Бранислав Ристивојевић: Политика и право у раду Хашког трибунала

U PETAK 22. 11. 2024. U 11.52 ČASOVA NOVA AKCIJA „ZASTANIMO SRBIJO“ – 15 MINUTA ZA 15 ŽIVOTA

NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 22. NOVEMBRA 2024. GODINE

DRAGANA RAKIĆ: KADA MEĐU UHAPŠENIMA BUDU VUČIĆ I VUČEVIĆ, TADA ĆE TUŽILAŠTVO POČETI DA RADI SVOJ POSAO, ZA DANAŠNjA HAPŠENjA NEMA DOKAZA DA SU SE UOPŠTE DESILA. OVO JE VREME ZA PRUŽANjE OTPORA

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD IZDAO NALOGE ZA HAPŠENjE BENjAMINA NETANJAHUA, JOAVA GALANTA I JEDNOG OD VOĐA HAMASA. BELA KUĆA: SAD ODBACUJU ODLUKU MKS O IZDAVANjU NALOGA ZA HAPŠENjE IZRAELSKIH ZVANIČNIKA

MARINIKA TEPIĆ: NAJAGRESIVNIJI POLICAJAC NA BLOKADAMA U NOVOM SADU JE GORAN MASLOVARIĆ, ŠEF PRAVOSUDNE STRAŽE U VIŠEM SUDU. HAPŠEN JE NA KOSOVU U SLUČAJU “BELI GOLF 2”

BELA KUĆA: SAD SU UNAPRED OBAVESTILE UKRAJINU I NjENE NAJBLIŽE SAVEZNIKE O PREDSTOJEĆEM LANSIRANjU RAKETE SREDNjEG DOMETA RUSIJE, KAKO BI SE PRIPREMILE ZA TO

ZDRAVKO PONOŠ: VUČIĆ NE MOŽE DA ZAUSTAVI DRUŠTVENI TALAS DA JE DANAS POPULARNO BITI PROTIV OVE I OVAKVE VLASTI

VLADIMIR PUTIN: GAĐALI SMO DNjEPROPETROVSK NAJNOVIJOM RAKETOM „OREŠNIK“, KOJU NIJEDAN PVO SISTEM NE MOŽE DA PRESRETNE. IMAMO PRAVO DA KORISTIMO ORUŽJE PROTIV VOJNIH OBJEKATA ZEMALjA KOJE DOZVOLjAVAJU UPOTREBU SVOG ORUŽJA PROTIV RUSIJE

VUK CVIJIĆ: HAPŠENjA ODGOVORNIH ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU SE NE BI NI DOGODILA DA NIJE BILO PRITISKA GRAĐANA. NE VERUJEM DA ĆE SE IĆI DALjE U ISTRAZI, POGOTOVO NE TRAGOM NOVCA

ALEKSANDAR VUČIĆ: GOTOVO JE SA OSTAVKAMA. RTS JE VRŠIO NAJVEĆI PRITISAK NA TUŽILAŠTVO, ZAJEDNO SA „SESTRINSKIM“ N1 I NOVOM S. LjUT SAM NA VLADU I MOG PRIJATELjA VUČEVIĆA ZBOG POVLAČENjA ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANjU

RUSI RAKETIRALI INDUSTRIJSKI KOMPLEKS U DNjEPRU. VLADIMIR ZELENSKI: NAŠ LUDI KOMŠIJA NAS JE GAĐAO INTERKONTINETALNOM BALISTIČKOM RAKETOM, OVO JE PRVA UPOTREBA TAKVOG ORUŽJA U SVETU

ALEKSANDAR VUČIĆ SE SASTAO SA ROBERTOM FICOM. VUČIĆ: SLOVAČKA JE BRATSKA ZEMLjA, FICO JE JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH SVETSKIH LIDERA. FICO: SLOVAČKA I SRBIJA MOGU DA SE OSLONE JEDNA NA DRUGU, NIKADA NEĆEMO IZNEVERITI SRBIJU PO PITANjU KOSOVA

petak, 22. novembar 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Nove knjige

Edicija "Politički život"

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Časopis NSPM ili pojedinačne tekstove možete kupiti i u elektronskoj formi na Central and Eastern European Online Library

Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Politika i pravo u radu Haškog tribunala

Istina i pomirenje na ex-YU prostorima
Politika i pravo u radu Haškog tribunala

Branislav Ristivojević

ponedeljak, 03. decembar 2012.

