Ratni dnevnik 1999. – kako je "Miloševićev rat" postao i moj

I

Mora se istaći da je danas[1] lakše živeti kao vojnik. Čak mi se čini da se vojska i malo razbacuje hranom, dobija se plata etc. Kada sam došao kući – kresnuše me raznorazni računi u glavu, nestašice u radnjama, te (zlehudo?) pomislih da nije trebalo ni da dolazim.

*

Činjenica je da i u ovom ratu ratuje čuveni srpski Gedža: sirotinja, seljaci koji nisu posejali njive i radnici koji mesecima nisu primali platu. [Mi kažemo da smo u ratu od 24. marta, ali kako nazvati onaj celi period od 1991? Da li bi i to trebalo da se računa kao ratno stanje, neposredna ratna opasnost ili nešto slično?] Major koji nas je popisivao odmah upisuje, ne pitajući, SSS (Srednja Stručna Sprema – za one koji su zaboravili šta je to) i radničko poreklo. A to je u raketnoj bateriji, koja još i jeste nešto elitno u našoj vojsci. Treba dodati da je većina učestvovala u onom ratu koji nije bio objavljen u Hrvatskoj.

*

Inače, moja jedinica je nešto kao drugopozivci, ja još dođem kao mlađi član zajednice. Cela baterija mi liči na umnoženog Jeremiju iz Alana Forda ;-) svi se žale na nešto... Kad razmišljam zašto smo uopšte mi mobilisani, jedini odgovor koji mi pada na pamet je da smo pokupljeni da bismo zbunili protivnika, da navučemo na sebe NATO i da zaštitimo prave jedinice... Mada, ko zna, možda i mi nešto obalimo?

Ako ništa, možda kresnemo neki naš?! ;-) Šalu na stranu, mi smo više za projektile i helikoptere, kao i za avione u brišućem letu.

*

Kao što gore nabacih, ja sam jedan od dvojice sa faksom, drugi je neki direktor nekog preduzeća, ali mestimičan čudak i velika pričalica, tako da za laskavu titulu Uče ;-) ostajem samo ja... Kako dobrano znate iz partizanskih filmova da su Uče uglavnom rahitični, kašljucavi, tuberanski nastrojeni, sa šalom i naočarima, večito bolešljivi, tako sam i ja to opravdao i uspeo da se razbolim za nekih desetak dana ratovanja. Bila je to direktna posledica nadmorske visine od preko 500 metara, spavanja na zemlji (tri dana) a posle ispod šatora... Kada je, pre dva dana, pao sneg – jednoglasno je prihvaćen moj predlog da se sklonimo u neku vikendicu, gde trenutno obitavamo.

Stvarno, da mi je neko pričao da ću braniti svojim telom RTS i misliti da je to najbolja stanica na svijetu, te da ću u aprilu nositi dugačke gaće (ove moje vojničke su bile toliko iskrpljene da su ličile na one koje je nosio Frenki Beleven, ako se neko seća tog strip junaka) – malo je reći da ne bih poverovao!

*

Naravno da ne pišem ništa. I ne čitam ništa. Možda ću sada poneti Novi zavet i još jednu knjigu. Verovatno knjigu slovenačkog književnika Vitomila Zupana "Menuet za gitaru": u toj knjizi on opisuje svoj partizanski život. Mislim da je taj ironični pogled na rat ('pobedili smo jer smo nonstop bežali') jedini način kako se rat može preživeti, te i kako se o njemu može pisati. Mada, iskreno, mislim da se o ratovima na našem području (koji su nemilice partizanski) i ne treba pisati kada postoji ta knjiga. Po njoj je pokojni Žika Pavlović snimio film "Doviđenja u sledećem ratu". Zaista, ima li za Srbe išta istinitije/izvesnije od toga da će se videti u sledećem ratu?

II

Stalno sam govorio da ću, za sledeći rat i ako ovaj preživim, imati spreman ruksak sa osnovnim stvarima. Jer sam u ovaj krenuo bez dovoljno presvlaka, bez lekova (u vojsci ima svega: hrana je podnošljiva, alkohol se dovlači ihaha od seljaka i kupuje, cigareta za vojsku ima a za ostale nema), ali lekova nema i lekar ih daje na kašičicu (meni dao deset aspirina i rekao da podelim sa ostalima koji imaju temperaturu!!!), bez kape, kapuljače, bez toplih stvari i mnogih drugih sitnica koje mogu olakšati vojnički (ratnički?) život.

*

Prvo sam bio u jednom selu oko Kasabe[2] i mislio da ću tamo ostati do kraja rata. Već drugoga dana sam prebačen u drugo selo i tamo je bio ritam da te pitam: dva dana i noć se dežura, ustaje u pola šest i samo se spava jednu noć u kući... Tim ritmom nama NATO ne bi ni bio potreban!

*

Kada sam bio (dva dana) u stacionaru, tj. ležao u nekoj kući da mi spadne gadna temperatura 37,4 – pomislih da li ću ikada moći da spavam bez košulje i džempera?! Da – spavam u košulji i džemperu, ponekad samo skinem pantalone... Dolce vita, šta drugo reći. Osim što je čovek životinja koja mnogo može da podnese, fascinantno je koliko je i prilagodljiva: ja se kupam svaki dan [da ne ispadne ovo kao neko hvaljenje – setite se šta je radio francuski nobl!], a tamo sam 'ladno (dobro, ne baš 'ladno) izdržao da se ne kupam celih dvadeset dana. Kosu sam prao tako što sam u posudu od salate, lagano ispranu, stavio vodu i to zagrejao prvi put na vatri običnoj [od koje zamalo da izgorim, jer sam spavao na zemlji, a pripit komandir je hteo da razgori vatru koja je bila od mene neka tri metra, te se zapalila livadica ;-)], a posle na nekom prahistorijskom šporetu... Još jednom kažem da je fascinantno koliko se čovek brzo privikne!

*

Ono što je zanimljivo je da se sada prisećam upotrebe računara?! Nadam se da ću, posle rata, znati da razlikujem šta je hardver a šta je softver! ;-) Za one koji znaju šta je formula za dobijanje rešenja kvadratne jednačine, priznajem da sam u služenju vojničkog roka uspeo da to zaboravim...

