Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Istina se zaista najčešće krije „negde između krajnosti”, a skoro nikad u ekstremu, ma koliko ti ekstremi povremeno delovali atraktivno i privlačno |
subota, 16. januar 2021. | |
Nije da nisam znao – i da o tome u raznim kontekstima nije bilo govora na ovim stranicama. Ali ova (konačno!) odlazeća 2020. godina samo je potvrdila drevnu istinu, poznatu starim Grcima, i mudracima svih vremena. Umerenost i odmerenost, takt, osećaj za trenutak i pravu meru najvažnija su stvar u životu pojedinaca, država i naroda. Epidemija još ne sasvim poznatog porekla i svakako ne do kraja poznatih posledica izmenila je i ogolila mnogo toga kako na globalnom, tako i lokalnom planu. I neke od tih promena trajaće po svoj prilici duže od same epidemije, koja će, za nadati se, bilo zahvaljujući vakcini, ili možda pre zahvaljujući prirodnom „kolektivnom prokužavanju” polako postajati prošlost.
Zdravstveni sistemi su krhki, čak i u razvijenim zapadnim zemljama. Ko nema ili ne kontroliše sopstvene strateške resurse – od energenata do lekova i medicinske opreme – nije suveren. (A šta to nemanje suverenosti u praksi znači vidi se i otkriva upravo u ovakvim situacijama.) Socijalizam ima svojih već zaboravljenih ili potisnutih prednosti. Zakoni slobodnog tržišta ne funkcionišu u vanrednim okolnostima. U trenucima krize i iskušenja – bilo da je reč o epidemiji bilo o svetskoj ekonomskoj krizi – naprasno blede globalističke i humanističke floskule, nego svako gleda da najpre spasava sebe, svoje bližnje i svoju zemlju. I ne samo to. Nego je ova epidemiološka kriza razotkrila najgore, često i otvoreno rasističke stavove i stereotipe u samom srcu modernih i „civilizovanih” društava.
Ovo je samo deo neposrednih pouka ili starih lekcija, na čije važenje i aktuelnost nas je ova zdravstvena kriza ponovo podsetila. Neće, naravno, Amerika i Engleska sada postati „zemlje proleterske” kao što je to pevala i prognozirala popularna komunistička pesmica sa polovine dvadesetog veka. Ali, isto tako, očito je da milijarde dolara i evra uloženih u očuvanje statusa kvo i besomučnu propagandu globalne moći sve teže prikrivaju „probleme u raju”, odnosno ozbiljno škripanje u samim temeljima sistema globalnog korporativnog kapitalizma. A „’đe smo tu mi?” Po običaju, na margini i periferiji. Ali, s druge strane, bar kada je reč o negativnim aspektima, i u samom središtu krize, s obzirom na to da se loše strane sistema na njegovim perifernim rubovima uvek bolje, to jest, jasnije vide i bolnije osećaju. Dešava se to već duže vreme, ali je u prohujaloj godini dodatno eskaliralo. Srpska društvena i politička stvarnost je bukvalno rascepljena na dva sveta i dve paralelne realnosti. I to ne samo u političkom smislu. Taj rascep ide po dubini i zadire doslovno u sve sfere društvenog i ličnog života, određuje pogled na stvari, čak i osećaj ličnog zadovoljstva i sreće. S jedne strane, vidi se samo sveopšte crnilo, mrak i katastrofa („nigde nije kao kod nas”, „najgori smo na svetu”). A sa druge, pak, imamo neumereno hvalisanje, neprekidnu propagandu i beskonačan niz „istorijskih pobeda”, nad virusom, nad ekonomskom krizom, nad opozicijom – i nad zdravim razumom. I uprkos raširenom mišljenju – kojem je sklon čak i deo deprimirane opozicione javnosti – kako je ta („gebelsovska”) propagandna taktika „genijalna” i kako će to režimu omogućiti da vlada sve tamo do kraja naredne decenije, meni se čini upravo suprotno. Odnosno da ako uopšte išta u dogledno vreme može da pomrsi konce i pokvari računicu aktuelne vlasti, onda će to biti baš pomenuto bahato preterivanje.
Na primeru skupštinske kampanje protiv Đilasa (i „đilasovaca”) se već vidi kako taj ekstremni pristup ne radi, ili makar kako počinje da proklizava – i na samoj je ivici da izazove efekat suprotan očekivanju. Pri čemu, razume se, jedno preterivanje pojačava drugo, a jedan ekstremizam, pre ili kasnije, izaziva podjednako ekstremnu kontrareakciju. I tako u krug. Vreme smrti je uvek i vreme istine i preispitivanja. O ličnim i kolektivnim prioritetima. O stanju zdravstvenog sistema. O domašaju režimske propagande. O nemogućnosti da jedan čovek odlučuje o svemu u državi. O nepostojanju ili nemoći opozicije. O (ne)spremnosti na rizik onih kojima su svakodnevno puna usta i društvene mreže „pobune”, „ustanka” i „revolucije”.
I da. Stari su definitivno bili u pravu. Istina se zaista najčešće krije „negde između krajnosti”. A skoro nikad u ekstremu, ma koliko ti ekstremi – i ekstremizmi – povremeno delovali atraktivno i privlačno u odnosu na sivilo „običnosti”, proseka i zdravog razuma. Ispitivanje granica, ekstremizam i radikalizam možda imaju smisla u nekim umetničkim pravcima i eksperimentima. Ali u politici i životu uvek proizvode mnogo više problema nego što ih rešavaju. I voleo bih da – gde god vam bilo srce i kakva god bila neposredna politička uverenja – ova prethodna rečenica ostane kao neka vrsta novogodišnje i božićne (o)poruke. (Autor je politički analitičar i glavni i odgovorni urednik NSPM) |