Селективна правда на Балкану

(The New York Times, 7. 12. 2012)

Баш штета за вас ако сте били Србин, а жртва злочина на подручју бивше Југославије. Више Срба је премјештено – етнички очишћено – током ратова на Балкану него чланова било које друге заједнице. Много Срба је и данас у таквој ситуацији. Скоро да нико није одговарао за то, а и изгледа да и неће.

Хашки трибунал за ратне злочине ослободио је Рамуша Харадинаја, бившег премијера Косова, оптужби за ратне злочине. Прошлог мјесеца, ослободио је у другостепеном поступку генерале који су повели Хрватску у побједу против Срба.

Све у свему, скоро сви пријатељи Запада су ослобођени. Скоро сви Срби су проглашени кривима. Ови резултати не одговарају стварном односу почињених злочина.

Не гајим симпатије према осуђеним Србима. Напротив. Проживио сам опсаду Сарајева. Био сам свједок оптужбе у случајевима против бившег српског предсједника, Слободана Милошевића, ратног вође босанских Срба, Радована Караџића, и, у посљедње вријеме, ратног команданта босанских Срба, Ратка Младића, који је оптужен да је наредио масакр у Сребреници.

Срби су починили многе од најгорих злочина у овом рату, али нису били сами. Стога није ни праведно, а ни корисно, да сами сносе одговорност. Осуђивати само Србе једноставно нема смисла у контексту правде, реалности или политике.

Хрватске вође су се организовале у распарчаној Југославији и допринијели ужасима у Босни у Херцеговини. Лично сам свједочио бијесу хрватског напада, током којег циљеви нису бирани, на прелијепи град Мостар. Живио сам у граду у Босни гдје су одсјечене главе заробљених Муслимана биле изложене на пијаци.

Лично сам видио десетине и десетине хиљада српских цивила, избјеглица у бијегу из Хрватске приликом почетка хрватске офанзиве 1995. године којом је окончан рат. Ако оптужени генерали нису одговорно за ово етничко чишћење, онда неко јесте – неко ко ће, изгледа, остати на слободи.

Нису ни Хрвати и Срби били сами, иако ће сносити највећи дио терета пресуде коју ће дати историја. Вође босанских Муслимана су одржавале више него компромитујуће везе са међународних џихадским покретом, те штитиле најмање троје људи који су касније одиграли главне улоге у нападима на Сједињене Америчке Државе 11. септембра 2001. године. Био сам свједок напада муџахедина из иностранства на хрватске цивиле у Лашванској долини.

Власти косовских Албанаца заслужују посебан помен, будући да су етничко чишћење спровели у најекстремнијој форми – потпуно су се ријешили српског и ромског живља. Древни косовски православни хришћански манастири су сада скоро једини остаци некада славног неалбанског живља. (Ови манастири су предмет бројних бруталних напада. Неколико их је уништено; преостали су и даље у опасности.)

Харадинај је ослобођен оптужби, али остаје чињеница да су стотине хиљада Срба – углавном стари, жене и дјеца – жртве етничког чишћења са Косова, које су спровели косовски Албанци.

Ово што се десило у Хагу, далеко је од правде и посматрачи на Балкану, али и шире, интерпретираће те догађаје као наставак рата легалним средствима – рата у којем су Сједињене Америчке Државе, Њемачка и остале западне силе на једној страни, а Срби на другој.

То ће, даље, ојачати најгоре инстинкте у сваком од народа бивше Југославије: комплекс гоњења Срба; тријумфализам Хрвата; улогу жртве босанских Муслимана; правдање борбе за чистоћом расе косовских Албанаца. Свака од ових особина има дјелимичну основу у истини, а политичари сваке од страна су те особине преувеличали и изманипулисали.

Мањак праведне процјене ће још једном унијети срџбу у политички процес, тиме припремајући велику количину муниције за будуће сукобе. То је супротно од оног што је трибунал за бившу Југославију створен да постигне.

Са енглеског посрбио Александар Пајкановић