*

Seljaci oko Valjeva (suv četnički kraj, srećom se u vojsci više ne nose petokrake, nego je dvoglavi orao sa nekim mačevima) mnogo su bolji nego kasabski[3]: za Vaskrs smo dobili dosta rakije [odlična prepečenica, stavljena posle u dudovo bure i od toga dobila izvrsnu boju, kristalno čista i bez ikakvog mirisa i takvu ima celo selo], nekoliko pileta, a za mene kao dijetalca stigla ćuretina i supica... U nekoj tzv. kafani su nam dozvolili da telefoniramo kući i ne znajući da li će im vojska osloboditi telefon plaćanja, te su nam dali i njihovo kupatilo za korišćenje. Svaka čast tome narodu!!!

*

Kad sam dolazio kući, vozili smo se po principu one stare izreke: u autobus gde staje 100 građana, staje 200 studenata i 300 vojnika. Međutim, u svim ostalim granama života – vojska je danas broj jedan, te bi izreku valjda valjalo preformulisati?

*

Ako gledamo malo šire, mislim da je Zapad odlučio da Srbe kao takve žrtvuje, da u njima ubije svaki osećaj da je zapadni koncept demokratije (namerno koristim ovu sintagmu) nešto što bi nama bilo potrebno... Šta hoću da kažem? Ako smo pre dva meseca na savez sa Rusijom i Belorusijom gledali kao na ordinarnu glupost, danas je malo (bar vojnika) koji bi imali nešto protiv toga. Zapad nas gura na Istok, ili se mi sami guramo? Očito je da sva ta priča o ljudskim pravima, o civilizaciji i demokratiji – šarena laža; i sam sâm prilično bio za takve odnose u društvu, a danas me niko ne može ubediti da može postojati demokratija unutar nekog društva, a da glavni mediji kao što su CNN i BBC bezočno lažu na spoljnom planu... Svakako da ne ubijaju svoje građane, ali da li je to što nama zapadni svet servira ono čemu se može težiti (ovde ne aboliram našu vlast za sve gluposti koje nam je priredila)? Ako ostane nešto Srba posle ovoga, očito je da će se morati tražiti neki drugi put, neka sabornost, nešto što će biti svojstveno nama. I da ponovim ono što mnogi kažu – kad vidim vodeće zapadne mediji pomislih da sam mnogo grešio po pitanju RTS-a (mea culpa).

*

Još jednom moram da pohvalim Marka Gašića, našeg čoveka iz Londona. Kažu da je istoričar, 1957. godište. Sinoć sam na mah video njegovo izlaganje na Sky televiziji – Bože, kako ih on razbija... Marka (Gašića) za predsednika!!!

*

Ono sto me je definitivno zbunilo je kada je voditeljica na "Radio Valjevu" rekla da su Amerika i ostali 'mimo sveta'?! A gde smo mi? Jesmo li onda mi svet? Jer, kako razumeti da su 19 najmoćnijih zemalja i svi susedi protiv, a mi za?!

*

Ne razumem ni ovo gađanje Miloševićevih odaja... je li to predstava za mase, ili su stvarno hteli da mu 'stanu u kraj'? Da su hteli ovo drugo, sigurno bi to uradili pre. S druge strane, ovo malo ruši predstavu da je sklopljen neki dil. Čudi me još i to što poslednja tri dana nije javljeno da je srušen nijedan avion, a iz nezvaničnih izvora (iz vrha JUL-a) čuh da su spasena samo četiri pilota. Pored toga, u jučerašnjem intervjuu Miloševića CBS-u novinar je rekao da se govori o osamdeset srušenih aviona, a da mi krijemo. Ruska agencija javila da već ima specijalaca NATO na Kosovu i da je kopnena intervencija izvesna... Ono što me definitvno plaši je ta kopnena invazija!

Ne znam šta žele njome? Da nas porobe i da nas posle hrane? U svakom slučaju, biće krvi do kolena definitivno, ali ta krv neće biti samo naša...

III

Na odsustvu sam očajno spavao. Čim sam obukao uniformu, u kamionu vojnom na putu za Valjevo, počeo sam da kunjam. To uspevam u apsolutno svim mogućim pozama (navodim da u autobusu spavah do sada jedno desetak puta u životu!): sedeći, klečeći, ležeći na drvenom sanduku za rakete, na zemlji goloj, naslonjen na ruku... Izgleda da je vojniku imanentno da uvek može da spava i jede?! Pored ovoga, iskristalisala su mi se i sledeća pravila (samoživa do bola):

1) jedi uvek kad imaš šta

2) spavaj uvek kad za to imaš i najmanju priliku

3) kad jedeš ne razmišljaj da ostaviš za druge – već jedi koliko možeš

4) kad ti pojedu obrok – nikad se ne žali.

*

Vojničke priče stižu do seksa (stalno ponavljam ne-sećam-se-čiju-beše-izreku da me "Bog sačuva dvosmislenosti i nečastivog"), spavanja i jela (a pogotovu pića); pade mi na pamet da ako neka devojka hoće da se proslavi – nek se pojavi u blizini vojske!

Jednom je novopečeni bogataš iz moje jedinice doveo neke klinke, valjda da bi pokazao deo svoje moći. O, Bože, kako su one (bile) isprazne!!! Ne razlikuju ovcu i kozu, a žive na selu. Sapient sat.

*

Veče kada sam se vratio sa odsustva, nestalo je depresije; bio sam fantastično raspoložen (i bez alkohola). Je li moguće da mi je rat za manje od mesec dana ušao pod kožu? Ili je problem u nemaštini, besperspektivnosti i ponižavajućem (vidi pod: skloništa) životu u civilstvu? Možda ima nešto u tome da kad je rat – treba biti u ratu?

