Закључно са овом сребреничком декларацијом, претходно усвојеним статутом Војводине и најављеном продајом „Телекома“ (а то, заправо, и нису толико одвојене ствари као што се на први поглед чини) ова влада је прешла многе „црвене линије“.

Запад је ту политику толерисао само дотле док је веровао да је то само прича за унутрашњу употребу. А ако се, противно свим очекивањима, испостави да Тадић и Јеремић ово са Косовом мисле озбиљно, кренуће да траже и промовишу новог, „кооперативнијег“ локалног партнера.

О држави се мора водити рачуна свакодневно, а не само за празнике и у предизборним кампањама. Дакле, и када се формира буџет, и када се кроје региони, и када се доноси статут Војводине и када се усваја резолуција о Сребреници. Иначе, ускоро буквално нећемо имати шта да славимо.

Или је у питању напросто спонтана (и глупа) реакција владајуће политичке и медијске гарнитуре на нешто што макар наликује на акцију и иницијативу њихових поражених супарника. Или је реч о томе да ова петиција ремети неки прећутни и подразумевани „возни ред“, договор, наду и/или обећање.

Сигуран сам да би задовољство због тога што је српски европски воз најзад кренуо са мртвог колосека било неупоредиво веће да не постоји извесна сумња да је тај помак – макар индиректно – плаћен и ценом коју напросто није пристојно и није европски плаћати.