Da li je EU uopšte alternativa?

Iz ličnog i istorijskog iskustva znam da je najteže reći da je car go i najopasnije biti petao koji prerano kukuriče. I kako prolaze oni koji dirnu u svete krave, tabue i toteme. Ali valjda je to krst i sudbina "kritičkog intelektualca". Ili bi makar trebalo da bude. U svakom slučaju, hoću da kažem sledeće: mislim da više uopšte nije pitanje da li EU ima ili nema alternativu, već je pitanje da li je, u ovom času, iz Srbije gledano, EU još uopšte neka realna alternativa.

Pa zar baš sad kada je u Srbiji postignut konsenzus o našem „evropskom putu“? Sada, kad oko sedamdeset odsto građana podržava ulazak Srbije u EU i kada su se oko toga saglasile dve najjače stranke! Sada, kad oko toga postoji faktički konsenzus svih u vlasti, kao i većine opozicije!?

Da, sada. Kad već nije bilo pameti i poštenja da se o tome misli i da se to pitanje ozbiljno razmotri onda kada je moglo i trebalo. A politički konsenzusi su relativna i diskutabilna stvar, pogotovo kada se baziraju na neobaveštenosti, poluistinama i dezinformacijama. Uostalom, otprilike isti ovakav, a naizgled i mnogo veći konsenzus od ovoga o pridruživanju Uniji, postojao je i krajem osamdesetih godina prošlog (Milošević), kao i početkom ovog veka (Koštunica, DOS), pa smo videli kako se sve završilo.

Pre svega, toliki procenat „za EU“ je više posledica nepostojanja snage koja bi jasno i glasno rekla da se protivi ulasku Srbije u Uniju. To se ne usuđuje da kaže čak ni DSS, već zvanično ostaje pri eufemizmu da bi se sa EU trebalo „razjasniti povodom Kosova i Metohije“. Ne kažu to eksplicitno ni radikali. A sve i kada bi rekli, njihov glas iz različitih razloga danas ne seže predaleko i nema odgovarajuću težinu. Tako se stvara jedno vrzino kolo u kojem političari zaplašeni, navodno, masovnim pro-EU raspoloženjem građana ne smeju ni da pomisle da se izjasne protiv ulaska u Uniju, a onda se obični građani, s obzirom na to da se EU priča servira kao faktički jedina igra u gradu, po principu „kud svi Turci...“, takođe izjasne za EU. A onda se političari na to "raspoloženje javnosti" pozivaju – i tako u krug.

Naravno, ima i drugih razloga. Pre svega, pomalo nategnuto ali politički i psihološki efikasno izjednačavanje Evropske unije/zajednice sa Evropom, a Evrope sa „boljim životom“, visokim standardom, čistim klozetima i socijalnom državom.

Tako su u Srbiji danas vatreni evrofili i oni koji pomalo žale za vremenom komunizma i koji u Uniji prepoznaju nešto od onih internacionalističkih i solidarističkih ideala njihove mladosti, ali i oni koji u članstvu u njoj vide spas od „komunističkog nasleđa“ i „aveti balkanske prošlosti“. (Pomalo slično situaciji s kraja osamdesetih kada su Miloševićev uspon podržali i tvrdo komunistički i nacionalistički i liberalno nastrojeni intelektualci.)

Malo površnost, propaganda i oportunizam, a malo razočaranje u tzv. nacionalnu politiku devedesetih. Malo strah da se ne ispadne "retrogradan", „seljak“, "zaostao" i „glup u društvu“. Malo neobaveštenost o realnosti i problemima sa kojima se Unija suočava, malo odsustvo svesti o postojanju bilo kakve ozbiljne alternative. Malo preusmeravanje antizapadnog raspoloženja prema NATO i Sjedinjenim Državama, uz posredno amnestiranje vodećih EU zemalja od odgovornosti za bombardovanje i podršku kosovskoj nezavisnosti – sve su to elementi mozaika zvanog "srpsko evropsko opredeljenje".

Ali kada malo zagrebete ispod površine, kada zađete malo dublje ispod tog jednostavnog „Da li podržavate ulazak Srbije u EU“, otkrivaju se čitavi snopovi evro-skepticizma, nelogičnosti i paradoksa. Ne samo da većinski nisu spremni da izruče Ratka Mladića Haškom tribunalu i dvotrećinski odbijaju bilo kakvu pomisao o "trampi Kosovo za EU", nego u tek nešto manjem procentu optiraju i za "savez sa Rusijom", a oko polovine i za članstvo u Pokretu nesvrstanih.

Pri svemu tome, malo njih iskreno veruje u to da ćemo do članstva u EU uopšte stići. I, pošteno govoreći – ne greše mnogo. Hrvatska će se verovatno provući. Ali za nju su, kada je zagustilo i kada je Slovenija krenula da Hrvatsku blokira zbog pograničnog spora, kod slovenačkog premijera intervenisali nemačka kancelarka i rimski papa LIČNO. Da li iko normalan veruje da bi se iko potresao i intervenisao sa tih ili nekih sličnih adresa kada bi neko, sutra-prekosutra, krenuo da blokira Srbiju? Tim pre što smo, i što ćemo u međuvremenu, sve što bi strance moglo zanimati, zaključno sa "Telekomom", već uveliko dati i prodati mnogo pre nego što se Uniji približimo.

Drugim rečima, hajde da vodimo otvorenu i iskrenu raspravu o prednostima i nedostacima jednostranog EU opredeljenja. Hajde da razgovaramo o realnim šansama da pod ovim okolnostima u kojima se nalazimo (kosovsko pitanje, problemi sa susedima, stalni pritisci na Srbe u Crnoj Gori i Republici Srpskoj) Srbija u doglednoj budućnosti uđe u ovu i ovakvu EU, sa svim njenim problemima, otvorenim i prikrivenim unutrašnjim podelama i sukobima. Hajde da razmišljamo o alternativnim rešenjima. Rusiji, Kini, Briku, Turskoj, nesvrstanima... A, pre svega, da poradimo malo na sebi i na upristojavanju sopstvene države.

Samo nemojmo da se unapred diskvalifikujemo, lažemo i obmanjujemo.