*

Vojska pre svega znači gubljenje identiteta [sećam se da su u vreme mog služenja redovne vojske neki rezervisti iskopali na terenu poljski klozet, tj rupu, ali kao dvosed!!! ;-)) Oni im rekli da iskopaju dva klozeta i oni iskopali, ali jedan pored drugog: valjda da čovek ne bude ni tu odviše sam, da ima s kime da proćaska ;-). To je bio udarac i na ono malo individualnosti koje nam je ostalo: srećom da DVOSED kao takav nije zaživeo!]; imam utisak da smo jedino u svađama – kojih ima svuda gde ima ljudi i gde je najniži nagon za preživljavanjem prevaziđen – (p)ostajemo individualci.

*

Ponovo se pitam kako sam do sada spavao bez džempera?

*

Zemljotres: bio napolju, na položaju. Šest sati. Taman javljen prestanak opasnosti. Sa planine kraj nas jak huk i igranje tla. Posle saznali da je epicentar bio vraški blizu, jačina oko 5 Rihtera. Kad nas je to protreslo i kad čusmo huk, (krajnje iskusno ;) zaključismo da je to probijanje zvučnog zida i odlučismo da ne idemo sa položaja, jer će nam u putu ionako javiti da se vratimo. Posle nekih desetak minuta opet nas je prodrmalo – i kako je jedan od nas sedeo na sanduku za rakete – on prvi pomisli da je zemljotres. U vikendici opao malter. Desetak minuta stajali napolju i mrtvi umorni otišli na spavanje.

Kroz tri sata se budim (spavah na prvom spratu) i shvatam da je zemljotres. [Kad god se probudim a ne znam zašto – setim se antologijske scene iz filma DVOBOJ NA MISURIJU, kada Nikolson/Brando biva u krupnom kadru, otvara oči a drugi mu kaže 'Pogodi šta te je probudilo', a nekoliko trenutaka kasnije kamera pokazuje da je onome ko se budi – prerezan grkljan. Primenjeno na našu trenutnu situaciju – 'Pogodi šta te je protreslo'.] Prijatelj i ja pokušavamo da mene izvučemo iz vreće za spavanje: izlazim u vojničkim gaćama i čizmama [gore, of course ;-), košulja i džemper] pred potpukovnika. Prijatelj kaže da je to bio seksi prizor: da li zbog potpolkovnika ili zbog mene, ne znam.

Posle beše prilično planinske grmljavine. Poplava, barem tog dana, nije bilo.

IV

Imam utisak da je vlast uradila sve da bi vojska bila zadovoljna. Civili već kažu da je nama teško, ali (bar) imamo dnevnice 40 dinara [što bi rekli nadrealisti, jeste da spavamo na zemlji, dežuramo po N sati, šiba nas vjetar, kiša, sneg i mraz letnji – ali svakog dana četr'es dinara u đep!].

Kad kažem da volim taj srpski nepokolebljivi duh – vi morate znati da je to ironično. Do bola. Vidite da mi misao meandrira: razmišljao sam zašto je vlast prema vojsci majka, a prema ostalima maćeha? Jedan odgovor, koji bi bio krajnje normalan da ne živimo Tamo gde živimo, moglo bi biti da je reč o tome da smo u ratu, pa je i normalno tako. Meni se čini da je ta pažnja prema vojsci, pa i (obećano) oparivanje [za koje ne znam da li su povučene pare sa Kipra ili se novac štampa] u sklopu onoga što ova Vlast ne sme da izgubi rat (vidi pod: Hag). Bilo kako bilo, posledice toga ćemo kusati svi zajedno posle rata.

Ono što svakako stoji je da se vlastodršci odlično [slutim!] osećaju u ratnim/vanrednim uslovima, u uslovima kada je sve dozvoljeno. [Juče auto kojim smo se dovezli zaustavlja pancirisani vojni policajac. "A, prevozite vojsku! Ja vidim da ste ulegli, pa sam pomislio da je puno benzina." Rat očito uzdiže sitne duše, one koje se nikad ne bi podigle da ga nema i pušta najgorim ljudskim osobinama da isplivaju na površinu i postanu legitimna osećanja.] Moguće je da i ja naša vlast jedna vanrednost, pa je normalno da se najprijatnije osećaju u vanrednome stanju. [Ovu odrednicu vanrednosti nikakko ne bi trebalo shvatiti u smislu vremenskog ograničenja, jer sam uveren da će oni, naročito sada, vladati DOŽIVOTNO, copyright by Bidža From Svilajnac.]

*

Oh, kada biste znali kakva brda svakodnevno savlađuje ovaj rab Božji! Čak smo počeli da ustajemo petnaest minuta ranije da bismo išli sporije & da bismo se manje oznojili.

Ma koliko vam to zvuči čudno i dalje nosim sve što imam od zimske opreme (u sred maja). Drastična promena je izvršena na polju dugačkih gaća, gde su one koje mi je pozajmio Frenki Beleven ;-) (privremeno?) zamenjene nekim tankim, valjda letnjim dugim (?) gaćama. Ako hoćete spisak: majica kratkih rukava, košulja, džemper (uzak krajnje), trenerka i vetrovka. Na glavi kapa, dole dva para čarapa. Tako izgleda Gedža ovog rata.

*

Mislim da se nikada neću navići da savlađujem te uspone: sada shvatam da je Kasaba ravničarski predeo. Seljaci vilene oko naših glava: imaju energije za nas desetoricu. Klinac od jedanest godina, kad pobegne od majke (koja spava s njim), spava u našoj sobi sa još nas osam, sveže neokupanih, pranje nogu opciono (i nepoželjno). Zube perem i dalje svakodnevno posle svakog jela, te sam predmet neskrivene sprdnje: toliko da pomišljam da ponekad sakrijem četkicu i pastu. U krivu ste ako mislite da bi trebalo ja njih da podjebavam zbog nepranja zuba: to je Tamo obest I vrste. Kad već seirim o tome, mogao bih napraviti podelu svih na dve grupe: oni koji imaju nepodnošljiv zadah iz usta [razdaljina između "kreveta" je taman tolika da povremeno sklanjam nečije ruke sa svog zmijskog ;) tela :)] i oni koji hrču. Kao izuzetno srećna osoba [kad god u ratu spomenem sreću, setim se one lascivne pričice iz mog služenja redovne vojske, kada mi je kapetan često pričao kroz nos: 'bolje je da imaš sreće nego dugu onu stvar; jer, ako imaš sreće, ona će porasti'] vlasnik sam podmetača [to mu dođe kao ultra tanak dušek] pored čovjeka koji ne pere zube a hrče, i, u neku ruku, spaja ove dve suprotstavljene ;-) grupe.

