У Хрватској (као, уосталом, ни у Сарајеву и Приштини) нема странке која би била пандан ЛДП-у, нема невладине организације која би била слична „нашем“ Хелсиншком одбору или Фонду за хуманитарно право, нема новинâ које садржински подсећају на Блиц и Борбу и ни у сну нема телевизије која би личила на Б92.

Популарна водитељка Б92 није могла да сакрије резигнацију због чињенице да незахвални грађани нису довољно одушевљено реаговали на укидање виза. Изгледа да се, баш као ни патриотизам, ни бели шенген не може „сипати у трактор“, да се послужим чувеном умотворином Драгана Марковића Палме.

Надам се само да овдашњим властима неће пасти на памет да сада ову руску карту и несумњиву наклоност Москве користе као пуки жетон ради убрзања својих „европских стремљења“ јер би то био најсигурнији начин да изгубимо руску подршку, а да при томе не унапредимо бог зна колико ни своје евро-перспективе.

Оставимо ли по страни усаглашене нападе који очито смерају на елиминацију „неподобног“ аутора, најопаснији је, ипак, био покушај да се легитимна расправa о грађанској непослушности и стању у медијима доведе у везу са хулиганским испадима.

Ако нас, наиме, овако обмањују поводом релативно неважне ствари и догађаја којем је присуствовало најмање педесет хиљада непосредних сведока, можемо само претпоставити шта се све ради и како се манипулише онда када је сведока много мање, а улог много већи.