Србија, лето 2019. - Шутирање у празну мрежу

Најлакше је поново рећи – иста мета, слично одстојање. Али пажљивији поглед на резултате јулског истраживања показују неке, на први поглед, парадоксалне тенденције. С једне стране, рејтинг СНС се стабилизовао на 44-45 одсто. А уколико успе да збуни или изборно демотивише категорију "за опозицију, али не знам за кога" и (још важније) уколико опозиција настави ову актуелну и самодеструктивну пометњу звану "хоће бојкот-неће бојкот" – тај резултат може ићи још и знатно више.

С друге стране, скоро 40 одсто испитаника каже да "данас живи горе" него пре пет година. А на кључно питање – да ли земља иде у добром или лошем правцу – резултат је готово фифти-фифти, то јест, свега три одсто у корист по власт повољног одговора. Велика већина испитаника (44:31) сматра да "власт није предузела довољно да спречи или умањи штету од елементарних непогода", и не подржава (45:32) актуелну косовску политику. (И чак половина каже да ни уз напор не може да приушти себи летовање.) Па, зашто онда ипак гласају за власт – запитаће се (само) неко ко не познаје српске медијске прилике, нити манипулативне политичке и психолошке механизме на којима се Вучићева власт одржава. И захваљујући којима опредељење за владајућу странку ("Вучића") већ поодавно није ствар рационалног политичког избора него запаљивог коктела страха, наде и готово секташке "правоверности". А понајвише убеђења како нико други не постоји, односно како су све друге опције и сви други кандидати "много гори". Зато не чуди што када погледамо шта по медијима и скупштини власт заправо ради, видећемо да и након седам година много више дезавуишу противнике као "одговорне за оно што нам се дешава", него што, на пример, промовишу своје позитивне резултате.

Савез за Србију је у великој мери постао жртва сопствене радикалне реторике и превеликих обећања

Савез за Србију је у великој мери по­стао жртва сопствене радикалне ретори­ке и превеликих обећања. Да ли из искреног убеђења или због потребе да се такмиче и парирају еуфорији са друштвених мрежа, лидери Савеза као да су се утркивали у давању оптимистичних прогноза и помало олаких обећања. Од лицитирања око Дана Д, до тога кад ће бити избори, када ће Вучић пасти, до када му дају рок, од када ће они да "окрену други лист" итд.

Иако то можда може да донесе неки краткорочни политички добитак, дугорочни ефекат тог "ложења" је увек негативан. Поготово с обзиром на опозиционо бирачко тело које – за разлику од оног напредњачког – сигурно не можеш трајно замајавати флоскулама и преводити жедног преко воде. А онда су, да невоља буде још већа, упали у "бојкоташку" ступицу, створивши ситуацију из које се неће лако ишчупати све и под претпоставком да у наредним данима и недељама чак и изборе неке опипљиве уступке од стране власти. Наиме, један део опозиционе, а пре свега "твитерске" и про-СзС јавности, дубоко је уверен да ни на какве изборе не треба излазити и да сваки излазак значи "издају" и "колаборацију са Вучићем". И та "белолистићка" атмосфера озбиљно прети да дословно преполови евентуални опозициони резултат на будућим изборима, чак и уколико се на њима опозиција појави у пуном саставу.

"Белолистићка" атмосфера

Савез за Србију је у великој мери по­стао жртва сопствене радикалне ретори­ке и превеликих обећања. Да ли из искреног убеђења или због потребе да се такмиче и парирају еуфорији са друштвених мрежа, лидери Савеза као да су се утркивали у давању оптимистичних прогноза и помало олаких обећања. Од лицитирања око Дана Д, до тога кад ће бити избори, када ће Вучић пасти, до када му дају рок, од када ће они да "окрену други лист" итд.

Иако то можда може да донесе неки краткорочни политички добитак, дугорочни ефекат тог "ложења" је увек негативан. Поготово с обзиром на опозиционо бирачко тело које – за разлику од оног напредњачког – сигурно не можеш трајно замајавати флоскулама и преводити жедног преко воде. А онда су, да невоља буде још већа, упали у "бојкоташку" ступицу, створивши ситуацију из које се неће лако ишчупати све и под претпоставком да у наредним данима и недељама чак и изборе неке опипљиве уступке од стране власти. Наиме, један део опозиционе, а пре свега "твитерске" и про-СзС јавности, дубоко је уверен да ни на какве изборе не треба излазити и да сваки излазак значи "издају" и "колаборацију са Вучићем". И та "белолистићка" атмосфера озбиљно прети да дословно преполови евентуални опозициони резултат на будућим изборима, чак и уколико се на њима опозиција појави у пуном саставу.

Но, ма колико кризирао и лутао, СзС неспорно остаје доминантна опозициона формација. То практично нико и не доводи у питање. Али је више него очигледно да Савез, овакав какав је, нема капацитета (а још мање магнетизма) да апсорбује читаву опозициону сцену

Но, ма колико кризирао и лутао, СзС неспорно остаје доминантна опозициона формација. То практично нико и не доводи у питање. Али је више него очигледно да Савез, овакав какав је, нема капацитета (а још мање магнетизма) да апсорбује читаву опозициону сцену. Разуме се, они ће вероватно рећи да им то "није ни била намера". Али – чак и уколико је то истина – утолико горе. Наиме, такви савези се и праве управо са том намером – да заузму читав политички простор – и да тако, својом потентношћу, надоместе концептуалне и идеолошке празнине које унутар тако хетерогене коалиције нужно и неминовно постоје. То је сврха њиховог постојања. Уколико је не испуне, а будући да немају чврсто идеолошко тло из којег се могу изнова регенерисати, почињу убрзано да се суше и вену. И то је оно што лидере Савеза треба да брине – чак више од неколико изгубљених процената – који, уосталом, нису ни отишли никуда далеко, нити заувек.

