Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Istina se zaista najčešće krije „negde između krajnosti”, a skoro nikad u ekstremu, ma koliko ti ekstremi povremeno delovali atraktivno i privlačno
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Istina se zaista najčešće krije „negde između krajnosti”, a skoro nikad u ekstremu, ma koliko ti ekstremi povremeno delovali atraktivno i privlačno

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
subota, 16. januar 2021.

Nije da nisam znao – i da o tome u raznim kontekstima nije bilo govora na ovim stranicama. Ali ova (konačno!) odlazeća 2020. godina samo je potvrdila drevnu istinu, poznatu starim Grcima, i mudracima svih vremena. Umerenost i odmerenost, takt, osećaj za trenutak i pravu meru najvažnija su stvar u životu pojedinaca, država i naroda.

Epidemija još ne sasvim poznatog porekla i svakako ne do kraja poznatih posledica izmenila je i ogolila mnogo toga kako na globalnom, tako i lokalnom planu. I neke od tih promena trajaće po svoj prilici duže od same epidemije, koja će, za nadati se, bilo zahvaljujući vakcini, ili možda pre zahvaljujući prirodnom „kolektivnom prokužavanju” polako postajati prošlost.

U trenucima krize i iskušenja – bilo da je reč o epidemiji bilo o svetskoj ekonomskoj krizi – naprasno blede globalističke i humanističke floskule, nego svako gleda da najpre spasava sebe, svoje bližnje i svoju zemlju

Zdravstveni sistemi su krhki, čak i u razvijenim zapadnim zemljama. Ko nema ili ne kontroliše sopstvene strateške resurse – od energenata do lekova i medicinske opreme – nije suveren. (A šta to nemanje suverenosti u praksi znači vidi se i otkriva upravo u ovakvim situacijama.) Socijalizam ima svojih već zaboravljenih ili potisnutih prednosti. Zakoni slobodnog tržišta ne funkcionišu u vanrednim okolnostima. U trenucima krize i iskušenja – bilo da je reč o epidemiji bilo o svetskoj ekonomskoj krizi – naprasno blede globalističke i humanističke floskule, nego svako gleda da najpre spasava sebe, svoje bližnje i svoju zemlju. I ne samo to. Nego je ova epidemiološka kriza razotkrila najgore, često i otvoreno rasističke stavove i stereotipe u samom srcu modernih i „civilizovanih” društava.

Ovo je samo deo neposrednih pouka ili starih lekcija, na čije važenje i aktuelnost nas je ova zdravstvena kriza ponovo podsetila. Neće, naravno, Amerika i Engleska sada postati „zemlje proleterske” kao što je to pevala i prognozirala popularna komunistička pesmica sa polovine dvadesetog veka. Ali, isto tako, očito je da milijarde dolara i evra uloženih u očuvanje statusa kvo i besomučnu propagandu globalne moći sve teže prikrivaju „probleme u raju”, odnosno ozbiljno škripanje u samim temeljima sistema globalnog korporativnog kapitalizma.

A „’đe smo tu mi?” Po običaju, na margini i periferiji. Ali, s druge strane, bar kada je reč o negativnim aspektima, i u samom središtu krize, s obzirom na to da se loše strane sistema na njegovim perifernim rubovima uvek bolje, to jest, jasnije vide i bolnije osećaju.

Dešava se to već duže vreme, ali je u prohujaloj godini dodatno eskaliralo. Srpska društvena i politička stvarnost je bukvalno rascepljena na dva sveta i dve paralelne realnosti. I to ne samo u političkom smislu. Taj rascep ide po dubini i zadire doslovno u sve sfere društvenog i ličnog života, određuje pogled na stvari, čak i osećaj ličnog zadovoljstva i sreće. S jedne strane, vidi se samo sveopšte crnilo, mrak i katastrofa („nigde nije kao kod nas”, „najgori smo na svetu”). A sa druge, pak, imamo neumereno hvalisanje, neprekidnu propagandu i beskonačan niz „istorijskih pobeda”, nad virusom, nad ekonomskom krizom, nad opozicijom – i nad zdravim razumom.

I uprkos raširenom mišljenju – kojem je sklon čak i deo deprimirane opozicione javnosti – kako je ta („gebelsovska”) propagandna taktika „genijalna” i kako će to režimu omogućiti da vlada sve tamo do kraja naredne decenije, meni se čini upravo suprotno. Odnosno da ako uopšte išta u dogledno vreme može da pomrsi konce i pokvari računicu aktuelne vlasti, onda će to biti baš pomenuto bahato preterivanje.

Pri čemu, razume se, jedno preterivanje pojačava drugo, a jedan ekstremizam, pre ili kasnije, izaziva podjednako ekstremnu kontrareakciju. I tako u krug

Na primeru skupštinske kampanje protiv Đilasa (i „đilasovaca”) se već vidi kako taj ekstremni pristup ne radi, ili makar kako počinje da proklizava – i na samoj je ivici da izazove efekat suprotan očekivanju. Pri čemu, razume se, jedno preterivanje pojačava drugo, a jedan ekstremizam, pre ili kasnije, izaziva podjednako ekstremnu kontrareakciju. I tako u krug.

Vreme smrti je uvek i vreme istine i preispitivanja. O ličnim i kolektivnim prioritetima. O stanju zdravstvenog sistema. O domašaju režimske propagande. O nemogućnosti da jedan čovek odlučuje o svemu u državi. O nepostojanju ili nemoći opozicije. O (ne)spremnosti na rizik onih kojima su svakodnevno puna usta i društvene mreže „pobune”, „ustanka” i „revolucije”.

Istina se zaista najčešće krije „negde između krajnosti”. A skoro nikad u ekstremu, ma koliko ti ekstremi – i ekstremizmi – povremeno delovali atraktivno i  privlačno u odnosu na sivilo „običnosti”, proseka i zdravog razuma

I da. Stari su definitivno bili u pravu. Istina se zaista najčešće krije „negde između krajnosti”. A skoro nikad u ekstremu, ma koliko ti ekstremi – i ekstremizmi – povremeno delovali atraktivno i  privlačno u odnosu na sivilo „običnosti”, proseka i zdravog razuma.

Ispitivanje granica, ekstremizam i radikalizam možda imaju smisla u nekim umetničkim pravcima i eksperimentima. Ali u politici i životu uvek proizvode mnogo više problema nego što ih rešavaju. I voleo bih da – gde god vam bilo srce i kakva god bila neposredna politička uverenja – ova prethodna rečenica ostane kao neka vrsta novogodišnje i božićne (o)poruke.

(Autor je politički analitičar i glavni i odgovorni urednik NSPM)

 

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner