Црна Гора – други чин – Мило се коцкао и изгубио

Опште је познато да нико човека не може тако упропастити као што може он сам. А ако је човек при том још и политичар, онда је ова тврдња и вишеструко тачнија.

Да Мило Ђукановић није решио да од тог догађаја направи одсудни, тако рећи, „армагедонски бој“, устоличење Митрополита Јоаникија би било само једно рутинско, унутарцрквено дешавање, једва регистровано у дневним медијским извештајима – а овако је постало вишедневна медијска и политичка сензација у читавом региону. А прижељкивани велики повратак „краља-Мила“ претворио се у фијаско и – по свему судећи – вероватно и коначни политички Ватерло.

Човеку се, осим ако није баш екстремно сплетен, ретко догађа да се два пута спотакне о исти камен. А Милу се догодило управо то – иако је већ пословично словио за изузетно вештог, искусног, спретног и окретног политичара. А саплео се два пута узастопце, овај пут и дефинитивно, о камен звани „Српска православна црква“. И тако, тачно годину дана након изгубљених избора, сам себи учинио оно што прошлогодишњи изборни победници нису умели, смели или хтели.

 Неки српски и „про-српски“ коментатори били су незадовољни због одлуке Митрополије да устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу буде стриктно црквени скуп. Говорили су: То је попуштање, сад ће „комиташи“ да ликују, буду још агресивнији итд. Али ја мислим – а и испоставило се тако – да је то био не само мудар, него у суштини и преломни потез у овој „инаугурационој“ кризи. Том одлуком Митрополија и врх СПЦ, односно патријарх Порфирије који је у томе подржао митрополита Јоаникија, јасно су показали сваком иоле објективном посматрачу ко истински жели договор и мир, а ко је тај тражи кавгу и сукобе.

Ма колико логичан и легитиман, „народни сабор“испред Цетињског манастира се од стране злонамерних могао искористити за разне провокације, не само физичке, него и политичке. Али оспоравати устоличења верског достојанственика у његовом верском објекту не може баш нико и нигде. Зато је одлука митрополије и врха СПЦ да одустане од саборовања испред Манастира била изузетно разумна и мудра. И није била никакав „знак слабости“, него баш напротив,израз мирне одлучности, сигурне у себе – оне одлучности коју је својој духовној деци и следбеницима у наслеђе оставио митрополит Амфилохије и која је водила и изнела литије против Ђукановићевог „Закона о слободи вероисповести“.

Ђукановић, свестан да му се рејтинг постепено топи, а обруч стеже око његових послова, кумова и пријатеља, потпуно је игнорисао овај помиритељски гест црквеног врха – или га је, још горе, схватио као знак слабости и колебања – те је решио да заигра на све или ништа, чак и по цену изазивања сукоба и крви. Уосталом, тако је својевремено и дошао на власт, а тако је и владао. Ставио је све на коцку – укључујући ту и наклоност Брисела и својих умеренијих следбеника – и изгубио!

Упркос подршци из региона и дела српске политичке и НВО сцене (а можда и управо због тих и таквих помагача), на Цетињу је у недељу ујутро било понижавајуће мало људи – поготово у поређењу са масом која је претходне вечери у Подгорици дочекала српског патријарха

Упркос подршци из региона и дела српске политичке и НВО сцене (а можда и управо због тих и таквих помагача), на Цетињу је у недељу ујутро било понижавајуће мало људи – поготово у поређењу са масом која је претходне вечери у Подгорици дочекала српског патријарха. А поготово премало бојовника спремних да јуришају на Цетињски манастир и гину за Мила и његове фантазије о „угроженој Црној Гори“ – коју ће он и његове “комите“ онда да бране. Иако су неки медији покушавали то да надувају или скрију, "просвједника" је било баш мало. А неочекивано, хеликоптерско спуштање патријарха и митрополита у манастир омогућило је да се избегну и евентулне ружне сцене или чак жртве приликом доласка и пробоја импровизованих блокада – што би Милу и екстремистима такође одговарало.

Вреди напоменути да у читавој овој компликованој игри патријарх и митрополит нису направили дословно ниједну грешку. Што су напади бивали жешћи и агресивнији, они су то више узвраћали са порукама толеранције, хришћанске благости и братске љубави. У том смислу су можда најилустративније речи патријарха Порфирија из саборног храма у Подгорици: „Свима пружамо руку братства. А највише браћи која нас данас не признају за своју браћу и називају нас најпогрднијим именима“.

Вреди напоменути да у читавој овој компликованој игри патријарх и митрополит нису направили дословно ниједну грешку. Што су напади бивали жешћи и агресивнији, они су то више узвраћали са порукама толеранције, хришћанске благости и братске љубави

 Сад упоредите те речи са порукама мржње на Цетињу?! Требало је бити баш, баш острашћени (ауто)шовиниста, да не кажем Ненад Чанак, па да се не увиди етичка и цивилизацијска разлика између та два дискурса. Што, додуше, није спречило неке коментаторе из окружења (пре свега, Хрватске и БиХ), као ни део домаћих грађанских екстремиста, да се поново размахну са стандардним антисрпским флоскулама о црквеном и великосрпском „десанту“ на Цетиње и Црну Гору.

А замислите само да су неке „српске комите“ ултимативно захтевале да се одложи или премести устоличење которског бискупа? Или реиса Исламске заједнице? Или, не дај боже, геј-параде?! Вриштало би се до неба о „српском фашизму“, призивала интервенција „међународне заједнице“ и тражио„брутални“ обрачун са изгредницима.

Двадесет година је Ђукановић играо на карту поделе и мржње. А ако додамо и ону "српску" фазу, онда и свих тридесет. И увек је за ту своју искључиво личним интересом вођену „политику“ – чак и када је била најнепријатељскија према српској држави, српској цркви и српском народу – налазио партнере и сараднике у Србији

Двадесет година је Ђукановић играо на карту поделе и мржње. А ако додамо и ону "српску" фазу, онда и свих тридесет. И увек је за ту своју искључиво личним интересом вођену „политику“ – чак и када је била најнепријатељскија према српској држави, српској цркви и српском народу – налазио партнере и сараднике у Србији. Штета коју је нанео црногорском друштву и односима Србије и Црне Горе огромна је. Зато нема оправдања за његове овдашње партнере и колаборанте – како оне из власти, тако и из опозиције.

Но, та мучна историјска епизода звана Мило Ђукановић је сада вероватно дошла до свог краја. Али на санирању штете ћемо морати сви – и у Србији и у Црној Гори – још дуго, пажљиво и одговорно да радимо.

Уз оно што се подразумева – да нам политички ни морално не може и не сме бити прихватљив ико ко, па макар и само индиректно и „прећутно“, подржава аутократију, криминал, антисрпство, фашизам и антицрквено деловање. Како на Цетињу и у Црној Гори, тако и Србији и Београду.