Истраживања јавног мњења |
Истраживање – Са чим власт и опозиција у Србији улазе у "годину расплета"? |
четвртак, 18. фебруар 2021. | |
"Полуопозиционари" јесу против власти, али не оптирају ни за једну од понуђених опозиционих формација. Половина свих антирежимских гласова практично се налази у овом корпусу Десет до четрнаест месеци од данас у Србији ће бити одржани важни избори. Тачније, више њих. Председнички и београдски, који долазе у редовном термину у првој трећини 2022. А највероватније и ванредни парламентарни, које је Александар Вучић – што је посебан куриозитет – најавио још пре него што је актуелни састав Скупштине окончао своје конституисање, а друга влада Ане Брнабић отпочела свој мандат. (Могуће је да буду и ванредни локални, али то тек треба да буде тема предстојећег "дијалога власти и опозиције".) Термин сам навео клизно, јер је врло могуће да ће избори бити раздвојени – што је, уосталом, и један од важнијих опозиционих захтева, барем међу онима који су се до сада кристалисали. Наравно, и о терминима ће се тек разговарати. Али, ако смем да у једном сегменту прејудицирам исход дијалога који још није почео ("а ка ће, не зна се"), чини се логичним да председнички избори буду мање-више онда када и треба да буду, а ванредни парламентарни, кад су већ ванредни, да се одрже крајем текуће године, барем три-четири месеца пре председничких. И ту, заправо, нема превише простора за померање. Наиме, с једне стране, нема смисла да буду мање од три месеца одвојени од председничких, а са друге, сваки евентуални договор власти и опозиције захтевао би – најмање – шест до девет месеци "имплементације", да би се могло рећи да се избори одржавају у иоле нормалној атмосфери. Наравно, ако криза ескалира, овај логичан возни ред може се пореметити, и то у оба смера. Не треба искључити ни могућност да ванредних избора уопште не буде. То своје обећање Вучић је дао под утиском еруптивног незадовољства које се летос излило на улицама Београда, као и драматичних слика из Белорусије, где је, после још једног "величанственог" изборног тријумфа и никад масовнијих демонстрација које су уследиле након тога, Александар Лукашенко крајњим напором и највероватније само привремено сачувао власт. Зато је опрезни и малчице уплашени Вучић пожурио да најавом ванредних избора предупреди очекивани главни опозициони захтев. Но, уколико се – бар гледано из његовог угла – ситуација "стабилизује", ко зна? Не би му то свакако било ни прво ни последње лажно или неиспуњено обећање. Раздори и колебања: Опозиција Несигурни антирежимски гласачи Било како било, ово је скоро већ "традиционално" јануарско истраживање јавног мњења "Нове српске политичке мисли". И практично прво политичко истраживање још од јунских "избора" 2020. У међувремену смо се бавили (прилично успешно) политичком ситуацијом и изборима у Црној Гори, као и једним истраживањем солидарности у Србији данас, за потребе пројекта "Времена". Занимљиво је да су наши анкетари повратак на српске политичке теме доживели прилично трауматично. Ма шта мислили о црногорском режиму и држави, тамо ипак постоји релативно стабилна вишепартијска политичка сцена, постоји парламент и постоји медијски плурализам који је за Србију давно прошло и – ако буде среће – можда будуће време. Другим речима, постоји јавно мњење, па и изазов хватања и истраживања његовог неизвесног пулса. Свега тога у Србији тренутно и реално нема. Српским јавним мњењем данас доминирају "магнетофонски" распричани пензионери љути на Ђиласа, жељни разговора (јер су им деца углавном распршена по белом свету), као и ужурбани, мрзовољни (полу)опозиционари, пођеднако љути на Вучића, на себе и анкетара. Ми смо их – ове друге – назвали "полуопозиционарима", мада је тај израз, заправо, двоструко варљив и непрецизан. С једне стране, они нису никакви "полу". Напротив. Групација о којој говоримо врло је јасно и често врло оштро против актуелне власти. А са друге стране, опет, уопште није јасно да ли ће се, мрзовољни и сморени, појавити на изборима и поклонити поверење било којој од опозиционих листа. Прорежимски коментатори, уколико су се на то уопште освртали, увек су настојали да резултате наших истраживања што више искарикирају и представе их као лажне и апсурдне. С друге стране, ти резултати нису превише одговарали ни опозицији и њеним лидерима, јер су бројке биле прилично ниске и углавном знатно испод њихових очекивања. При чему, за разлику од оних прорежимских, наше истраживање нису могли баш дисквалификовати као "намештено" и "лажно" (мада није да није било и таквих покушаја). И стога су се хватали за ову категорију ("за опозицију, али не знам за кога") и аутоматски је придодавали опозиционом бирачком корпусу. Али то је само условно и делимично легитимно. Дакле, дефинитивно нису у питању класични "апстиненти" – мада није искључено да ће многи од њих то на крају бити, а власт ће са своје стране здушно и интензивно радити на управо таквом сценарију