Istraživanja javnog mnjenja |
Crna Gora leto 2022. - preko šezdeset odsto građana Crne Gore protiv sankcija Rusiji. Mitropolit Joanikije najpopularniji |
sreda, 03. avgust 2022. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
S jedne strane, može se reći da su rezultati poslednjeg istraživanja „Nove srpske političke misli“ logični i da se uklapaju u trend onoga što su pokazala i neka naša ranija istraživanja. S druge strane, rezultati su iznenađujući – ako imamo na umu ono što, takoreći, neprestano govore i čine vodeći predstavnici crnogorske vlasti i nevladinog sektora, i što je dominatni sadržaj crnogorskog medijskog prostora . Mitropolit Joanikije je u poslednjih godinu dana verovatno najnapadanija ličnost u Crnoj Gori, i to sa raznih strana političkog spektra, a istovremeno je, pokazuje ovo istraživanje, i UBEDLjIVO najpopularnija. (U tom pogledu, čini se, deli sudbinu svog prethodnika na tronu Mitropolije crnogorsko-primorske). Na drugom mestu je bivša ministarka zdravlja Jelena Borovinić Bojović, koja je u prethodnom periodu takođe oštro napadana zbog pandemije, a i drugih stvari. Treće i četvrto mesto po srednjim ocenama (a, zapravo, prva dva, računajući samo aktuelne političare) zauzimaju Milojko Spajić i Jakov Milatović, dva najisturenija i takođe najnapadanija ministra bivše Krivokapićeve vlade. Konačno, ne računajući Mitropolita, najveći broj „petica“ (23,8% plus još oko 10 odsto „četvorki“) ima Milo Đukanović, što samo pokazuje da u očima njegovih vernih sledbenika nema te krize ni afere koja može uzdrmati Đukanovićev polubožanski status.
Da Crna Gora ide u ispravnom smeru misli svega 21 odsto njenih građana, 22,6 ne može da se odredi, dok čak 56,4 odsto misli da je taj smer pogrešan. Ipak, ono što je u ovom istraživanju ubedljivo najzanimljivije i najvažnije jeste pitanje rata u Ukrajini i stav crnogorskog javnog mnjenja prema tome – koga krive, koga podržavaju, i kako očekuju da će se sve završiti. I, naravno, šta misle o sankcijama koje je Crna Gora zavela Rusiji. Iskreno govoreći, tu nismo znali šta možemo da očekujemo – slušajući predstavnike najvećeg dela crnogorske vlasti, kao i dobrog dela opozicije, medija i nevladinog sektora, a naročito ono što izjavljuju predsednik i ministar spoljnih poslova, Milo Đukanović i Ranko Krivokapić, moglo se učiniti kao da je osuda Rusije gotovo plebiscitarna. Ali je rezultat na kraju bio bukvalno suprotan. I to, slučajno ili ne, gotovo identičan odgovoru na naše prošlogodišnje pitanje o podršci inauguraciji mitropolita na Cetinju.
Naš nalaz i nedvosmislen zaključak kaže da – posle svega i uprkos svemu – Crnogorci u velikom procentu i dalje vole i navijaju za Rusiju. I to će verovatno biti razlog zbog kojeg će ovo naše istraživanje biti napadano, ili ignorisano. Na neki način, prolazili smo tog „toplog zeca“ više puta i u Srbiji, najčešće pred izbore, a i nedavno, kada smo objavili kakvo je raspoloženje građana Srbije prema toj vrućoj temi (uvođenja sankcija Rusiji). Gotovo da nema evropskog zvaničnika ili ambasadora velikih zapadnih zemalja koji posledih meseci nije izjavio, pa i više puta ponovio, kako se od Srbije, kao zemlje kandidata, očekuje „usaglašavanje“ sa politikom EU prema Rusiji. A što u prevodu znači uvođenje sankcija Rusiji i – pored ostalog – odustajanje od podrške u Savetu bezbednosti UN koju Rusija pruža rezoluciji 1244. A da i ne govorimo o potencijalnom gubitku povoljih i privilegovanih energetskih aranžmana i ugovora koje Srbija trenutno ima zbog prijateljstva sa Moskvom. Praktično, zapadni čelnici i izaslanici Srbiji nude „dil“ u stilu: Vi uvedite sankcije Rusiji, a „zauzvrat“ ćete morati da („uzajamno“) priznate nezavisnost Kosova, odreknete se podrške Republici Srpskoj, prihvatite rezoluciju o genocidu u Srebrenici itd. I onda se još čude što apsolutna većina građana Srbije takvu „velikodušnu“ ponudu, razume se, energično i sa apsolutnom većinom odbija.
