Šta su znali i kada su saznali – jedna važna srebrenička kockica

U intervjuu koji donosi „Nedeljnik“ od 22. novembra 2012. a prenosi „Blic“[1], bivši američki ambasador u Hrvatskoj DŽon Piter Galbrajt u vezi sa operacijom „Oluja“ iznosi jedan značajan podatak koji bi lako mogao da ostane neprimećen.

„Morate da stavite stvari u istorijski kontekst“, kaže Galbrajt. „Nepunih mesec dana pre Krajine dogodila se Srebrenica. Razmere tog pokolja postale su nam jasne negde oko 25. jula, a u isto vreme naši ljudi na terenu, kao i hrvatski zvaničnici, ubeđivali su me da su Mladić i Martić krenuli na Bihać“.

Na drugom mestu, Galbrajt tvrdi: „Evo, sada vam kažem, da Ratko Mladić, taj brutalni koljač, taj bezobzirni, ludi ubica, da on nije naredio Srebrenicu, mi ne bismo dozvolili pad Krajine. Ne bismo dali zeleno svetlo Hrvatima sa Operaciju 'Oluja'...“

U Galbrajtovom iskazu treba obratiti posebnu pažnju na dva važna i međusobno povezana momenta. Prvo, Galbrajt nedvosmisleno potvrđuje uzročnoposledičnu vezu između Srebrenice i Oluje. Emotivne, neprimerene i propagandne kvalifikacije na račun Ratka Mladića možemo ostaviti po strani. Međutim, potvrda navedene uzročnoposledične veze ne samo da baca dodatno svetlo na zanimljivu opservaciju generala Filipa Morijona na istu temu („Mladić je u Srebrenici ušetao u klopku“[2]) već, kada se razmatra u kontekstu pomenutog datuma od 25. jula 1995, moćnim reflektorom doprinosi rasvetljavanju cele srebreničke afere.

Kakav je značaj datuma 25. juli u sklopu srebreničkih događaja? To će se najbolje videti po sledećem fragmentu iz naše monografije „Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“ [3], s. 30 – 31:

„Postoji, i u veoma je bliskoj vezi sa izloženim faktima, još jedna čudna okolnost, koja je sastavni deo srebreničke enigme. Naime, da se za trenutak vratimo na Žan-Rene Rueza, dugogodišnjeg glavnog istražitelja Haškog tužilaštva. Tela postreljanih se još nisu propisno ni ohladila, niti je iko imao tačnih podataka o tome šta se stvarno dogodio na terenu, a Ruez je već dobio uputstvo da leti za Tuzlu i da otvori zvaničnu istragu o nezapamćenom srebreničkom genocidu.

„Kakva bi hipoteza mogla najbolje da objasni sledeću hronologiju događaja?

20. juli 1995: istražitelj Ruez stiže u Tuzlu da otvori istragu.[4]

24. juli, 1995: Tim Bučer [Tim Butcher] u londonskom Daily Telegraph-u objavljuje tekst pod naslovom „Srpska zverstva nedokazana“.[5] To je intervju sa Henri Vilandom [Henry Wieland], Komesarom UN za ljudska prava koji je prethodnih pet dana proveo u Tuzli razgovarajući sa velikim brojem od oko 20.000 izbeglica iz Srebrenice koji su se tu stekli, i čiji nalaz Bučer prenosi ovako: „Posle pet dana provedenih u ispitivanjima, u vezi sa navodnim kršenjem ljudskih prava u vreme pada Srebrenice glavni istražitelj Ujedinjenih Nacija nije pronašao ni jednog svedoka iz prve ruke koji bi mogao da potvrdi da je prisustvovao nekom zverstvu.“

25. juli 1995; Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, koji je pet dana pre toga Rueza poslao u Tuzlu da istraži činjenice u vezi sa eventualnom krivicom, objavljuje optužnice protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge ratne zločine.[6]

„Znači li ovo da je Ruezu od prispeća u Tuzlu, 20. jula, za samo nekoliko dana pošlo za rukom da obavi detaljnu istragu okolnosti vezanih za Srebrenicu i da Tužilaštvu MKTBJ podnese svoj izveštaj, sa svim materijalom koji ga potkrepljuje, na osnovu čega je već 25. jula Tribunal imao dovoljno dokaza da Karadžića i Mladića optuži za genocid u Srebrenici? To je pitanje na koje nemamo odgovor…

 „Nema nikakvih saznanja o tome do kakvih je dokaza u tom kratkom intervalu mogao doći Ruez, pa ni da li su oni dovoljno optužujući da opravdaju drastičnu optužnicu Haškog tužilaštva protiv Karadžića i Mladića, i to već 25. jula. Uzgred, tim potezom učešće dr Karadžića na predstojećim mirovnim pregovorima ispred srpske strane u BiH bilo je praktično onemogućeno, zato što mu je zbog te optužnice pretila opasnost od hapšenja na stranoj teritoriji.“  

Ne samo opasnost od potencijalnog hapšenja, već sada iz Galbrajtovih autoritativnih usta saznajemo još i to da je jedna od svrha Ruezovog boravka u Tuzli bilo brzometno stvaranje materijalne podloge optužnica za genocid. Te optužnice, koje je istražitelj Ruez pripremio svojim munjevitim pojavljivanjem na terenu neposredno posle događaja, imale su širu namenu od blokiranja učešća Karadžića i Mladića na mirovnim pregovorima. One su poslužile kao unapred pripremljeni zločinački pandan i pokriće za planirane, ili u svakom slučaju potpuno predvidljive, zločine masovnih razmera koje će hrvatska vojska, sa logističkom podrškom svojih zapadnih saveznika, počiniti u okviru operacije „Oluja“ u Krajini. Ako je ova analiza tačna, ovakav redosled poteza mogao je da priredi samo režiser koji je događaje sve vreme pratio na „velikom platnu“.

Podatak koji nam je Galbrajt pružio – a on se najverovatnije slučajno izrekao – dragocen je za dešifrovanje jednog važnog dela srebreničke slagalice. Datum na koji se Galbrajt poziva, u smislu da su „...razmere tog pokolja postale ... jasne negde oko 25. jula“, prosečnoj osobi znači vrlo malo. Međutim, značaj koji Galbrajt tom datumu pridaje doprinosi objašnjavanju jedne vrlo enigmatične okolnosti. Žan-Rene Ruez, glavni istražitelj Tužilaštva Haškog tribunala do 2002. godine, polazi za Tuzlu 19. jula 1995, praktično „dok se tela streljanih zarobljenika nisu ni ohladila“. Kao da je Ruez nedelju dok su zločini vršeni u široj okolini Zvornika proveo sa spakovanim koferima, u očekivanju da dobije signal da krene na put i bar formalno otvori istragu „najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata“.

Prva nedoumica u vezi sa ovim je sledeća. Tokom dejtonskih pregovora, pitanje Srebrenice uopšte nije bilo problematizovano sa muslimanske ili zapadne strane, što bi predstavljalo krupan i neobjašnjiv propust ako su oni raspolagali čvrstim dokazima o zločinu nesvakidašnjih razmera. Najmanje do kraja 1995, u medijima i u političkom diskursu skoro da nije bilo razgovora niti saznanja o onakvoj vrsti zločina u koji je Srebrenica u percepciji široke javnosti naknadno prerasla.[7] Na osnovu čega je Ruez čekao u pripravnosti da što pre izađe na teren, da bi se rezultati njegovih, pod datim okolnostima vrlo površnih istraživanja, već 25. jula u Hagu mogli pretočiti u dramatične optužnice za genocid? Tokom kritične sedmice posle zauzimanja Srebrenice srpski zločini tokom vojne operacije u Srebrenici pominjani su – po ondašnjim retoričkim standardima – u uobičajenim okvirima, i nikako u razmerama koje bi upućivale na genocid. Šta, uprkos odsustvu u tom trenutku specifičnih saznanja javnosti o Srebrenici, objašnjava Ruezovu misiju u Tuzli, i zašto ona nije mogla da čeka?