*

Igram šah do iznemoglosti i sve bijem. Pored toga, smatram da je tablić jedna igra dobra do bola. Igrao i preferans jedno četiri puta, ima nas samo trojica, pa se teško sastavljamo, a pref od mene traži punu koncentraciju. Pokušavao da jambom [oni koji znaju šta je "muški" jamb – nek znaju da igram taj i samo taj] utvrdim da li su tih pet kockica homogene ili ne [za one koji nisu matematičari, da kažem da su nehomogene one kocke koje ne padaju po verovatnoći]. Za divno čudo, moram vam priznati da su domine jedna Igra!!! Ima tu mnogo pameti; kad ja kažem da ima i nešto sreće, onda me zapljusnu kontraargumentom da se domine igraju po selima nonstop (šta na to, prav za prav, odgovoriti?) i da je šah teško s*anje. Kad izgubim u tzv. igrama na sreću, kažu (pazeći da ja ne čujem) kako mi to nije šah. Šta to znači – još ne shvatih.

*

Pročitao nešto priča Bukovskog. Najviše mi se svidela ona gde se pita da li je već poludeo (pravo je pitanje ima li uopšte priča Bukovskog gde se ne postavlja takva dilema!) ili mu je alkohol proširio "vrata percepcije". O Bukovskom sam mislio sve najgore pre, ali sam se setio da sam u vojsci, pre 11 godina, pročitao jednu njegovu knjigu. Sada čitam ovaj izbor priča, ponekad rešavam ukrštene reči (tako!), pročitao jedan stari NIN i ponekad Blic ili VN kad stignu. Vesti slušam krajnje selektivno, čak nisam čuo ni da je prečasni Matković goloruk jurišao na gelere. Čuh da je poleteo i jedan naš aviJon da ga spase, što je (pre)pametno u situaciji kada na svakoj čuki čekaju krvožedne PVO snage sa jedinom mišlju u glavama: (S)RUŠI! Ali, kod nas je Čovek na prvom mestu. I vice versa.

*

Bio jednom sam na rođenoj Vrleti. Puno obada i muva (size: large). Zmije prisutne. Trava do kolena i više. U trenucima kada sam sâm, a ne spava mi se, pokušavam da se vratim sebi. Tog dana mi se nonstop vrteo onaj naslov pesme ČOVEK PEVA POSLE RATA (beše li to Dušan Vasiljev?). Ko kaže da je samo san, a ne i java, "ispunjenje prikrivene želje"? Posle sam pomislio da bi bilo dobro da krenemo sa tom pesmom :-); onda sam se upitao da li je moja deviza i dalje ABSTINE ET SUSTINE ("uzdržavaj se i podnosi", neki kažu i "uzdrži se i suzdrži", smislili neki stoici)?

*

Nigde kao u vojsci ne važi preformulisana Dekartova deviza [možda je samo u ratu još to više podvučeno, kad svi instiktivno osećamo da nam štošta može biti poslednje] koju videh u Kišovom "Času anatomije": COITO, ERGO, SUM. Jedan vojnik, u civilstvu po zanimanju alkos, kaže da je imao neku prostitutku za boks cigareta: do neželjene transakcije (po našeg junaka) je došlo jer je stanovita Cana nesrećne večeri njegovog dopusta bila odsutna iz kafane; tačnije: čekala je našeg junaka i u tom čekanju se zapila, postala neupotrebljiva i moralo se preći na neamaterke. Za boks cigareta. Menjam kraljevstvo za boks! [U Blicu članak da je neka nesrećnica silovana jer je neki silovatelj namamio u svoj stan obećanjem da će joj PRODATI boks cigareta.] Lično dobijam cigarete u vojsci, ne pitaju da li sam nepušač, i delim prijateljima: sada shvatam zašto mi zauzvrat obećavaju pola kartona FOSTER'S-a (tamo pijem nepodnošljivi AJŠINGER valjevski i ništa drugo i nosim se mišlju da zaboravim pivo)! Mogao sam silan posao da razvijem sa onih sedam kutija Drine koju dobih pre puta u civilizaciju (i bedu): verovatno neke Ruskinje mogu da se dobiju i za manje od boxa! Do sada sam verovatno dobio tri ili četiri boksa: s tim kapitalom se može dobrano krenuti u posao. Može se postati makro. Ili otmeni žigolo, žigolo koga svi ozbiljno shvataju jer ima cigarete. Ko ima tri boksa, danas i ovde, nije Svako već Neko. Daklem, još jednom uludo potrošen kapital. Što bi rekao Majk Hamer, zapisaću to. Da čuvam svoje cigarete i postanem ratni profiter. Over&out za poslovne tlapnje  ;).

*

Još malo o putovanju kući: išli autom, desilo se prilično brzo i neočekivano, pa jedini nisam poneo sir/kajmak kući da se preživi. Većina ponela sir da bi ukućani imali šta da jedu. Uz put seljaci palili neko đubre ili travu – kapetan se čudi kako nismo čuli avione a vidimo dim. Prošli kroz BG – meni to izgledalo strašno jadno – one zgrade saveznog i republičkog MUP-a. Autoput zatvoren jer je kod Velike Plane srušen nadvožnjak. U Beogradu prošli kroz jedno pet crvenih svetala ("driver hvatao crveni talas" ;-) – toliki je nenormalni promet. Videli i jedan autobus GSP-a. Saznali da će naš pripadnik nove klase da vodi lokalnu fuficu kući (i njeno dijete, bebu kako on kaže, od četiri godine). Uz put primećujem jedan vojni objekat: osmatračnicu koja se uzdiže visoko iznad šumice. Vozač nam pokazuje Avalu, a mi je ne vidimo: nikad nismo ni pokušavali da je zapamtimo drugačije no kao brežuljak koji ima TORANj. Sad nema tornja, pa može li biti Avale? Kod kuće zjape dva programa. U Valjevu imam dva radio programa: RTS 1 i "Radio Valjevo". "Radio Valjevo" je OK, puštaju dobar domaći rock i sve stvari znam napamet. Pade mi na pamet da nisam slušao inostrane pesme mesec dana, ako ne računamo Crvenu jabuku u autu na putu kući [ne, bio je to Plavi orkestar! Drajver ima preko 40  godina i sluša Plavi orkestar, ljudi ovo je kompletna ludnica. Ovde je savršeno nemoguće reći: a sad nešto kompletno drugačije, a da čovek ne bude ozbiljno shvaćen. A sad nešto kompletno luđe]. To je relativno ozbiljno pitanje: da li ne puštati muziku onih zemalja koje nas gađaju? Šta je kriv meni DŽim Morison što Klinton radi ono što su uvek radili i što će nam raditi? Je li Luj Armstrong (koga upravo slušam) više kriv za ovo što nam se događa od onog Koji Ovo Piše?

