Demokratski savez evropskog naroda Srbije

Kada sam pre par meseci, neposredno nakon majskih izbora, izjavio kako su „oni“ zaslužili da izgube, ali „ovi“ nisu zaslužili da pobede, onda to uopšte nije bila puka kolumnististička dosetka, već analitički rezime jedne do apsurda pervertovane političke scene. Zamislite šta bi se, na primer, dogodilo da su tzv. nacionalne snage uspele da sastave vladu sa takvim međuljudskim odnosima i takvom konfuzijom oko strateških pitanja i ciljeva kakva se ispostavilo da postoji kod radikala! I koliko bi se održala ta vlada, pogotovo s obzirom na neprijateljsko medijsko i političko okruženje?

S druge strane, teško je zamisliti vlast koja za svega nekoliko meseci uspela da naniže toliko autogolova, promašaja, skandala i poraza poput ove sadašnje, a koja je pri tome deluje stabilnije od bilo koje u poslednjih deset godina. Parlament čitavo leto nije radio. Dva meseca se ne zna ko je i kada uhapsio Radovana Karadžića. Privreda stoji u iščekivanju Fijata i budućeg kragujevačkog čuda, koje je, uzgred rečeno, verovatno isto koliko i Gospa u Međugorju. Ne zna se ko je odgovoran za smrt demonstranta Ranka Panića i prekomernu upotrebu sile za vreme opozicionog mitinga. Odloženo nam je odmrzavanje privremenog sporazuma sa EU. Članice vladajuće koalicije ne mogu da u u skupštini obezbede čak ni prostu većinu za svoj sopstveni predlog rezolucije o Kosovu. Potpisani energetski sporazum sa Rusijom je doveden u pitanje. Spoljni dug raste, tenderi ne uspevaju, koncesije propadaju, dok nam evropski i američki „prijatelji“ sve otvorenije zavrću ruke tražeći legalizaciju EULEKSA, a od naših suseda priznanje kosovske nezavisnosti.  
Zapravo, najveći uspeh ove vlade i jedino u čemu se do sada pokazala vrlo uspešnom jeste nešto što, doduše, formalno nikako ne spada u njeno polje delovanja, ali je oduvek bila omiljena aktivnost svake vlasti – cepanje opozicionih stranaka i prekrajanje opozicije po vlastitoj meri. Naravno da pada ono što je padu sklono. Ali verovatno radikalski rascep ne bi bio ni tako brz ni tako radikalan da nije bilo diskretnog podsticaja iz određenih političkih, diplomatskih i tajkunskih centara. Još početkom leta na jedvite jade i uz dosta sumnjivog političkog i finansijskog inženjeringa sklepana vlada u međuvremenu je toliko ojačala svoje pozicije u parlamentu da će, nastavi li se ovaj trend, uskoro na prste moći da se prebroje poslanici na koje, zlu ne trebalo, Boris Tadić ne bi mogao da računa. U suštini, srpska opoziciona knjiga je u ovom trenutku spala na dva slova – pomalo obezglavljene Šešeljeve radikale i pomalo apatične Koštuničine narodnjake. Svi ostali su deo Tadićevog „evropskog fronta“, aktuelne verzije nekadašnjeg „socijalističkog saveza radnog naroda“ koji je u uslovima tadašnje meke diktature trebalo da očuva privid političkog pluralizma.  

