Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Igre sa granicom |
utorak, 24. maj 2011. | |
Kako to da neko ko slovi za izuzetno veštog političara može toliko da se izleti? Da li mu je, stešnjenom između DS-a i SNS-a, na trenutak popustila koncentracija? Ima li tu neke skrivene pozadine i kakva je to računica koja stoji iza poslednjih nastupa Ivice Dačića o podeli Kosova? Dačićevu ideju o podeli složno su napali i sa „patriotske“ i sa „izdajničke“ strane. Prvi zbog toga što hoće da deli „svetu srpsku zemlju“, a drugi zbog toga što ne priznaje „svetost“ teritorijalnog integriteta i suvereniteta Kosova, odnosno, zato što je ideja „nerealna“ i što je „sada za nju kasno“. I jedno i drugo je bilo sasvim očekivano, ali nevolja je što su, ovo puta, i jedni i drugi kritičari na neki način bili u pravu. Iz različitih razloga, ideja o podeli je vazda nepopularna u srpskoj politici – mada ima poprilično pristalica među tzv. „običnim“ građanima, sklonih da rezonuju po principu „bolje išta, nego ništa“. A treba reći i to da kada je još pre više decenija podelu Kosova predlagao Dobrica Ćosić, ili, krajem devedesetih, predsednik SANU Aleksandar Despić, i kada su zbog toga obojica bili napadani, ideja uopšte nije bila nerealna, niti je linija podele morala izgledati ovako nepovoljno kao sada. Ipak, izneta u ovom trenutku i u ovakvoj formi, ideja o podeli je ne samo neostvariva, nego čak i kontraproduktivna. U svakom slučaju, Dačić bi trebalo da se zabrine. Ne toliko zbog kritika koje je dobio, koliko zbog onih koji ga ovih dana hvale i tapšu po leđima. Naravno da nije isto, ali mi na pamet pada kako je svojevremeno i Vojislav Koštunica, kad god napravi neki pogrešan, neprincipijelan i kapitulantski potez – a bivalo je takvih, samo se sada toga u DSS nerado sećaju – dobijao salve komplimenata od inače nimalo mu naklonjenih medija i analitičara, koji su u tome po pravilu prepoznavali „genijalnost“, „lukavstvo“ i „vešto zbunjivanje protivnika“. A on je posle svakog od tih „genijalnih poteza“ (setimo se samo bruke sa izborom i smenom Tomislava Nikolića sa mesta predsednika skupštine, ili svih mogućih grešaka počinjenih u vezi sa Crnom Gorom) ostajao moralno i politički osakaćen i oslabljen. Elem, i Dačića sada hvale oni koji za njega niti su glasali, niti će ikada glasati, dok su njegovi simpatizeri, baš kao i nekada Koštuničini, još jednom ostali zatečeni i zbunjeni. Ali ne radi se ovde o Dačiću i njegovoj političkoj budućnosti. Uostalom, on je do sada najmanje nekoliko puta demonstrirao zavidnu veštinu političkog preživljavanja i uspevao da se dočeka na noge onda kada se činilo neminovnim da će razbiti glavu. Ne radi se čak ni o sabiranju argumenata za i protiv podele, koja, uzgred rečeno, od nas uglavnom više i ne zavisi. Radi se, zapravo, samo o još jednom školskom primeru kako se neozbiljno pristupa najvažnijem i najtežem državnom pitanju. Jer, ako smo zaista želeli podelu, onda smo prethodnih godina na kosovsko-metohijskom terenu morali igrati mnogo čvršće, a ne ovako kao što smo se ponašali. Onda je, na primer, to mogao da bude uslov, odnosno minimalni kontrazahtev za ono sramno povlačenje predloga rezolucije 9. septembra u Generalnoj skupštini. Ili je, recimo, to trebalo da bude naš preduslov da bi se uopšte započinjali tzv. „razgovori o životnim problemima“ sa predstavnicima Prištine i da bismo uopšte seli za pregovarački sto sa njima. Ovako smo praktično proćerdali sve žetone i svoje malobrojne adute bacili u rupu zvanu „kandidatura do kraja godine“ – a onda molećivo pitamo protivnike da li bi ipak hteli da nam daju nešto, odnosno, da nam vrate barem neku „mrvicu Kosova“?! Eto, baš smo bili zlatni, nismo se mnogo bunili što su nam ga oduzeli, a i zaista ne tražimo mnogo... E, tako se ne posluje ni sa svojim najrođenijima, a kamoli vodi politika u ovom surovom i ciničnom svetu. I zar se onda treba čuditi što su i Albanci i Amerikanci ovu našu „diplomatsku inicijativu“ dočekali na volej i arogantno je odbacili sa zasluženim prezirom i podsmehom. Da ne bude nesporazuma, lično sam protiv podele (a o razmeni našeg za naše – sever Kosova za „preševsku dolinu“, da i ne govorimo). A pogotovo sam protiv podele koja bi uključivala i formalno priznanje kosovske nezavisnosti. Smatram da „zamrznuti konflikt“, razume se, nije idealno rešenje, ali da je svakako neuporedivo bolje od brze predaje i čiste kapitulacije. Ali ako je neko zaista hteo da stvori uslove za koliko-toliko kompromisno rešenje („ne može jedna strana sve da dobije, a druga sve da izgubi“) i ako je zaista želeo da izdejstvuje podelu, onda se ni u kom slučaju nije smelo dogoditi da sa takvim predlogom mi sami prvi i javno izlazimo. Srbija apsolutno nije smela biti ta koja podelu predlaže, jer time praktično pljujemo i na sopstveni ustav i na Rezoluciju 1244 i na svoj glavni međunarodnopravni argument. Ovako smo, povrh svega, doživeli dodatno poniženje da se naša stidljiva inicijativa o podeli odbacuje sa pozivanjem na nepovredivost teritorijalnog integriteta i princip nemenjanja granica – i to od strane onih koji su najgrublje ugrozili granice, suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Teoretski gledano, moguće je zamisliti da neko izrazito lukav izađe sa ovim predlogom o podeli, računajući da će on biti odbijen, i želeći da tako dobije alibi za zaoštravanje i neku radikalniju promenu spoljnopolitičkog kursa po principu: „ako čak i ovaj naš minimalni zahtev ne može da prođe, to znači da se od nas očekuje potpuna kapitulacija, a što je neprihvatljivo itd“. Ali to je samo pusta teorija. Mnogo je verovatniji drugi scenario – da je neko namerno izašao sa ovakvim predlogom da bi mogao reći: „Eto, sve smo probali, nije išlo, dakle, moramo da se pomirimo sa realnošću“. A možda je u pitanju i obična srpska brzopletost, kombinovana sa pogrešnom procenom i rđavim savetnicima. Voleo bih da je u pitanju prvo. Pribojavam se drugog. Tipujem na treće. |