V

Dragi prijatelji, pišem ovo kada se uveliko govorka o sečenju satelitskog linka prema svetu, pa ne znam da li će ovo stići do vas. Ono što sam čitao na SezamPro-u kaže da će iseći satelit, ali da ne mogu baš tako brzo da nam iseku zemaljske veze (ne mogu uopšte?). U svakom slučaju, Zapad nam sada radi ono što su naši vlastodršci oduvek sanjali da nam urade, ali nisu imali vremena ili snage da pitaju/zdelaju. No, što bi se reklo, ne bi valjalo da se kao vojak bavim politikom ("ne bavi se politikom/ćuti radi dig' se lezi/i ne veruj više nikom" – citat po ishlapelom sećanju, ko se seća nek dopuni/ispravi dok još šljaka Net).

VI

Što se tiče ukidanja Neta, moram da kažem da su Ameri jedinstveno genijalan narod: ukinuće Internet i time sprečiti ono malo populacije da čita/sluša/gleda išta van zvaničnih kanala naše zemlje. Ako su hteli da ne gledamo njihove sajtove, zašto su rušili RTS?

*

U vojsci sam se (skoro) sam nazvao Zver: nonstop sam govorio da spavam/pijem/jedem KAO ZVER. Ako to uzmemo kao jedan legitiman i zvaničan nadimak, dan pre polaska kući sam dobio još jedan: UČA!!! Otvoreno sam priznao da već mesec dana čekam da dobijem tu laskavu titulu (političkog komesara sam već hirotonisao), a osmeh koji sam tog trena prikazao mogao je da se meri samo s onim koji je imao moj učenik (zvani ČETVRTASTA GLAVA) kada mi je saopštio da je dobio prvu trojku iz matematike u životu.

*

Jedan čovek me ubeđuje da ne treba prati ni ruke, ni zube i da se treba prilagođavati na prljavštinu. On lično smatra da se ne treba ni umivati, već da samo treba prati noge: i to radi savesno&temeljito. Kaže da će ga samo zdrave noge sačuvati živog [biće da se on sprema za neki stogodišnji rat]. Kada je došao neki pukovnik u inspekciju i kada je i on trebalo da krene sa njim, odbio je da krene jer je tek ustao, a još nije oprao noge. Zaboravih reći da se ne kupa, a po sopstvenom priznanju smrdi sam sebi. Kada sam ga pitao zašto se ne okupa – on mi reče da bi se ponovo oznojio već sutradan. Kada sam ga sačekao pitanjem zašto onda pere noge dva puta dnevno – kada se već sutra ponovo isprljaju – on mi reče da noge ne pere zbog prljavštine, nego da bi mu ostale zdrave, neranjave i čitave.

*

Kada sam se, u pola noći, penjao na moju Vrlet, prosvetli me zašto su gađali kinesku ambasadu: posle sastanka "Grupe osam" izgledalo je da bi se stvar mogla otrgnuti kontroli i preći u ruke Saveta bezbednosti [ma šta to značilo], pa su kresnuli Kinu, koja sada odbija bilo šta osim prekida bombardovanja. E, NATO zemlje to 'ladno odbijaju – te se bombardovanje nastavlja. S jedne strane gledano, kineski zahtev ide nama u prilog: oni traže da prestane bombardovanje, pa da se pregovara. I to bi bilo logično, da nema kvake 22 koja kaže da se ne pomišlja o prestanku bombardovanja. Te ispada da je vreme da zavapimo da nas Kina više ne brani?

VII

Ne mogu da kažem da je Kasaba izgledala sjajno kada smo stigli pre neki dan iz rata u još veći rat: bilo je pola devet, zamračenje, a na ulici naroda kao da je pola četiri ujutro: dakle Niko. Danju je sve (o)tužnije: izgleda da je normalno, a nije. Sledeći znaci su mi bili dovoljni da shvatim da rat jeste, ako bih privremeno zaboravio da mi se u džepu mreška vojnička knjižica: ex riba koja je udata za magnata nameštaja ovdašnjeg i šeta njegovu decu me prepoznaje; ja uzimam kusur od jednog dinara; suviše ženske nejači na ulicama; muškarci i koji nisu skroz ćelavi ošišani na kratko; pošta ne radi dok traje vazdušna opasnost; A. L. mora da stavlja [u ovom trenutku počinje šizela, ali na to nitko ne obraća pažnju] sat tačno i precizno na ono mesto gde je i stajao dok se on prisilno sunčao i gde je ostao beli trag na pocrneloj ruci [razmišljam o velikom poduhvatu da, tamo i kad se vratim, skinem sat ili ga premestim i osunčam i SAT].

Dakle: otužno. Ukus u ustima kao kad jedete patku a niste na to navikli.

*

Vidim da su me, na rodbinskom meeting-u, počeli zamarati rođaci svojim standardnim pričama: porodični problemi, malo začinjeno ogovaranjima, zaostavštine.

Mnogo viču. Hoće da gledaju vesti – ja kumim da to ne rade: nemam živaca za to. A u ratu tek mesec i po. Kako ću se uklopiti u društvo i sheme ako to potraje? Da li ću moći da ostvarim ono što sam zacrtao: da posle rata ne očekujem ništa drugo no da ne budem invalid. Nemam nikakav odnos [za razliku od nekih saboraca] prema tome što neki ljudi nisu u vojsci, što šetaju neke bolje ribe od nas koji šetamo puške...