Tribunal u Hagu opterećen je sa dve vrste političkih prepreka da bi bio nazvan sudom u punom smislu te reči. Prve političke prepreke su sistemske i ugrađene su u same temelje ovog pravosudnog tela. One nikad ne mogu biti ispravljene. Druge prepreke su politički uplivi u rad ove institucije i mogli bismo ih porediti sa nekom vrstom genetske greške.[1] One mogu biti ispravljene, ali je nakon više od decenije rada pitanje da li je i ova vrsta političke prepreke postala sistemska. Ove dve vrste političkih prepreka se često prepliću i teško ih je odvojiti.

Sistemske političke prepreke

Sistemske političke prepreke su povezane. Samo osnivanje Tribunala je opravdano političkim ciljem, u pitanju je prinudna mera radi uspostavljanja i očuvanja međunarodnog mira na osnovu glave VII Povelje UN (ovo je tipičan politički cilj), a sve to na osnovu člana 29 iste povelje koja daje ovlašćenje Savetu bezbednosti da osniva svoja pomoćna tela. Koliko god da se trudio da se uobliči kao pravi sud, svedoci smo da to nije uspeo. Kao pomoćni organ Saveta bezbednosti kretao se u okviru globalne politike koju je isto telo kreiralo. Tako je postao neka vrsta „disciplinske komisije“ Saveta bezbednosti.[2] Osnivanjem je prekršeno načelo zakonitosti[3] jer je stvorena privremena institucija međunarodnog krivičnog pravosuđa sa povratnom vremenskom nadležnošću.[4]

Čitave pravne oblasti koje moraju da budu unapred normirane da bi mogao da se stvori iole uredan krivičnopravni poredak u slučaju Tribunala nisu postojale ili su stvarane usput, u hodu, putem kvazi-legislativnih ovlašćenja koje su data sudijama, ili putem samih presuda, što sve ostavlja prostor da se u radu Tribunala ostvaruju politički ciljevi.[5] Jedan od najboljih dokaza ove tvrdnje je činjenica da do sada u presudama niti jedan sudija nije izdvojio mišljenje oko postojanja ili nepostojanja činjenica, već oko postojanja ili nepostojanja (odnosno oko važenja) nekog pravnog pravila. I dan danas, Tribunal je, slobodno se može oceniti, „podnormiran“.

Još jedan od važnih mehanizama koji ostavlja prostor za upliv politike je činjenica da Tribunal nema nadzor legislatora ili nekog spoljnog tela kao što ima bilo koji normalan sud. Osim godišnjeg izveštaja o radu koji se upućuje Savetu bezbednosti Tribunal apsolutno nikom ne polaže račune. Usled toga javlja se još jedna posledica: Tribunal je nedelotvoran, spor i skup.[6] Suđenje Vojislavu Šešelju je najbolji primer. Kao što nema nadzora van kuće nema ni kvalitetnog nadzora unutar institucije jer nije obezbeđena prava dvostepenost u suđenju (niži i viši sud). Sudije iz prvostepenih veća se nakon određenog vremenskog perioda rotiraju u žalbena veća i obrnuto. Tako sudije periodično dolaze u situaciju da kontrolišu sami sebe pa nema pravog odnosa nižeg i višeg suda. Stoga je opravdana ocena koja se čula u našoj javnosti da se u slučajevima hrvatskih generala od 8 sudija koje su sudile u oba stepena 5 izjasnilo za krivicu, a samo 3 protiv.