Više od tri meseca niko se nije „setio“ da građane pita za mišljenje o najvažnijoj svetskoj temi. A nakon što smo mi iz NSPM objavili naše rezultate i saopštili da se 82,2 odsto građana Srbije protivi uvođenju sankcija Rusiji (a 87 odsto se protivi članstvu u NATO) bili smo, najpre, ignorisani, zatim napadani, da bi se najzad pojavila i neka druga istraživanja koja su, u osnovi, potvrdila taj isti trend.
U Crnoj Gori su brojke nešto niže – ali i dalje apsolutno ubedljive. Za rat u Ukrajini svega 22 odsto ispitanika krivi Rusiju, a više nego duplo veći broj (47,6 odsto) smatra da su glavni krivci SAD i NATO. Takođe najveći broj (38,2%) veruje da će na kraju pobediti Rusija, svega 4,2 procenta kaže da će pobediti NATO (plus 3,4 odsto Ukrajina), s tim da veliki procenat ispitanika (skoro trećina) prilično realistično kaže da neće pobediti niko. Najzad, na direktno pitanje o podršci sankcijama Rusiji čak 62,8 odsto punoletnih građana Crne Gore izjasnilo se da ne podržava uvođenje tih sankcija, dok ih svega 21 odsto podržava (16,2 odsto nema stav, ili neće da se izjasni). Nije tu, dakle, u pitanju neka nijansa, pa da se može ignorisati ili relativizovati („statistička greška“ itd). Naprotiv. Reč je o praktično TRI PUTA VIŠE građana koji NE PODRŽAVAJU poziciju i politiku vlasti po ovom važnom pitanju.
Pisac ovih redova, razume se, shvata tzv. „geopolitičke realnosti“ – ma koliko da je, iskreno govoreći, taj izraz („geopolitička realnost“) najčešće samo drugo ime za politiku sile, uslovljavanja i stavljanja pred svršen čin. U tom smislu, ma koliko da smo bliski (slični ili „jedno“) jasno je da Beograd i Podgorica nisu u istoj političkoj poziciji, pri čemu nije uvek lako proceniti ko je u boljoj, odnosno, manje lošoj. I zato sam, između ostalog, često bio veoma kritičan prema pojedinim neodgovornim izjavama iz nekih beogradskih političkih krugova koji ponekad izlaze sa, doduše, legitimnim, ali i prilično nerealnim zahtevima i očekivanjima prema Podgorici. Hoću reći: razumem vrlo dobro, ili makar naslućujem, realpolitički čvor i geopolitičke mengele u kojima se današnja Crna Gora nalazi. Ali onda makar nema potrebe da se njena vladajuća nomenklatura, oličena u predsedniku države i – naročito – aktuelnom ministru spoljnih poslova, ponaša kao da politika koju vode ima podršku građana, jer to naprosto nije slučaj. Drugim rečima, ako iz ovog ili onog razloga moraju da čine to što čine, neka se barem ne hvališu i ne trse kao da za to činjenje imaju podršku naroda.
Jasno je da strani faktor koji trenutno ima glavnu reč kada su u pitanju politički procesi u Crnoj Gori neće pasti na teme zbog evidentnog manjka demokratskog legitimiteta aktuelne vlasti, pogotovo kada je u pitanju njen odnos prema Rusiji i sankcijama. Naprotiv. Podržavaće ih sve dok su na poželjnoj liniji – ili sve dok ta podrška ne postane previše riskantna i skupa. Ali makar da ne bude dileme oko toga kako po tom pitanju ZAISTA stoje stvari – i da se zna da znamo. Baš kao što znamo i kako se takve stvari – kad nastupi ekstreman raskorak između stavova građana i politike vlasti – nazivaju. A i kako obično završavaju. Đorđe Vukadinović (Bivši narodni poslanik i glavni urednik „Nove srpske političke misli“) ODGOVORI ISPITANIKA NA PITANjA
(NSPM) |