Plaši me podatak da su mi civilne priče (koje mi prevashodno liče na gadosti) zamorne: nemam razumevanja za porodične svađe niti za insistiranje moje majke da se jede na kristalno čistom stolnjaku – kad ja jedem rukama prljavijim samo od hleba koga spuštamo gde stignemo. [Došao jedan pukovnik i kaže da treba da peremo ruke. Gledam ga i ne verujem šta priča: očekujem da nas postroji i pregleda nam nokte. Ili da nam izrecituje ono PRE I POSLE JELA...]

*

Za Srbe iz Srbije, koji su živeli u dvadesetom veku, ovakav razvoj događaja izgleda kao pravedan ishod: jer, bilo je pošteno da posle gafova i ratovanja bez učešća u Bosni i Hrvatskoj i nama mečka zakuca na vrata. Pored toga, sam pristanak da se živi u dvadesetom veku [i još crnje da se misli kako je to vrhunac civilizacije i da se neko čudi šta se dešava na kraju dvadesetog veka?!] – valjda mora da stvori ovog mutanta od rata kakav je stvoren.

*

Šta ćemo reći onima koji zagovaraju da smo narod najstariji, da smo izabrani narod? Da li ćemo posle ovog našeg najnovijeg menjanja svetske istorije [očito da mnoge stvari neće na svetu biti iste posle ovog rata] – moći da osporimo da je sve što vredi na ovoj planeti bilo Srpsko?

VIII

Kad smo već kod Fronta, pita prijateljica da li sam jedini od trojice prijatelja koji su imali zajedničko konspirativno ime u ratu? Odgovaram da možda ja jedini jesam u vojnoj uniformi – ali da nikada ne bih rekao da sam ja u ratu više od njih: rat je pre stanje duha, no geografska ili SMB odrednica.

*

Moj odnos prema ratu me podseca na odnos čoveka prema smrti, koji je fantastično opisan u kultnom filmu ALL THAT JAZZ: prvo ide neverica ('ko je l' ja?'), zatim ide jako odbijanje svake pomisli na smrt & neuroza i na kraju ide ravnodušnost, smirenost. U tom filmu se smrt pojavljuje kao božanstvena DŽesika Lang (i to u belom): kako je meni nezamislivo da bih rat mogao doživeti u takvom obličju, biće da između rata i smrti postoje sličnosti u prihvatanju/odbijanju, ali da je suština [ma koliko smrt/pogibija i rat imali zajedničkog] različita.

Htedoh reći da sam u početku osećao neku nervozu, da su mi smetale smene i da sam želeo da nešto promenim u organizaciji... Danas mi je apsolutno svejedno da li sam u prvoj ili drugoj smeni, da li je šizela ponovo zasvirala u trenutku kada sam tek sišao s brda. Čak me ni vojni panduri koji su pravili problem zašto vojnik vozi civilni auto nisu naročito iznervirali. Što Basara reče [doduše u drugom kontekstu, koji nije lepo (s)pominjati kad je istraga izdajnika u toku ;-)] rat je "ispod dobra i zla".

*

Malo sam razmišljao o poslednjoj rečenici i pitah se koliko je stvarno istinita: zar nije svaki rat pre svega podela na Nas Dobre i na Njih Loše? Je li Basov citat nabačen da bi sve izgledalo učeno ili je to bio nastup iskrenosti kad mu vreme nije? Ne znam jesam li vam već pričao o tome kako kod mene postoji i dalje dilema da li čovek treba da bude srećan što će oboriti stranog pilota: daleko sam od toga da kažem da ih treba maziti ;-) – ali posle jednog takvog pogotka – može li se naći [duševni] mir?

*

Sad je odsvirala svoje 'smirela': pre nekih devedeset minuta je bila 'šizela'. Ko bi još i na to obraćao pažnju?!

*

Imam utisak da bi zapisi iz rata obavezno morali da budu prožeti sećanjima: iako se u ratu dosta stvari dešava, mnogima više no u civilstvu, sve te stvari su bezvredne ako ne postoji reper KAKO JE NEKOĆ BILO.

*

Ratni prijatelj kaže da je svaki rat 4K: krv, kiša, kurve i ... nikako da se setim šta je četvrto? Kalašnjikov? Kasarna? Najzad: kreteni! Što se tiče kiše – ima je u izobilju; srećom sam dobio neke gumene čizme pa po blatu ne gacam u vojničkim [da ne ističem da u istim gumenim igrah i fudbal dok ne povredih mišić na butini]. Krvi, srećom, nema kod nas van naših tela. Kurvi i kretena ima, ali u umerenim količinama.

[Glede prirode rata, valjalo bi dodati da hrvatski veterani i danas o Istočnoj Slavoniji pričaju kao o RATIŠTU; nije retkost da me neko i dan-danas pita jesam li i dalje na vežbi?!]

*

Često se pitam kako ću pamtiti tekući rat? Skoro sam uveren da neću pričati vojne pojedinosti: kako smo pucali, šta smo radili, šta smo oborili etc... Juče sam se pitao da li ću taj dan pamtiti po tome što sam: u toku putovanja neprestano a instiktivno zverao u nebo tražeći avione, pitajući se koliko će mi vremena biti potrebno da prestanem da blejim u nebo, te da li ću morati da se lečim golubarstvom kao Prelaznim Oblikom od PVO VJ do civilstva. Ili što sam kod kuće, od naleta neke sitne muve, pomislio da je slepi miš koji mi se konstantno muvaju oko glave na noćnim dežurstvima; hoću li prethodni dan pamtiti što mi se lokalna dama sumnjivog morala bestidno naslonila svojim nevojničkim grudima? Ili po neprekidnom upozoravanju ukućana da požurim sa tuširanjem, jer se puca? Ili po tome što nisam priznao uveravanja moje majke da se ovde išta dešava i što ne smatram da je prelet po nekog aviona nešto [jedan dokoni je sračunao da je u šest sati njegove smene preko njega i našeg položaja preletelo 43 komada!]? Da li će to Juče ostati u mojoj svesti kao Dan kada nas je oduševila Radio Kasaba koja je puštala red Azre, red Bijelog dugmeta, na našem putu kući? Ili ću zapamtiti rođenu reakciju kada nisam mogao da se uzdržim i na benignu provokaciju lokalnog klinca da mi SMB stoji do bola ne odgovorim onako Kako Se Ne Sme Odgovoriti? Ili je Utisak dana ipak to što su vojnici svom Uči ;-) doneli jedno pivo koje nije odvratni valjevski Ajšinger [koji me je, kao potvrda da se od sudbine ne može pobeći ;-)), čekao kod kuće]? Ili ću se sećati da sam toga dana održao svoj prvi čas matematike u ratnim uslovima, a posle toga povredio nogu na igri za široke narodne mase [tzv. plebs] zvanoj fudbal?

