Fireri iz našeg sokaka

Ne znam kako je sa ostalima, ali siguran sam da dva čoveka danas u Srbiji svakako imaju mnogo razloga za zadovoljstvo. Ne, to sigurno nisu Boris Tadić i Vojislav Koštunica, iako se u ovom času, neposredno nakon njujorške i u predvečerje briselske runde pregovora o Kosovu, čini da imaju realne šanse da izbore još jedne produžetke, odnosno, da priču o “pregovorima o rešenju kosovskog statusa”, za koje se verovalo da će biti samo puka formalnost, uvedu u već treću godinu kakve-takve neizvesnosti. Nisu to ni Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, iako poslednja istraživanja različitih agencija za ispitivanje javnog mnjenja ponovo beleže blagi rast radikalskog rejtinga. Ne. Politički najzadovoljniji u Srbiji danas su dva, navodno, ljuto zavađena novosadska “firera”, Goran Davidović i Nenad Čanak. A verovatno bi razloga za zadovoljstvo mogli imati i njihovi savetnici, šefovi i sponzori – ukoliko ih imaju.

Doduše, njihove pozicije se čine kao dijametralno suprotne. Jedan trenutno leži u zatvoru, a drugi sedi u skupštini i TV studiju. Jedan dolazi sa socijalne i političke margine, a drugi je privilegovano “dete komunizma” i istaknuti rentijer borbe protiv Miloševića i srpskog nacionalizma. Jedan je desničar, a drugi, navodno, levičar. Jedan je, vrlo verovatno, fašista, a drugi deklarisani antifašista. Jedan je, navodno, siromašan, a drugi vrlo imućan. No, sve su to relativne i barem u idejnom i socijalnom mutljagu tranzicione Srbije vrlo promenljive kategorije (setimo se samo Slobodana Miloševića, Mihalja Kertesa, Radeta Markovića, Vladana Batića, Sekule Pjevčevića, Slobodana Radulovića Mikija Savićevića…) Ali ono što im je obojici zajedničko – i što je zapravo ključno – jeste nepoštovanje demokratskih institucija i procedura, i s tim povezano oslanjanje na verbalno i fizičko nasilje kao sredstvo političke borbe. Obojica su, izgleda, skloni nasilju i obojica svojim ponašanjem i izjavama nanose ogromnu štetu onome o čemu tobože brinu – demokratiji u Srbiji i srpskim nacionalnim interesima. Najzad, ali ne na poslednjem mestu, obojica su očito svesni značaja medija i izgleda narcisoidno uživaju u svojim nastupima i svojoj medijskoj slavi.

Da li ste uočili detalj kada su kamere uhvatile široki smešak koji je titrao na licu Gorana Davidovića u trenutku dok su ga privodili? Njega hapse, uokolo prebijaju i privode njegove prijatelje i saborce, a on bukvalno pozira pred kamerama. Bio je to njegov veliki dan. Kao, uostalom, i Nenada Čanka koji samozaljubljeno grmi sa ekrana svih mogućih televizija i, sa sve žutom trakom oko ruke koja bi, valjda, trebalo da asocira na holokaust i žrtve nacističkih zločina (nosio ju je na Pinku, ali je kasnije skinuo prilikom nastupa na Utisku nedelje na B 92), poziva u krstaški "antifašistički" rat protiv svih koji ne dele njegovo viđenje demokratije i (anti)fašizma u Srbiji.

Sve i kada bi Čankov antifašizam bio iskren – a nije – i da mu je zaista stalo do toga da se Srbija spase od fašističke pogibelji koja joj, po njegovom mišljenju, preti, onda bi morao biti svestan da njegova pojava i njegovi “antinacistički” nastupi na fenomen protiv kojeg se, navodno, bori imaju otprilike isti efekat kao i pokušaj da se čašom benzina ohladi pregrejani motor. Nije on ni glup ni naivan da ne zna da svaki njegov, kao bajagi, radikalni “antifašistički” ispad, negova bahatost, pretnje i njegovo provokativno izjednačavanje fašizma/nacizma sa praktično svakim (srpskim) nacionalnim stavom i organizacijom upravo do u nebesa podižu rejting radikala u Vojvodini i regrutuju barem nekoliko desetina novih “nacionalnih strojevaca”.

Rešenje ove zagonetke, međutim, treba tražiti na sasvim drugoj strani. Naime, već duže vreme beleži se stagnacija i pad biračke podrške Nenadu Čanku i njegovim "ligašama" – demokrate, LDP, stranke nacionalnih manjina, pa čak i G17, dobrano su načeli i očerupali njegovo biračko telo. Sem toga, posle mnogo godina nalazi se i pred ispadanjem iz političkih kombinacija za buduću pokrajinsku vlast. A da nevolja bude kompletna, Čankov doskora neprikosnoven položaj lidera radikalno autonomaškog, pro-separatističkog dela vojvođanskih glasača ozbiljno je ugrožen pojavom mlađeg, agilnijeg i u svakom pogledu perspektivnijeg Čedomira Jovanovića. Zato, da se ne lažemo, iz ugla Nenada Čanka i njegovih saveznika i finansijera, čak i da Gorana Davidovića nema – trebalo bi ga izmisliti. A pošto ga već ima, onda mu treba pridati natprirodan značaj i nerealnu težinu, ne bi li se “beskompromisnim” otporom toj strašnoj opasnosti nekako prekrile sopstvene političke i poslovne brljotine tokom boravka na vlasti, a politički već dobrano potrošeni i pohabani Neša popravio svoj "koalicioni kapacitet" i ponovo zajahao na čelu vojvođanske autonomaške kolone. 

Pisac ovih redova iskreno veruje da u Srbiji danas nema pravih fašista. Ali ukoliko bi ih bilo, onda su gospodin Davidović i gospodin Čanak najozbiljniji kandidati za to “laskavo” zvanje. S tim da bi prvi više nalikovao nemačkoj, a drugi italijanskoj, tj Musolinijevoj verziji fašizma. Tako bi se i njihov ljuti sukob možda mogao podvesti pod izraz “narcizam malih razlika”, ili jedan, takoreći, “porodični” spor.