Raspirivanje zla, ili REKOM-ov doprinos pomirenju

Ko se u četvrtak, 14. aprila, zatekao u centru Beograda, moglo mu se desiti da bude žrtva jednog neobičnog istraživanja – ankete javnog mnjenja koju je sproveo Stratedžik marketing, a na zahtev REKOMA-a (Po definiciji njenih osnivača: „Koalicija za REKOM je nepolitički regionalni skup organizacija civilnog društva, koji čini mreža nevladinih organizacija, udruženja i pojedinaca/pojedinki koji/koje zastupaju i afirmišu Inicijativu za osnivanje Regionalne i nezavisne komisije sa mandatom da ustanovi i javno iznese činjenice o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava, kao i da doprinese rasvetljavanju sudbine nestalih, u ratovima 1991–2001. godine na području nekadašnje SFRJ.“)[1]

Anketari su ispitanike prikupljali na ulici, postavljajući im pitanje u vezi sa ratnim zločinima na području bivše SFRJ u periodu 1991–2001. godine.

Treba napomenuti da sami anketari nemaju nikakve veze sa šokom i mučninom koja je nakon pristajanja usledila. Anketari su uglavnom studenti kojima je ovo honorarni posao i koji od svakog ispunjenog upitnika zarade po dvesta pedeset dinara. Ako je po reakcijama ispitanika suditi, verujte da je to teško zarađen novac. Po završetku „psihičke torture“, ispitanici su napuštali „mesto zločina“ razrogačenih očiju i nemi, ostavljajući i same „istražitelje“, odnosno anketare u osećanju nelagode.

Anketa je sprovedena u prostorijama jednog udrženja u centru grada čiji naziv nije potrebno navoditi. Ispitivanje je obavljeno na taj način da su vam u nizu, naizmenično, puštani reklamni filmovi, odnosno spotovi u trajanju od po dvadesetak sekundi koji bi trebalo da prate navedenu REKOM-ovu kampanju, a zatim su ispitanicima postavljana pitanja o utiscima u vezi sa onim što su videli.

O samoj nameri REKOM-a ćemo na kraju teksta ukratko zaključiti, a i to prevashodno zato što izvorno njihova inicijativa da se istraže zločini počinjeni tokom pređašnjih ratova, načelno, jeste pohvalna, ali, s obzirom na način na koji se sprovodi, istovremeno i vrlo upitna. Detaljnije od ovoga se nećemo baviti.

Ono čime ćemo se baviti jeste način na koji je tema istaknuta i kako je predstavljena.

Već i sama tema ratnih zločina pobućuje strepnju i bojazan da ćemo tu naći i ono što nismo želeli da nađemo. Da se sretnemo sa najmračnijim prikazima i porivima ljudskog roda da čini zlo. Dokle god nismo imali priliku da se i lično sa takvim užasom sretnemo, u neposrednom čulnom opažaju, bićemo spremni da prihvatimo kako se takve stvari dešavaju nekim drugim osobama, ali ne i nama. Ipak, nema u tome ničeg čudnog jer je prirodna sklonost čoveka da se zla makar i misaono kloni i da ga se plaši. Naravno, ne treba da nas zavara ni činjenica da „zatvaranje očiju“ pred zločinom bilo koga oslobađa odgovornosti i da se time zločin čini nepostojećim. U većini slučajeva živimo u stanju mira kada su teški zločini pojedinačnog karaktera i kada su zakonski u većoj meri, uslovno rečeno, na zadovoljavajući način sankcionisani, za razliku od stanja rata gde to sankcionisanje zločina po pravilu izostaje, zbog čega negoduje naša moralna intuicija.

Zašto je bilo potrebno ovoliko dužiti da bi se stiglo do suštine onoga što čini povod za ovaj tekst? Naprosto, zato što se stiče utisak da ovi REKOM-ovi „filmovi pomirenja“, baš nasuprot težnji za mirom, samo nastavljaju i produbljuju psihozu ratnog stanja i na jedan posredan način podgrevaju i održavaju njegovo prisustvo.

Gotovo svih pet filmova koji su se mogli odgledati prati identičan glas, verovatno mlađe devojčice. Devojčica govori kako su joj ubijeni mama i tata, zatim i ona sama, i da niko ne zna gde su sahranjeni. Zna se jedino kako su ubijeni. „Došao je čika sa puškom i sve nas je ubio.“ Uz tekst, u svim filmovima osim u jednom u kojem se na crnoj pozadini bez slika ispisuju navedene reči, vidi se dete koje se igra, zatim vojničke čizme i, na kraju, skelet ljudske ruke prikazan od šake do podlaktice. Najupečatljiviji jeste onaj deo spota u kom se dete igra u dvorištu, kada potpuno neočikivano iz peska, uz dečiji vrisak, nanovo izranjaju ljudske kosti.

Kome je namenjen ovakav film? Na to pitanje verovatno odgovor znaju samo oni koji su ove spotove naručili i režirali.

Nakon šoka koji bi usledio po svakoj završenoj anketi, a koja je imala nameru da ispita, tj. da utvrdi da li smo saglasni sa tim da je neophodno istražiti sudbinu nestalih osoba, stiče se utisak da je namera ipak bila drugačija – da se utvrdi, tačnije, da se sugeriše ko je kriv za sve ove smrti.

Obe teme su i legalne i legitimne, ali ako se već na početku insistiralo na tome da se utvrdi isključivo sudbina nestalih, onda je priča o krivici trebalo da bude ostavljena za neku drugu priliku.

Po onome što se od anketara moglo saznati, REKOM pokreće inicijativu da se oformi nezavisna komisija sačinjena od predstavnika naroda koji su pretrpeli zločine na ovim prostorima, a to su, bez sumnje, pripadnici svih naroda, ali ostaje nejasno, da li će ti spotovi biti prikazivani u svim zemljama bivše SFRJ?

Šok izazvan strahom od smrti, kao i svaki drugi šok, u početku izaziva zatvaranje u sebe da bi potom izazvao adrenalinski i afektivni napad koji bi se teško mogao nazvati racionalnim.

Pomirenje bi, složićemo se, trebalo da predstavlja čin racionalnih i staloženih odluka, a ne afekata i adrenalina. Zašto onda većina filmova sa tom tematikom pretenduje na šok? Da li se još jedino na takvu pobudu računa i da li je šok jedino što nas navodi na delovanje? I kakve su posledice toga? Čini se da je to, ipak, pre pitanje za psihopatologiju, a ne za autora ovog teksta.

A čemu ili kome su ovi spotovi namenjeni i kakav će efekat izazvati ostaje da se vidi onda kada se, i ako se, zvanično pojave na našim televizijskim ekranima.