и настојати да их угура међу апстиненте – зато, поред осталог, прорежимска истраживања углавном заобилазе и игноришу њихово постојање. Нису ни "неопредељени", па да их трпамо у ту категорију, јер јесу против власти, иако у овом тренутку не оптирају ни за једну од понуђених и постојећих опозиционих формација. А нису ни "сигурни" опозициони гласачи. Практично, половина свих антирежимских гласова налази се у овом корпусу. И од његовог опредељења – да ли ће изаћи и за коју се опцију на крају одлучити – зависи хоће ли на наредним изборима опозиција у збиру остати на скромних двадесетак одсто, или ће направити озбиљан искорак ка некој будућој победи. Дефинитивно су склонији опозицији – заправо, они ЈЕСУ опозиција, само, у принципу, избирљивија и захтевнија – али око њиховог коначног и већинског опредељења ломиће се главна политичка копља наредних месеци. Дефинитивно поларизовано друштво Шта показују наше бројке? Пре свега да Србија дефинитивно јесте поларизовано друштво. Али и да, стицајем разних околности, српска политичка сцена то још увек није. И зато Вучић може да говори о опозиционим "тачкицама" наспрам његовог гласовног "монолита" који се диже малтене до самога неба. Али, и он сам врло добро зна да ствари баш не стоје сасвим тако. Односно, тако је само уколико гледамо опредељене и страначки разврстане бирачке корпусе. Но, ако обратимо пажњу на конкретне одговоре на конкретна питања (стандард, правац у ком Србија иде, за или против ЕУ), а поготово ако погледамо одговоре на питања попут оног "да ли бисте Ви лично волели да у Србији дође до промене власти?" – 39 "за" и 43 "против" – онда слика постаје знатно мање хомогена и далеко се јасније (и реалније) оцртавају обриси поменуте друштвене поларизације. И Вучић то веома добро зна, независно од тога да ли су му бројке за неки проценат другачије. И зато све чини да прикрије тај расцеп, односно замагли и замути свест о тој темељној поларизацији. И зато му, између осталог, сметају наша истраживања, чак и онда када му, на први поглед, бројке релативно одговарају. И зато му као хлеб требају политички сателити, фикуси, "конструктивна опозиција" итд. Не толико да би "правој опозицији" откинули нешто гласова – мада и то, разуме се, добро дође – већ првенствено зато да би широком палетом и шаренишом квазиполитичке "понуде" прикрио и забашурио чињеницу да у Србији правог политичког живота и политичког плурализма заправо и нема. Забашуривање "препобеђивања" Није то претерана новост када је реч о "Вучићевој Србији". Али понашање власти током ванредног стања и потоње "корона" предизборне кампање – а напокон и парламент који је из те и такве кампање и "избора" проистекао – оголили су то скоро до сржи. Зато су Вучићу вероватно ипак потребни нови избори, не баш стварно демократски, фер и поштени, али ипак такви који би могли рачунати на одређену дозу спољне и унутрашње легитимности, да би поново колико-толико замутио политичку воду и макар мало ублажио ефекте јунског "препобеђивања". И зато треба бити опрезан када чујете више или мање добронамерне савете типа: "Јао, па скините се већ једном са Вучића и усредсредите се на конкретне проблеме. Истраживања показују да грађани не воле и не подржавају конфликтну политику и агресивне личности." Није баш тако, на страну што би писац ових редова, и као "грађанин" и као "политичка личност", волео да тако јесте. Али Александар Вучић је од себе направио еталон свих политичких и неполитичких питања у Србији (од короне до вакцина и споменика), и лицемерно је, или у најбољем случају наивно, очекивати да се игнорисањем њега лично у Србији може решити било који проблем. Уосталом, да се не лажемо, дословно све своје личне и политичке успехе, како у радикалском тако и у "напредњачком" руху, Александар Вучић је постизао управо "конфликтном политиком" и агресијом. Зато ће, свиђало нам се то или не – ово је аналитичка процена, а не призивање – на ту "љуту" политичку рану, пре или касније, морати доћи нека љута политичка трава. * * * На крају, још само две ствари, као закључак. Једну смо већ знали и безброј пута чули, звучи профано и отрцано, али то не значи да је зато мање тачна и мање актуелна: Медији су кључ! Друга је, признајем, била својеврсно изненађење чак и за нас који, у принципу, ништа добро не очекујемо и ничему се (добром) не надамо. На питање: Да ли мислите да је у Србији могућа комуникација између власти и опозиције и да ли постоји могућност да се они уједине око неких основних државних питања?, свега 17,9 одсто испитаника је одговорило са "Да, могуће је", а чак 60,7 одсто њих – како са позиционе, тако и опозиционе стране – мисли да то "у овом тренутку није могуће". И то је, по мом мишљењу, убедљиво најважнији налаз овог нашег "новогодишњег" истраживања. И истовремено налаз који би апсолутно морао све да забрине и уплаши – а нарочито оне који из различитих разлога нису претерани љубитељи "љутих трава". Ђорђе Вукадиновић и истраживачки тим НСПМ |