*

Sad kad sam prelistao ovo Juče, ispalo je da su najmanje dva dana sklopljena u to jedno Juče?!

"Kad bih živeo hiljadu godina

ceo bi mi život stao u jedan dan".

(Cane, "Partibrejkers")

*

Nekada je na našim radio talasima bila proskribovana hrvatska muzika, a danas se ona pušta bez ikakvog ustezanja. Pomak je da je "Radio Valjevo" pre neki dan stidljivo pustilo stranu stvar i da su svi to primetili. Da će možda skoro kraj rata govore sve učestaliji komentari o tome da se broj izdajnika širi i da im treba suditi [da li i po kratkom postupku – ne znam?]. Ne znam šta je sinoć o tome bilo na RTS-u, ukinuli su im satelitski program [ili su NAM ukinuli?] pa je na lokalnoj televiziji bio neki prenos dnevnika sa povremenim kočenjima, otprilike kao kad razgovarate sa nekim preko Neta, a on ima video kameru prikopčanu na računar.

*

Obećah ;-) kapetanu da ću se otrovati alkoholom ako se rat završi [bilo je to prilikom jedne od lažnih najava da bi Ovo moglo prestati tog dana] – obećanje je podrazumevalo da se ima [i] povraćati da bi usvinjavanje bilo priznato. Onda sam se setio da sam nonstop obećavao [sebi?] da ću se napiti kad se završi ovo/ono [položeni ispit, data godina/faks, završena vojska...] i da sam uvek davao prednost spontanosti, no što sam preferirao da proslavljam bilo šta. Ipak, mislim da bi bio red da ovog puta održim obećanje.

IX

Ovaj odeljak bi mogao da se zove KAKO JE A.L. POKUŠAVAO DA OČARA JEDNU DJEVOJČICU I KOJIM FORAMA & FAZONIMA JE ONA POKUŠAVALA DA OČARA NjEGA (radna verzija):

Ona (euforično): Ja sam skroz nenormalna!

AL (nepoverljivo): Kada sam na položaju, ja sam praktično i na groblju! Jer se seljaci sa moje ratne lokacije sahranjuju na imanjima!

Ona: Ja sam dobro raspoložena, iako za to nemam nikakvog razloga – ni ličnog, ni profesionalnog.

AL: Meni slepi miševi svake noći proleću pored glave. JUČE sam skinuo jednog krpelja sa ruke tako nonšalantno kao što ostali ljudi skidaju žene (?).

Ona (pobednički): Ja izlazim uveče na neko mjesto gde se organizuje TOMBOLA!

Zavesa, gvozdena (c).

*

Sutra se vraćam Tamo. Konstantno sam ponavljao da je tamo mnogo bolje, a prošli put sam bio ugašen kada je trebalo ići: plašio sam se da je to neki loš predznak (izgleda da ću u ratu postati i sujeveran?). Pošto radimo smene na šest sati (šest sati šljakanja i šest sati odmora) – kod kuće sam spavao samo (do/po) šest sati. Jedna od stvari koja mi ostaje za posle rata biće da "ispeglam" i san [na ovom mestu bi valjalo primetiti da smo s početka rata govorili "AKO se vratim" a sada sve češće govorimo "KAD se vratimo". Da li to znači da smo oguglali ili smo (statistički) se uverili da 'to nije ništa'?]

*

Čast mi je da na ovom mestu podsetim na krajnje proročanske reči Aleksandra Lazića o tome kako hiperprodukcija (nepravih) izdajnika stvara plodno tle da pravi izdajnici rade svoj posao. Šta hoću da kažem? Ako uporedimo podatke da se SVI (?) telefonski razgovori prisluškuju, da se kontroliše e-mail – dolazimo do podatka da im treba MNOGO ljudi koji znaju srpski. I izgleda da ih imaju.

*

Povrh svega, nismo se opametili – pa se istraga "izdajnika" sprema ili sprovodi i sada, u sred rata! S druge strane, vidim da se neki ljudi raduju što je SM optužen za ratne zločine! Biće da su moji stavovi nekako evoluirali (ili su se tuđi stavovi promenili?): nikako ne smatram da se Miloševiću može suditi za ugnjetavanje Šiptara (ili bar ne samo njih!). Ako je nekoga on upropastio – to smo na prvom mestu MI, Srbi! Da su rekli za upropašćivanje Srba i Albanaca – pa 'ajde da razmislimo?!

