Katalonija i Kosovo – ko je rekao „presedan“ i zašto je zamrznuti konflikt trenutno najmanje loše rešenje

„Hoće li sada EU i SAD Uvesti sankcije Španiji? Hoće li španskog premijera Rahoja staviti na crnu listu, zabraniti mu izlazak iz zemlje i zapleniti imovinu? Hoće li, nedajbože, neko bombrdovati Madrid, ili, eventualno, Barselonu?“

Dirljivo je i gotovo tragikomično to insistiranje evropskih i američkih zvaničnika na „jedinstvenosti“ kosovskog slučaja – što neprestano ističu čak i onda kada ih za to niko i ne pita. A što je dosta očigledan indikator nečiste savesti, ili makar svesti da je njihova pozicija i njihova argumentacija po ovom pitanju više nego neubedljiva i tanka. Uostalom, to koliko je tanka možemo odlično videti i iz današnjeg više nego nemuštog pokušaja „objašnjenja“ portparola Evropske komisije zašto su Katalonija i Kosovo neuporedive stvari (“kada je reč o priznanju Kosova, to je vrlo specifičan kontekst...Veoma specifičan kontekst, sa specifičnim razlozima“).  

Što se Srbije i Srba tiče, već smo navikli na pomalo gorak ukus u ustima kada slušamo argumentaciju evropskih čelnika o „unikatnosti“ kosovskog slučaja i njihovog proglašenja nezavisnosti. 

Što se Srbije i Srba tiče, već smo navikli na pomalo gorak ukus u ustima kada slušamo argumentaciju evropskih čelnika o „unikatnosti“ kosovskog slučaja i njihovog proglašenja nezavisnosti. Tim pre što je unapred više nego jasno da te „unikatnosti“ i razumevanja neće biti ako i kada, na primer, bude bila reč o Republici Srpskoj. Na stranu što Katalonija i istorijski i državno i kulturno ima svoje jake argumente – svakako jače od onih „kosovarskih“, a pogotovo od onih Nenada Čanka, koji nije propustio priliku da se lešinarski uključi u čitavu priču, ne bi li udahnuo malo novog vetra u svoja već prilično malaksala i izduvana autonomaška jedra.

Teoretski – ali samo teoretski – gledano, Srbima odgovara i španska (zbog Kosova), kao i katalonska pozicija (zbog Republike Srpske). Ali smo, nažalost, već dovoljno iskusni (ili , bolje reći, dresirani) da znamo da se na nas uvek primenjuje onaj, u datom trenutku, po nas nepovoljni kriterijum. S toga, kada se sve sabere i oduzme, mislim da u Srbiji nije bilo previše euforije i navijanja ni za jednu stranu – mada su, čini mi se, simpatije ipak nešto više naginjale ka stanovištu zvaničnog Madrida. 

Elem, jasno je bilo da EU neće imati razumevanja za katalonske zahteve za osamostaljenjem. Jasno je i da ti zahtevi neće nestati nakon nedeljnog glasanja i prilično brutalne intervencije španskih centralnih vlasti. (Naprotiv. Za očekivati je da ti zahtevi postanu još energičniji i radikalniji.) Jasno je da evropski i svetski politički faktori (čast izuzecima) neće reći: „Izvinite, mi smo pogrešili. Ogrešili smo se o Srbiju kako 1999. tako i 2008. i zaleteli smo se sa priznanjem Kosova. Pustili smo duha iz boce. Hajde da to pokušamo da ispravimo.“

Naprotiv. Čini mi se – mada je to na prvi pogled paradoksalno, a na svaki pogled nepravedno – da će još biti dodatno povećani pritisci na Beograd da se ubrzaju procesi ne samo faktičkog, nego i formalnog priznanja kosovske nezavisnosti. Jer, ako se Srbija pomiri sa tim, ako Srbija prizna i potpiše, ako se, makar i retroaktivno, dobrovoljno pomiri sa gubitkom Kosova – onda je zaista u pitanju „presedan“. Onda više na kosovski slučaj neće moći da se pozivaju ni u Kataloniji, ni u Abhaziji, ni u Osetiji, ni u Donbasu. Onda neće moći da se na to pozivaju ni Putin i Lavrov i da pričom o dvostrukim standardima trljaju nos svojim zapadnim sagovrnicima.

Ono, međutim, što nikako nije jasno, jeste – zašto srpska vlast (čitaj, Vučić) na takvu igru pristaje? Zašto se stiče utisak kao da se trudi da što pre sprovede zapadnu kosovsku agendu i tako ne samo pogazi ustav i teritorijalni integritet zemlje, nego dovede u nepriliku i sve one svetske činioce – od Moskve i Madrida, do Pekinga i Atine – koji nam na kosovskom pitanju od početka pružaju podršku?

Zato i jesam lično nepoverljiv prema od strane predsednika najavljenom „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu, bez obzira što nam je kao društvu dijalog, generalno, više nego potreban. Ali dijalog nipošto ne bi smeo biti alibi za unapred pripremljenu, najavljenu ili obećanu kapitulaciju. Izjave predsednika Vučića i Ivice Dačića povodom događaja u Španiji uglavnom dobro zvuče i nisu daleko od istine. Ali utoliko je čudnije što njihova konkretna dela i postupci, a naročito potpisani i najavljeni  sporazumi, nemaju mnogo veze sa onim što izjavljuju za domaću javnost i medije.

Čuvajmo status kvo. Ne zazirimo od „zamrznutog konflikta“. Ne ubrzavajmo nepovoljan rasplet. 

Učimo od Kipra. Pregovarajmo, ali ne potpisujmo olako. Neumorno ukazujmo na dvostruke aršine i učinjenu nam nepravdu. Čuvajmo status kvo. Ne zazirimo od „zamrznutog konflikta“. Ne ubrzavajmo nepovoljan rasplet. Jer istorija i život se ionako nikad ne mogu zaustaviti – bez obzira koliko se u nekom trenutku činili moćni i svemogući oni koji su to pokušavali.