Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Skrivanje zločina kao novi zločin
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Skrivanje zločina kao novi zločin

PDF Štampa El. pošta
Petar V. Šerović   
utorak, 26. april 2011.
Nekolicina štampanih i elektronskih medija za masovnu komunikaciju u Srbiji prenelo je ovih dana vest da je 22. aprila „Srbija obeležila nacionalni dan sećanja na žrtve genocida počinjenog u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nad Srbima, Romima i Jevrejima tokom Drugog svetskog rata“. Izveštaji su se uglavnom sveli na Tanjugovu informaciju o tome da se pomenuti „dan sećanja“ obeležava na dan kada su dve grupe zatočenika 1945. krenule u proboj iz koncentracionog logora Jasenovac, zatim na podatak da se „centralna svečanost“ ove godine održava u Kragujevcu gde je u organizaciji Muzeja genocida otvorena izložba pod nazivom „Gubim nevino svoj život zbog nevaljali i prokleti ljudi“, potom na citate nekoliko rečenica koje je predsednik Tadić izgovorio povodom obeležavanja „dana sećanja“, kao i na iznošenje nekih najopštijih zvaničnih podataka o tim zbivanjima kojih se „Srbija seća“.

Jadnog li sećanja i jadne li Srbije koja se posle više od jedne decenije nakon „demokratskih promena“ na ovako nedostojan način seća tolikih stotina hiljada postradalih duša – Srba, Jevreja i Roma, kojima su, bez obzira na pol i uzrast, životi oduzeti i to često na najbestijalniji mogući način u genocidnim orgijama hrvatskog nacionalnog ekstremizma samo zato što su bili druge nacije, druge vere, ili druge rase. Ovaj holokaust, koji je unapred planirao i sistematski sproveo u delo nacistički ustaški režim Ante Pavelića u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, svakako je bio i ostao događaj bez presedana u novijoj svetskoj istoriji.  

Srpski narod, pored jevrejskog i romskog, bio je u dva svetska rata narod nad kojim je izvršen genocid nad ovim balkanskim prostorima. Svedoci smo da je strategiju organizovanog zaborava, kojom je Brozova Jugoslavija u ime „bratstva i jedinstva“ perfidno onemogućavala utvrđivanje istine o genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zamenila strategija potpunog negiranja i samog njegovog postojanja od strane Tuđmanove Hrvatske. Potom su nastupila najnovija vremena kada se u formi neke nove „uravnilovke zločina“ počinjenih tokom 90-ih (što je problematika posebne prirode), u Srbiji krenulo sa marginalizacijom žrtava holokausta u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali ovog puta verovatno u ime „pomirenja na balkanskim prostorima“, „mira i stabilnosti u regionu“ i „evro-atlantskih integracija“ Srbije.

Podsetićemo samo na izjave dvojice poznatih javnih ličnosti u vezi sa problematikom dirigovanog zaborava zločina.

„Stara je istina da zločinac teži da sakrije zločin, a da ideolozi zločina zahtevaju, u ime „mira“ i „bratstva“, da se zločin potpuno zaboravi. Sakrivanje zločina je novi zločin ili pripremanje za njega, a ideologija zaboravljanja zločina je saučesništvo u zločinu... Nevine žrtve ne smeju nikada da budu zaboravljene. Jer, narod koji bi ih zaboravio zaslužio bi prezir čitavog čovečanstva. Nezaborav njegovih žrtava u ime poštovanja njihove uspomene iziskuje neprestanu budnost pravednih i njihovu odlučnost da nikada ne dopuste reprizu zločina. Ne dopustiti, znači stati na put. A stati na put znači smeti razbojniku pogledati u oči i naterati ga na uzmak.“[1]

„Prikrivanje i pravdanje bratoubistva i bratoublilačkog rodoubistva opasnije je od samog zločina. Jer je njegovo ovekovečenje i produženje svedočanstvo neizlečive zatrovanosti zlom i ubijanje nade da će bilo kad Kain zatražiti oproštaj od zaklanog Avelja i pokajno pohitati u njegov zagrljaj, njemu i njegovom potomku.

Sve dok bude prikrivano i pravdano bratoubistvo izvršeno na našim prostorima u ime klasnih i ideoloških „uzvišenih ciljeva“; i sve dok ne bude očišćeno istinskim pokajanjem kako ono tako i bratoubistveno, unapred programirano, rodoubistvo (genocid) na prostorima ratne, duhom pomračene Endehazije (rodoubistvo spojeno sa nasilnim pokrštavanjem, a samim tim, za svakog zdravoumnog čoveka, a o evanđelski vaspitanom da i ne govorimo, – s one strane svake simetrije) – nema nama niti može biti istinskog mira i pomirenja i bratstva na ovim balkanskim krvavim vododelnicama.“[2]

Čemu, dakle, marginalizacija žrtava genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj kakvoj smo danas svedoci u Srbiji? Čemu uporna marginalizacija i relativizacija komunističkih zločina počinjenih u Srbiji u periodu od septembra 1944. pa sve do ranih 50-tih godina? U čijem je interesu da se sve to i dalje tako uporno „gura pod tepih“ i predstavlja irelevantnim za sadašnjost i budućnost građana Srbije? Gde je u svemu tome ono famozno „suočavanje sa prošlošću“ koje u vidu mantre ne prestajemo da pominjemo svih ovih godina? Kada će država u Srbiji snažnije podržati naučne institucije i malobrojne nezavisne istraživače koji tako mukotrpno i samopregorno pokušavaju da održe plamičak istine o teškom stradanju srpskog naroda u 20. veku? Kada će u svakoj školi u Srbiji biti obeležavan dan sećanja na žrtve genocida počinjenog u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nad Srbima, Romima i Jevrejima tokom Drugog svetskog rata? Kada će u Srbiji već jednom biti izgrađen srpski JAD VAŠEM da bi se negde zapisalo da je srpski narod jedan od najstrašnijih žrtava genocida, a biti genocidna žrtva znači biti ubijen samo zbog rođenja u jednom narodu i jednoj veri. Zašto su Srbi svoje mrtve gotovo pristali da zaborave, da ne prebroje?


[1] Akademik Ljubomir Tadić, Politika SVET, br. 1, april 1990, str. 33.

[2] Amfilohije Radović, Episkop banatski (sada Mitropolit crnogorsko-primorski), Politika SVET, br. 1, april 1990, str. 63.