*

Glede te optužbe (čiji se ishod lako može naslutiti da je Milošević dostupan ili da oni stvarno hoće da ga hvataju) naivno je mišljenje onih Srba da će se tu suditi samo njima koji su na spisku: verujem da će se suditi svima nama, da to neće biti kažnjavanje individua, skidanje kolektivne odgovornosti. Zašto? Jer smo već kažnjeni po principu kolektivne odgovornosti, samo je ostalo da se sprovede suđenje na kome bi se dao legitimitet ovom ubijanju Srba. Jer, ovde je sve manje naivnih koji veruju da ovaj rat nije njihov rat i da neko ovde ratuje protiv Miloševića [da su hteli da sklone SM-a sa vlasti – nismo deca – mogli su to da urade na hiljadu načina, uključiv i pomoć demonstrantima 1996. etc.]; ono što je jadno je da ljudi shvataju da je ova kolektivna odmazda usmerena protiv njih [vojsci struja ne treba uopšte, a ni voda iz vodovoda – recimo] tek kada im geleri uteraju decu u kuću! :-(

*

I da završim ovo političko seirenje [ionako kao vojnik nemam prava da se bavim politikom ;-)] osvrtom na to što neke proteste roditelja rezervista zapadni mediji [nadam se da vlade nisu tako glupe da i one veruju u to] hirotonišu u ozbiljno drmanje ovde postojeće vlasti. [Da ne kažemo da je to licemerno – uradiš sve da ojačaš postojeću vlast, ponašaš se upravo onako kako su mitomani tipa 'narod najstariji', pristalice teorije zavere etc., predviđali – i onda u nekim marginalnim protestima vidiš SVE]. Vlast nije bila uzdrmana ni kad je po 300 000 ljudi bilo na ulicama – a srušiće je protesti nekih roditelja [naravno da razumem te ljude: naročito kada se RTS istina opet razlikuje od crne stvarnosti]. Ono što Zapad ne razume je da to nije protiv režima – to nije opozicija o kojoj oni maštaju – to je jedan (legitiman? legalan?) protest/krik ljudi koji su se osetili ugroženim na porodičnom/iskonskom planu. Ono što nemušto htedoh reći prethodnim: nema to nikakve veze sa politikom, ljudi hoće svoje sinove da vide žive i da znaju gde su i zašto se ne javljaju mesecima... Zapad stoji stvarno loše kada mora da se hvata za takve slamke.

friški član SUBNOR-a ;)

*

Novinar "Vremena" Teofil Pančić u novom broju piše da ga iritira to što se u nekom dnevnom listu iz dana u dana postavlja pitanje: Je li ovo promenilo vašu percepciju Zapada? Ja ne nalazim da je to pitanje loše postavljeno, niti da je glupo: moja mišljenja o Zapadu su se promenila. Jer, kako shvatiti tržišnu ekonomiju kada se RTS-u ukida satelitski program, kada se slobodno informisanje zamišlja tako da nestane naših kanala, a da gledamo samo program iz onog NATO aviona?

*

A šta je jad&čemer? Što će jedna krajnje problematična [na više nivoa] stanica kakav je RTS zauzeti važno poglavlje knjige koju će neki novi Špengler napisati i nazvati PROPAST ZAPADA II.

*

Ne znam jesam li vam rekao da sam 31.03. i svečano ostao bez posla, te da sam, u neku ruku, od 01. aprila profesionalni vojnik.

Ono što me, prav za prav, plaši je neka maglovita mogućnost da se iz vojske skinem za neku godinicu, da mladost ;-) provedem na radnim akcijama (vidi: dok traje obnova...).

*

Što reče Predsednik, ako ne znamo da radimo – znamo da ratujemo. Dodajem ja: ako ne znamo da ratujemo ;-) znamo da jedemo. U to ime prilažem podatak da imam cijelih 99 kg (?) : kako mi raste kilaža tako dižem santimetre iznad 190, te sad imam 190 cm i nešto, ne bi li ispala neka pristojna kilaža na tu visinu. Kažu ratni prijatelji da, kad igramo fudbal, osete neku nelagodnost kada se mojih sto kila žive mere zatrči (zatropće? zaleti?) na njih: kažu da deluje kao stampedo. Njihov slučaj je tim teži što sam pripadnik ekipe kojoj lopta nekad i prođe – ali ne i igrač.

X

Srećna pobeda & mir,

Slušam na Radio Valjevu vest da je "generalni sekretar NATO pakta H.S." (a ne američko đubre) pohvalio odluku naše Skupštine. Kako je rat promenio optiku i logiku mira, tako će optika rata biti nužno promenjena našom Pobedom; kada se na tu evidentnost doda da ovaj koji piše živi (radi & ratuje) u zemlji koja je najbolje opisana onom rečenicom Duška Kovačevića da je "sve suprotno od onoga što izgleda da jeste" – umesno je upitati se: hoćemo li mi – vojnici (veterani Otadžbinskog rata, preispoljne budale, oni koji ne umeju da se snađu) – koliko Sutra biti oni koji su, ne samo bili protiv celog sveta, već u toj zlehudosti i direktno učestvovali?

*

Tokom rata sam verovao da neće biti moguće da se prihvate SVI oni uslovi koje nismo mogli/hteli da prihvatimo pre rata. Takva razmišljanja su prilično odudarala od mojih stavova, overenih čak i u sredu 24. marta prepodne, od stava da ovaj Rat nije moj rat. Zapad je uradio sve da rat postane pre svega moj – pa su se menjali i moji pogledi na rat. Da li je to pravdanje rata posledica licemerja i laganja NATO zvaničnika ili je, da bi se u nečemu učestvovalo, neophodno izvesno apstrahovanje? Ili sam jednostavno jedan od onih koji se mogu prevariti nebrojeno puta, pa odrednicu intelektualac nikako ne bih smeo da vežem za sebe?

*

Danas sam proslavio mali jubilej: nisam se pogledao u ogledalo celih pet dana. I ovoga puta se desilo krajnje nenamerno: kada sam se odlučio na neizvesan korak kakav je vojničko brijanje, rekoh sebi da zirnem u to (nepoznato?) lice! Onda sam se upitao kako ćemo se navići da ne mokrimo iza kuća i na livadama, kako ćemo povratiti koncentraciju i interesovanje za obične stvari? Ili će biti spaseni samo oni od nas koji imaju već isplanirane živote do smrti (tzv. fiksne obaveze)?

*

Opet mi se mota po glavi onaj naslov pesme ČOVEK PEVA POSLE RATA. Čini mi se da se posle ratova na ovom tlu može samo plakati. ČOVEK PLAČE POSLE RATA. Tek kada se dobro isplačemo, razmislićemo o pevanju. Smeh? Ne, hvala.

[1]Autentični email-ovi, pisani od aprila do juna 1999, na autorovim gostovanjima u rođenoj kući.

[2] Autorov naziv za rodno Smederevo (od milja, manje-više).

[3]Smederevski.