Šta je to što Tribunal i ICMP kriju?

 Kada u vezi sa pokazivanjem ključnih dokaza počnu da se ređaju procesni marifetluci, to je nepogrešivi znak da sa dokaznim materijalom nešto nije u redu. Ilustrativan i sasvim svež primer koji ćemo navesti je iz prakse Haškog tribunala. Odnosi se na dostupnost najvažnijih materijalnih dokaza u vezi sa Srebrenicom i na neostvarivanje prava optuženog da ih nezavisno testira. Okolnosti koje ćemo izneti vode postavljanju opravdanog pitanja da li, pred Haškim tribunalom, između tužilaštva i odbrane, stranaka u postupku, postoji nešto nalik na institut jednakosti po oružju. Međutim, to ujedno pokreće i pitanja mnogo šire prirode. Na primer, da li je Haškom tribunalu preostala trunka od profesionalnog integriteta? Između tužilaštva i sudskog veća, postoji li funkcionalna razlika ili su ta dva  organa nerazdvojno spojena i deluju solidarno, maltene kao udruženi poduhvat za postizanje istog cilja, na štetu optuženog?

Da ukratko odredimo okvir za razmatranja koje slede. Već skoro tri godine, na suđenju Radovanu Karadžiću vodi se intenzivna rasprava oko načina korišćenja i mogućnosti provere DNK uzoraka u dokaznom postupku. Pored autopsijskih izveštaja, ovi uzorci su najvažniji forenzički dokaz Tužilaštva u poslednja tri srebrenička predmeta. Forenzički materijal u nekom vidu glavna je podloga za tvrdnju tužilaštva da je preko 6.000 nestalih lica iz enklave Srebrenica uspešno identifikovano. Dokumentovanje hiljada nestalih, koji su zatim glatko proglašeni za pogubljene, čini materijalnu osnovu za tvrdnju da se u Srebrenici dogodio genocid.

To je razlog zašto se svi podaci koji se odnose na stanje ekshumiranih posmrtnih ostataka i identifikaciju nestalih lica, ukoliko se pred sudom koriste kao dokaz za genocid koji se imputira optuženom Karadžiću, moraju staviti na raspolaganje odbrani. Pravo na potpun uvid u dokaze suprotne strane nešto je što se podrazumeva. To važi za istragu masovnog podjednako kao i pojedinačnog ubistva. U oba slučaja, civilizovano pravosuđe optuženom priznaje bezuslovno pravo da dokaznu građu koja se koristi protiv njega pregleda i proveri.

Svesni te činjenice, autori Pravilnika o dokazima i proceduri Haškog tribunala ugradili su Pravilo 66 (B), odredbu koja taj princip iz civilizovane prakse prividno uvažava. U Pravilu 66 (B) stoji:

„Na zahtev, tužilac će odbrani omogućiti uvid u sve knjige, dokumente, fotografije i opipljive predmete u posedu tužioca koji su od materijalnog značaja za pripremu odbrane, ili koje Tužilac namerava da koristi kao dokaz na suđenju...“[1]

Letimičan pregled jurisprudencije Tribunala pokazuje da se Pravilo 66 (B) tumači u najširem mogućem smislu. Tako u predmetu Bagosora, pred tribunalom u Ruandi, žalbeno veće odbacuje pokušaj tužilaštva da ovo pravilo primeni restriktivno i na štetu optuženog, pa kaže:

„Žalbeno veće obaveze Tužilaštva po Pravilu 66 (B) rutinski tumači u širokom smislu i u skladu sa očiglednim značenjem. Ništa u Pravilu 66 (B) ne ograničava pravo optuženog na uvid isključivo u materijal koji se odnosi na glavne tačke optužnice (case-in-chief). Pre bi se reklo da je to pravilo formulisano mnogo šire pošto podrazumeva stvari od materijalnog značaja za pripremu odbrane i [koje tužilaštvo] namerava da koristi kao dokaz na suđenju.“[2]

Nepotrebno je podsećati da je verifikacija žrtava u predmetu Karadžić centralna, a ne periferna tačka iz optužnice.