Druga nedoumica odnosi se na učinak Ruezove istraživačke delatnosti na terenu u odnosu na mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju da, za svega nekoliko dana boravka, prikupi čvrste dokaze za jednu tako ozbiljnu optužbu kao što je genocid.[8] Period između 20. i 25. jula (po Galbrajtu, ovaj poslednji datum ima poseban značaj zato što su krugovi kojima je Galbrajt pripadao navodno tek tada stekli saznanja o „razmerama tog pokolja“, a istovremeno to je i dan kada su u Hagu podignute optužnice za genocid protiv Karadžića i Mladića) Ruez je prema svim raspoloživim podacima i sopstvenom kazivanju proveo u Tuzli. Uzgred, šta je zapravo bilo izvor tih krucijalnih „saznanja“ o kojima Galbrajt govori: Ruezov izveštaj iz Tuzle ili navodni satelitski snimci sa stratišta, napravljeni desetak dana pre toga, kojima je Olbrajtova 10. avgusta 1995. mahala u Ujedinjenim nacijama a koje nikome nije dozvolila da ih vidi? Ako je u pitanju izveštaj iz Tuzle, gde je Ruez boravio, zločin koji je on navodno bio poslat da istraži tamo se uopšte nije ni dogodio i malo je verovatno da su se ključni dokazi tamo nalazili. Ne samo da je pet dana nedovoljno za temeljnu istragu i pisanje profesionalno zadovoljavajućeg izveštaja na ovako složenu temu, već vidimo takođe, po saznanjima zvaničnika UN Henri Vilanda, koja prenosi „Dejli telegraf“, da izbeglički izvori u Tuzli, gde je Ruez u tom međuvremenu boravio, nisu mogli da ubedljivo potvrde ni priču o srpskim zverstvima, a kamo li o genocidu. Ako Ruez nije bio na licu mesta, na srpskoj teritoriji gde su se streljanja ratnih zarobljenika dogodila, da bi dokumentovao sumnje svojih pretpostavljenih, šta je za samo pet dana boravka u Tuzli on mogao da otkrije što bi poslužilo kao podloga za podizanje tako ozbiljne optužnice kao što je genocid? Odgovor se nameće sam po sebi – skoro ništa.  

Zahvaljujući Galbrajtovoj izjavi, dobili smo jak posredan dokaz da su režiseri Srebrenice (nastranu stvarni obim tog zločina, za razliku od propagandnog) bili u toku dinamike događaja na širokom planu i to  najbolje objašnjava pravu pozadinu Ruezove misije u julu 1995. Ruez je poslat u Tuzlu forme radi, da bi se zbrzane optužnice za genocid protiv srpske strane – što je u tom trenutku predstavljalo najpreči zadatak Haškog tribunala, anticipirajući  zločine već podrobno isplanirane Operacije „Oluja“ – mogle pokriti prividnom istragom.   

Galbrajt je jasan: „Da on [Mladić] nije naredio Srebrenicu, mi ne bismo dozvolili pad Krajine“. Pošto je Srebrenica bila odrađena, i to na način koji se za Mladića, kao što je Morijon rekao, svodi na hvatanje u klopku, usledili su grozničavi potezi režisera da se stvorena taktička situacija u najvećoj meri pravno i propagandno eksploatiše na štetu srpske strane. 

Jedan od vidova te štete je zaklanjanje, skoro do nevidljivosti, nesrazmerno većeg i metodično isplaniranog masakra u Krajini iza insceniranog masakra u Srebrenici. Oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču za sada je krajnja tačka abolicije neuporedivo strašnijeg od ta dva zločina.