Kada se sada sa ove nevelike distance osvrnemo na poslednje predsedničke izbore otkrivaju se neke zanimljivosti koje bacaju donekle novo svetlo na tu istorijsku utakmicu. Od pet glavnih predsedničkih kandidata čak četiri (Tadić, Nikolić, Mrkonjić, Jovanović) danas marširaju u manje-više istom stroju, a i onaj peti, povremeno, kao da pogleduje na tu stranu. Milutin Mrkonjić, do juče ljuti socijalista, Miloševićev neimar i lični prijatelj, koji je za preminulim „Predsednikom“ prolio mnogo vrelih suza i uvek imao spremnu bujicu psovki na račun njegovih „ubica“, danas ponovo nešto tumara, gradi, galami i obećava diljem evropske Srbije. Čedomir Jovanović je gotovo sasvim pacifikovan skupštinskim sporazumom o saradnji sa DS-om, a još više „principijelnim“ (ne)ulaskom LDP-a u beogradsku vlast i javna preduzeća. Konačno, Tomislav Nikolić, doskora, mislilo se, najveći protivnik naše evropske budućnosti, svoju dalju političku egzistenciju, kao i mandate svog poslaničkog kluba mora da zahvali samo dobroj volji, ili, pak, dobrom dilu sa američkim ambasadorom i Tadićevom „Evropskom Srbijom“. (Danas jedino možda sam Nikolić i, eventualno, Sonja Biserko još uvek veruju da on, sada ili ubuduće, može predstavljati bilo kakvu opasnost za aktuelnu vladu i „evropski put Srbije“.) A što se tiče potencijalnih nezadovoljstava i nezadovoljnika unutar same vladajuće koalicije (SPS, G17), njima se usta zapušavaju što Stratedžikovim rezltatima istraživanja javnog mnjenja, što ukazivanjem na nove reformske snage na Tadićevoj – sve dužoj – klupi za rezerve. Znači li to onda da je ova vlada stabina, a njen opstanak zagarantovan? Ne. Ali znači da će trajati sve dok članovi srpskog demokratskog kartela ne odluče drugačije.  

Sve u svemu, za razliku od komunista koji su bezuspešno težili „jednopartijskom pluralizmu“, DS je danas na pola puta da stvori neku vrstu „višestranačkog monizma“. Svih pet predsedničkih kandidata danas su za Srbiju u Evropi, Kosovo u Srbiji, dobre odnose sa Rusijom i punu saradnju sa Haškim tribunalom. Da li je to možda onaj nacionalni konsenzus koji nam je svo vreme nedostajao? Ili je zapravo reč o, s jedne strane, velikom foliranju i pokušaju uskakanja u voz za koji se veruje da je pobednički, a, sa druge, o činjenici da je pomenutom kartelu generalno svejedno o kakvom je čoveku, ideji ili ideologiji reč, samo ukoliko se ne dovodi ozbiljno u pitanje dominacija DS-a na unutrašnjem – i „evroatlantske“ integracije na spoljnjem planu. A o svemu ostalom ćemo se već dogovoriti.  

Tokom devedesetih, u većem delu sveta i u intelektualnim krugovima bila je veoma popularna teza o „kraju istorije“ i „kraju politike“. Raspad sovjetske imperije i globalna dominacija Zapada u jednom trenutku kao da su toj ideološkoj fantaziji pomalo davali za pravo. Ali to vreme je odavno prošlo. I dok se ovih meseci i godina širom sveta na velika vrata i na jedan dramatičan način vraćaju i istorija i politika (bilo u formi aktuelne krize koja iz temelja trese globalni finansijski sistem, bilo u nagoveštajima novog hladnog rata i zaoštravanja odnosa između velikih sila), Srbija kao da se nalazi na pragu konačnog ostvarenja te neostvarive (neo)liberalne utopije. Nema više istorije, niti velikih političkih sukoba, problema i kontroverzi. Politička pitanja su prevedena u ekonomska, tehnička i tehnološka. Sve su dileme rešene, mi znamo svoj put i sad samo treba da istrajemo na njemu. Da ukidamo državu, da privatizujemo, decentralizujemo i „deregulišemo“ sve što se privatizovati, deregulisati i decentralizovati dade. Da „implementiramo principe“, „realizujemo agendu“, „dostižemo standarde“ i „ispunjavamo zadatke“. I da „svakoga dana u svakom pogledu“ sve više napredujemo ka – ovoga puta – globalnom kapitalističkom raju koji već odavno ne postoji. Ili ga, možda, sem u disidentskim snovima i programima Glasa Amerike i Slobodne Evrope, nije nikada ni bilo.