Široko tumačenje potvrđeno je takođe u nedavnoj odluci veća MKTBJ u predmetu Stanišić, 11. marta 2011, gde stoji:

„Pravilo 66 (B) Pravilnika tužiocu nalaže da, na osnovu  podnetog zahteva, odbrani omogući uvid u sve vrste dokumenata u tužiočevom posedu ukoliko su od materijalnog značaja za pripremu predmeta odbrane. Materijal...(1) mora biti relevantan ili možda relevantan u odnosu na neko sporno pitanje...“[3]

Kako vidimo, prilikom rešavanja ovog pitanja u predmetu Stanišić pravilo se tumači još šire. Mogućnost da je traženi materijal relevantan dovoljno je da mora biti ustupljen odbrani. U predmetu Karadžić reč je o vrlo spornim DNK dokazima, a njihova relevantnost za uspešno izvođenje dokaznog postupka odbrane uopšte nije hipotetička (mada bi, po tumačenju Stanišićevog veća, i to bilo dovoljno). Značaj provere tih dokaza je suštinski zato što se radi o mogućnosti optuženog da uspešno osporava glavnu tačku u optužnici.

Pre nego što nastavimo, bilo bi uputno da ukratko izložimo pozadinu ovog pitanja. Između 1996. i 2001. tokom prvog talasa propagandne euforije o „srebreničkom genocidu“, kada se još smatralo da će se do neophodnih materijalnih dokaza relativno brzo i lako doći, forenzički timovi Tužilaštva Haškog tribunala obavili su niz ekshumacija na terenu. Rezultat tih iskopavanja bio je vidno razočaravajući. Umesto očekivanih 8.000 leševa sa prostrelnim ranama koje ukazuju na streljanje, veštaci Tužilaštva uspeli su da sastave autopsijske izveštaje za 3.568 „slučajeva“. Skoro polovina tih „slučajeva“ uopšte ne predstavlja po jednu streljanu osobu već se sastoji od po nekoliko kostiju za koje je nemoguće utvrditi uzrok smrti. Međutim, analizom broja butnih kostiju u masovnim grobnicama ustanovljeno je ne samo da je u njima bilo ukupno oko 1.920 ekshumiranih osoba, već i to da su po obrazcu ranjavanja vrlo heterogeni. Autopsijski nalazi veštaka Tužilaštva pokazuju prisutnost, u nekoliko stotina slučajeva, rana koje su konzistentne jedino sa pogibijom u borbenim dejstvima a neuklopive u hipotezu o streljanju. Tužilaštvo, i sudska veća koja su mu bila naklonjena, našli su se u dilemi kako da dokažu unapred razglašenu cifru od 7.000 do 8.000 streljanih osoba, bez čega narativ o srebreničkom genocidu gubi kredibilitet.

Rešenje je nađeno u DNK uparivanju do tada još neobrađenih posmrtnih ostaka (koji su se pretežno nalazili na liniji oružanog proboja 28. divizije Armije BiH iz Srebrenice prema Tuzli) sa uzorcima koje su donirali srodnici nestalih lica prijavljenih neposredno posle 11. jula 1995. Forenzički veštaci Tužilaštva povukli su se sa terena 2001. godine, ali njihovu aktivnost od tada su preuzeli i nastavili Institut za nestala lica BiH iz Sarajeva i „nevladina organizacija“ ICMP, čija se glavna laboratorija nalazi u Tuzli. Proces daljih ekshumacija vezano za Srebrenicu i uparivanje DNK uzoraka sa ciljem identifikacije nestalih lica sa tog područja nalazi se pod isključivom kontrolom ove dve ustanove.

Treba napomenuti dve važne činjenice. ICMP je organizacija koja je 1996. bila osnovana na inicijativu Bila Klintona, i od tada na njenom čelu se uvek nalazi američki državljanin koga postavlja Stejt departman.[4] Da bi se razvejala prirodna sumnja u pristrasnost organizacije ovakvog profila, ICMP bi morao pokazivati maksimalnu otvorenost u svom radu. Drugo, DNK uparivanje – čak i da je besprekorno urađeno – ne razrešava ključno pitanje u krivičnom postupku: vreme i način smrti. Najviše što DNK može je da utvrdi biološku vezu između uparenih posmrtnih ostataka i bliskih srodnika i da omogući reasocijaciju delova istog tela. Specijalistima sve ovo je vrlo dobro poznato, ali ciljna grupa nisu oni već najšira javnost kod koje primena napredne tehnologije na rešavanje Srebrenice proizvodi utisak konačnog i neoborivog dokaza.

Od suđenja Popoviću i ostalima (prvostepena presuda 2010. godine), autopsijski izveštaji, čiji rezultati sa stanovišta Tužilaštva nisu potpuno zadovoljavajući, pomereni su u drugi plan. Od tada, DNK dokazi, prikupljeni i obrađeni u tuzlanskoj laboratoriji ICMP, postaju glavni eksponat u prilog tezi da se u Srebrenici dogodio genocid i da je pogubljeno 7.000 do 8.000 osoba. Kako se ređaju srebrenička suđenja, Tužilaštvo iznosi sve veći broj „identifikacija“ iz laboratorije  ICMP, navodno napravljenih uparivanjem bioloških uzoraka. Trenutno, ta cifra iznosi oko 6.600, dakle nadomak zadatom cilju.