Mа колико деловао силно, медијски, политички и статистички моћно и суверено, СНС је, у основи, тигар од папира и један џиновски "генетски модификовани" организам, неспособан за самосталан политички живот. И то Вучић зна боље од било кога другог

СНС као "генетски модификовани организам“

С друге стране, ма колико деловао силно, медијски, политички и статистички моћно и суверено, СНС је, у основи, тигар од папира и један џиновски "генетски модификовани" организам, неспособан за самосталан политички живот. И то Вучић зна боље од било кога другог. Сем тога, веома је свестан своје зависности од спољног, пре свега, западног фактора, без обзира што чини опрезне покушаје да ту зависност неприметно смањи. Уосталом, врло добро се сећа како се својевремено брзо и лако урушила Тадићева политичка тврђава, која је у једном тренутку такође деловала моћно и неосвојиво. И зато, упркос медијском и скупштинском јуначењу његових ведета, и упркос вербалној и идеолошкој ревизији практично свих елемената петооктобарске промене, Вучић се готово панично клони да отворено изазива светске центре моћи – демонстрирајући према њима често чак и претерану и иритантну снисходљивост.

Иако то опозициона јавност није регистровала (или се тактички правила да не примећује), фасцинантна је – па чак и помало отужно комична – била брзина којом је, на пример, Маја Гојковић експресно реаговала на препоруке Европске комисије које су се тицале рада парламента. Нетрагом су нестали они "фантомски" амандмани посланика владајуће коалиције (на које је опозиција скоро две године узалуд упозоравала), седнице се више не заказују по хитном поступку (данас за сутра), тачке дневног реда се не спајају у оне џиновске и бесмислене пакете. А после више година на дневни ред су стављени чак и извештаји независних регулаторних тела.

Опозиција ће, наравно, рећи да је све то последица њихове борбе и одлучног бојкота – мада се мени чини да је пре у питању жеља власти да се, после дужег времена, на једној – по њих – релативно безболној теми, поново покажу као приљежни европски ђаци. Онако радикалски педантни, с мастиљавом оловком у руци, дословно штиклирајући тачку по тачку из извештаја ЕК. Наравно, садржински, у раду парламента остало је, мање-више, све по старом, ако не и горе.

Шутирање у празну мрежу

Ако је неко рачунао да ће услед одсуства опозиционих посланика макар мало спласнути борбени ентузијазам владајуће поставе (на челу са офанзивним квартетом у саставу Маријан-Мартин-Атлагић-Орлић) да шутира лопту у празну мрежу – љуто се преварио. Не само да им не смета, него се чак чини да су, уз повремену размену пријатељске ватре (мада је то, заправо, више пинг-понг) са радикалском сабраћом, у бесконачним и оштрим вербалним расправама са празним опозиционим клупама открили нови смисао, забаву и радост.

Ипак, не треба ни мало сумњати да ће, уколико вођа процени да тако треба, и ове милитантне перјанице брзо замукнути. Баш као што је, на пример, приликом Вучићевог последњег скупштинског обраћања ("извештаја") о КиМ утрнуло Ристичевића, јер је на галерији скупштине у том тренутку ипак било превише страних дипломата и посматрача. Дакле, није да он и Маја Гојковић не знају шта и како треба – и шта је (не)нормално – него, напросто, не желе и неће, све док их нужда не натера.

Хоћу рећи, чињеница је – мада не и претерана утеха – да ни режим (читај Вучић), упркос периодичним претњама и перманентном таблоидном намигивању у том смеру, заправо, такође не сме да заиста "окрене лист". Нити геополитички, нити у смислу "коначног обрачуна" са "издајничком опозицијом". Исто као што не жели или не сме да "одјави" разне европске известиоце и посреднике – и пошаље их тамо где би их са старим радикалским гуштом сигурно најрадије послао. Не. Он игра игру. Неке подмити обећањима (зли језици кажу – неке и буквално), неке шармира, а неке једноставно истрпи, искаљујући после бес и фрустрацију на најближим сарадницима, независним медијима и непријатељској опозицији. Но, чак и у овом последњем, чини се, не сме да иде баш до краја, односно баш онолико колико би он лично, а нарочито његово окружење, вероватно желели.

Да ли желим да сугеришем да је питању неки "биг дил", тј. џентлменски договор склопљен уз посредовање и координацију Метјуа Палмера и/или Макронових политичких саветника? Можда. То се никада не може потпуно искључити. Али ни лако доказати. Но, мислим да је, ипак, пре у питању и у позадини ове прећутне конструктивности, заправо, сукоб двеју слабости, односно два блока, неједнаких ресурса и снаге, али дубоко свесна своје унутрашње рањивости и (полу)празних пушака којима узајамно прете. И зато – још увек – не газе до краја. Што је, на крају крајева, и добро.

(Ђ.В)

(Време бр. 1491, 1. август 2019.)  

***

Србија (без КиМ)

30. јун-7.јул 2019.

истраживање телефонско

репрезентативни узорак

испитаника: 1000

ОДГОВОРИ ИСПИТАНИКА НА ПИТАЊА 

ДЕМОГРАФСКИ ПОДАЦИ ИСПИТАНИКА