Korišćenjem DNK tehnologije na način koji prevazilazi njene stvarne naučne kapacitete proizvodi se psihološki utisak da je unapred dokazana politički najvažnija tačka srebreničke optužnice, čak pre formalnog okončanja suđenja. To je ubedljiv razlog zašto odbrana svim raspoloživim sredstvima mora da insistira na nezavisnoj proveri ovih podataka. To obuhvata ne samo verodostojnost uparivanja bioloških uzoraka već i autentičnost navodno identifikovanih osoba. Da li su svi na spisku identifikovanih zaista postojali ili među njima ima i izmišljenih identiteta?  Bez uvida u fizičku bazu podataka, odbrana ne može da ostvari svoje pravo da istraži autentičnost svake pojedinačne žrtve. 

Dakle, potrebne su dve stvari. Prvo, odbrani se moraju dostaviti svi biološki uzorci na osnovu kojih Tužilaštvo tvrdi da su se dogodili smrtni ishodi za koje je optuženi krivično odgovoran. Odbrana zatim treba da angažuje nezavisnu laboratoriju koja će proveriti svako od navodnih uparivanja. Ako korišćenjem dostavljenih bioloških uzoraka nezavisna laboratorija dobije isti rezultat kao ICMP, uparivanje i identifikacija su uspešni, u protivnom – nisu. Drugo, ako su ta lica uparivanjem stvarno identifikovana, onda se pomoću matičnih brojeva i na druge načine mora izvršiti provera da li su zaista mrtva. Da bi to bilo moguće, Tužilaštvo je dužno da odbrani dostavi poimenični spisak.  

Ovaj drugi uslov formalno jeste zadovoljen, ali na način koji opet ilustruje obstrukcionizam Tribunala zato što je svaka mogućnost provere blokirana. Mada odbrana jeste dobila navodni  spisak sa imenima i prezimenima identifikovanih lica (međutim bez drugih bitnih podataka koji su neophodni za efikasnu proveru, kao što je matični broj) to je bilo pod strogim uslovom da ga samo članovi tima odbrane mogu videti. Pokazivanje tih podataka drugim osobama kažnjivo je kao čin nepoštovanja suda. Taj uslov isključuje angažovanje državnih organa i niza drugih neophodnih lica da bi se mogla izvršiti provera stvarnog stanja u ogromnoj grupi od 6.600 „identifikovanih osoba“. Spisak je dostavljen ali mora ostati u fioci tima odbrane, što znači da je i dalje autentičnost podataka praktično neproverljiva.

Kao što smo na početku naglasili, tim odbrane Radovana Karadžića već skoro tri godine pokušava da izvede nezavisnu proveru navodnih DNK uparivanja. Pri tom, Karadžićeva odbrana i ne sanja da se pozove na mogućnosti koje joj Pravilo 66 (B) teoretski pruža. Ne zahteva da dobije i u nezavisnoj laboratoriji proveri sve biološke uzorke. U Tribunalu, takva očigledna i prirodna rešenja su besperspektivna. U oktobru 2008. godine, odbrana u predmetu Popović već je to pokušala i bila je glatko odbijena.[5] Razlog koji je veće tada navelo za svoju odluku  frapantan je, da se najblaže izrazimo. Ujedno, tom prilikom je razjašnjena i jedna vrlo značajna činjenica: DNK materijal na koji se Tužilaštvo poziva u svom dokaznom postupku – biološki uzorci što ih je ICMP navodno u svojoj laboratoriji uspešno upario – uopšte se i ne nalazi u posedu Tužilaštva već u prostorijama ICMP u Tuzli. Ta činjenica veću širom otvara vrata za besprimeran sofizam. Pošto se Pravilo 66 (B) odnosi isključivo na obaveze Tužilaštva, pozivanje na to pravilo je pogrešno kada se traženi materijal nalazi pod kontrolom nekog trećeg. Ali to ujedno znači da, umesto proverljivih uzoraka, Tužilaštvo veću i odbrani podmeće kao dokaz samo elektroferograme[6]  navodnih rezultata. Od tih listova papira odbrana i njeni veštaci nemaju nikakve koristi. Na njima je nacrtano samo ono što Tužilaštvu i ICMP odgovara i što su oni želeli da prikažu.

Tužilaštvo pod vidom dokaza predočava, i u predmetu Popović veće je tu praksu prihvatilo, materijal koji ni samo nije videlo, a još manje proverilo. Toliko je 2009. u sudnici javno potvrdila tužilac Hildegard Erc-Reclaf, reagujući na Karadžićev zahtev da mu Tužilaštvo ustupi izvorni DNK materijal: „ICMP ni nama nije dostavio DNK, tako da nije tačno da su ga oni dali nama, a drugima ne.“[7] U Haškom tribunalu Tužilaštvo dokaze nudi na slepo, a optuženi je prinuđen da se od njih na slepo brani.

Umesto da vodi unapred izgubljenu bitku za sve biološke uzorke (Raw data), na šta ima apsolutno pravo, da bi pokazala kooperativnost Karadžićeva odbrana je pristala na kompromis. Umesto 6.600, dobiće samo 300 (što je oko 5 odsto) nasumice odabranih uzoraka. Pa čak i to odbrani se ustupa samo pod uslovom dobijanja pismene saglasnosti srodnika koji su svoj uzorak donirali za uparivanje. Ni pod najidealnijim uslovima ovakav kompromis odbrani ne bi doneo nikakvu korist. Čak kada bi se nezavisnim testiranjem utvrdilo da je svaka od 300 identifikacija pogrešna, Tužilaštvo bi na to vrlo logično odgovorilo da u dosijeu ima još 6.300 za koje nije utvrđeno da su pogrešne. Međutim, ni ustupanje Karadžiću tako mizernog broja  uzoraka nije prošlo bez problema. Uz razne izgovore, odbrana ni njih nije dobila u potpunosti, kao što je dogovorom bilo predviđeno.

Karadžić je tada odlučio da pokuša da iskoristi drugi mehanizam, Pravilo 54, ne bi li nešto postigao. Pošto je, kao što smo videli, Pravilo 66 (B) neoperativno kada su u pitanju srebrenički optuženici, Karadžić je podneo zahtev veću, ako već ne može Tužilaštvu, da izda obavezujući nalog ili „supinu“ (pravilo predviđa obe varijante) laboratoriji ICMP da odbrani preda, ako ne 6.600, ono bar svih dogovorenih 300 DNK uzoraka. Ali ni to mu nije urodilo plodom.[8] 

Umesto da se upuštamo u jalove tehničke razloge zašto je Karadžić opet odbijen, za proučavanje načina rada ovog jedinstvenog suda mnogo je produktivnije da se pozabavimo karakterističnim stavovima iz odluke pretresnog veća od 4. marta 2013.

Ali prvo, dva reprezentativna pasusa koje veće citira iz podneska Tužilaštva kao odgovor na Karadžićev zahtev. „Optuženi“, kaže Tužilaštvo, „nije uspeo da dokaže da mu je informacija koju zahteva [radi se o razlici između dogovorenog i ponuđenog broja uzoraka – n. pr.] neophodna za osporavanje metodologije ICMP zato što ICMP optuženom ipak može da   dostavi na testiranje oko 150 slučajeva, što predstavlja reprezentativnu cifru prihvatljivih razmera.“[9] U produžetku, Tužilaštvo optuženog Karadžića oštro kori zato što „zloupotrebljava pitanje saglasnosti [srodnika koji su dali svoj uzorak – n. pr.] da bi se proizveo utisak da se čvrsti dokazi opravdano mogu isključiti iz razmatranja zato što se koriste, navodno, na način koji nije fer.“[10]

Ako su ti dokazi toliko „čvrsti“, zašto ih ne pokažu? Kao primeri mentaliteta glavnih aktera u haškom procesu, ovi stavovi su dragoceni. Za 150 DNK uzoraka, na jedvite jade iznuđenih, tvrdi se da u kohorti od 6.600 predstavljaju „reprezentativnu cifru prihvatljivih razmera“. Stav dr Karadžića, da je pismena saglasnost rodbine puki izgovor zato što veće ima sva potrebna ovlašćenja da obavezujućim nalogom obezbedi dostavljanje dokaza bez obzira na mišljenje rodbine, Tužilaštvo proglašava za „zloupotrebu“ procesa. Legitiman zahtev, zasnovan na Pravilniku, predstavljen je kao mahinacija kojoj odbrana pribegava da bi proizvela „utisak“.

Komentari veća još su zanimljiviji. „Optuženi,“ kaže Veće, „ne pruža nikakav osnov za svoju zabrinutost da bi ICMP mogao izmanipulisati bazu podataka, ili rezultate, na način koji bi potkrepio njegove zaključke...“ Zatim se Veće pravi nevešto:  „...godinama, dok je trajala rasprava u vezi sa ICMP, optuženi ni jednom nije naveo specifičnu teoriju o načinu kako bi se ta prevara mogla izvesti, ko bi je izvršio i kakve bi pobude mogle stajati iza toga.“[11]

Na „naivno“ vajkanje sudskog veća nije teško ponuditi adekvatan odgovor. Kada je u pitanju pouzdanost rezultata ICMP i mogućnost prevare, radi se o neproverljivim tvrdnjama koje potiču iz izvora bliskog jednoj od ratujućih strana u sukobu na teritoriji BiH. Američki avioni su bombardovali položaje bosanskih Srba. ICMP je usko povezan sa strukturama američke vlade. Osnovao ga je Bil Klinton, a rukovodioci su uvek vašingtonski insajderi u bliskoj vezi sa Stejt departmanom. To sve ukazuje na organizaciju koja je produžena ruka jedne od strana u sukobu. Tvrdi da je pomoću DNK identifikovala određeni broj žrtava, ali uporno odbija da dozvoli da se njeni rezultati podvrgnu nezavisnoj naučnoj analizi. Nije li veću to dovoljno da prepozna sukob interesa i da sve nezavisno neproverene nalaze koji potiču iz takvog izvora – odbaci?

U nastavku svog razmatranja Karadžićevog zahteva, veće kaže:

„...moralo bi se dokazati [da bi se zadovoljili kriterijumi za supinu – n. pr.] da su traženi podaci korisni materijalno, a ne samo u određenoj meri ili delimično. Drugim rečima, treba pokazati da bi optuženom bili od znatne koristi u vezi sa nekim jasno definisanim pitanjem koje je relevantno u ovom sudskom procesu.“[12]

U procesu gde je genocid glavna tačka optužnice, ima li išta od veće materijalne koristi za optuženog i za sudski proces od odgovora na pitanje o broju stvarnih žrtava?

I najzad, što bi se na ruskom reklo, „kulьminacionnый punkt“ u rezonovanju Karadžićevih sudija: „Po mišljenju veća, ICMP je optuženom već dostavio dovoljan broj uzoraka za testiranje u svrhu provere rezultata ICMP.“[13]

Drugim rečima, neka optuženi prestane da se bez osnova buni.

Mogućnost optuženog Karadžića (a, podrazumeva se, perspektivno i Mladića) da dobije uvid u najvažniji dokazni materijal protiv njega blokirana je na svakom koraku. Ako neko raspolaže čvrstim dokazima, on se ne boji provere i ne razrađuje složeni sistem prepreka, kao što Haško tužilaštvo to uporno čini. 

Tužilaštvo onemogućava redovnu primenu Pravilnika i sistematski izbegava obavezu da odbrani u potpunosti obelodani svoje dokaze. Uz saradnju veća, Tužilaštvo umesto dokaza podnosi beznačajne listove papira gde se navodni rezultati DNK identifikacija samo sumarizuju i šematski prikazuju. Takvi  neozbiljni „dokazi“ trebalo bi da posluže kao osnov za presuđivanje genocida i potencijalno doživotnu osudu. Profesionalno i moralno bankrotstvo Haškog tribunala je potpuno i očigledno.

Naš saradnik iz Sjedinjenih Država, Andi Vilkokson, ovako komentariše zadnju odluku veća u predmetu Karadžić:

„Odluke kao što je ova ne nanose onoliko štete Karadžiću koliko diskredituju sam Tribunal. Većina osoba koje imaju osećaj za pravednost shvata, ako ćete nekoga optužiti za zločin, onda mu morate pružiti mogućnost da pregleda i testira dokaze koji se koriste protiv njega. Kada Tribunal osudi Karadžića na osnovu DNK dokaza za koje mu je uskratio mogućnost provere, to će se loše odraziti na kredibilitet presude.

„Presuda koja se oslanja na neproverljive DNK dokaze i presretnute razgovore bez tonskih snimaka neće ubediti nikoga. Ljudi će se na ovakva suđenja osvrtati na isti način kao što  gledaju na nekadašnji preki sud britanske monarhije, Star Chamber, ili inkvizitorska saslušanja senatora Makartija pedesetih godina.

„Dolazi dan kada će se političke strasti stišati i kada će istoričari sesti da na miru pročitaju dokazni materijal i presude. Možda će do tada proći još dosta vremena, ali to će se neminovno dogoditi.“  

Teško da bi se ovome moglo šta dodati.