Tako dolazimo do ličnosti sudija kao faktora koji utiču na upliv politike u rad Tribunala. Države stalne članice Saveta bezbednosti imaju presudan uticaj na izbor sudija pri čemu se Kina i Rusija ograničavaju na jednog ili nijednog sudiju. Mnoge sudije su neiskusne, ne samo u međunarodnom krivičnom pravu, već i u krivičnom postupku, pa i u krivičnom pravu uopšte.[7] Tako, na primer, Teodor Meron, koji je predsedavao žalbenim većem koje je oslobodilo hrvatske generale nije bio sudija od karijere pre dolaska u Tribunal već profesor prava. Takvim sudijama Tribunala data je ogromna moć jer pored pravosudnih, imaju, kako je već rečeno, i legislativna ovlašćenja.[8] Do sada su ta legislativna ovlašćenja koristili više desetina puta što je narušilo ugled ustanove[9] ali i međunarodnog krivičnog prava.[10] Iako imaju nadležnost da sude samo za zločine nabrojane u Statutu, sudije Tribunala su sami, putem „Pravila postupka i dokazivanja“, prisvojili pravo da ustanovljavaju nova krivična dela.[11] Ipak najveće legislativno ovlašćenje koje im je dato, ili bolje rečeno sami su ga prisvojili u odsustvu jasne pravne zabrane u tom pravcu je ono da stvaraju nove osnove odgovornosti. Tako je i stvorena i sada već zloglasna doktrina „Zajedničkog zločinačkog poduhvata“. Jedan od uglednijih profesora u oblasti međunarodnog krivičnog prava Vilijam Šabas (William Schabas) je duhovitom igrom reči opisao kakvo praktično značenje ima ova pravna doktrina. Engleski akronim za ovu doktrinu JCE (Joint Criminal Enterprise) on je preveo kao - Just Convict Everybody. Ova sloboda da stvaraju pravo koje je data sudijama (ili bolje reći nije im uskraćena) je suviše široko postavljena, naročito uzevši u obzir da je pristrasnost ad hoc tribunala uočena još pre više od 50 godina.[12]

Još jedna od političkih sistemskih prepreka za rad Tribunala kao pravne institucije a koja je povezana sa ličnošću sudija dolazi od ljudskih slabosti i može se objasniti psihologijom:

„Preovlađujuće osećanje među sudijama tribunala u Aruši jeste da doprinose novom svetskom poretku u kojem nema nekažnjavanja za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Ta svest gurnula ih je ka „pravnom aktivizmu“ odnosno „pravnoj apsurdnosti“. Sudije Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu nisu izuzete od istih prigovora.“[13] [14]

Ovom zanimljivom mišljenju se pridružuje drugo po kojem sudije naginju odlukama kojima se širi domašaj i značaj međunarodnog krivičnog prava jer je to u njihovom profesionalnom interesu.[15] [16] Ovakvo ponašanje nije neuobičajeno za osoblje ad hoc pravosudnih tela.[17] Ad hoc sudovi su po prirodi okrenuti ka „misiji“ - cilju zbog koga su osnovani, pa je osoblje sklono da od pravosudnog tela napravi zajednicu misionara.[18] [19] Ovo je prirodna psihološka posledica činjenice da su suđenja za ratne zločine uvek bila rastrzana između legaliteta i legitimiteta gde je prevagu uglavnom imao legitimitet.[20] Još jedan od razloga zbog kojeg su sudije u nekim slučajevima sklone osuđujućim, a u nekim oslobađajućim odlukama jesu očekivanja sredine koja ih je izabrala na taj položaj.[21]

Kao načelan zaključak može se istaći da pravni mehanizmi koji uređuju rad Tribunala, a koje smo na početku nazvali nekom vrstom „genetske greške“ u samoj „DNK“ ove institucije, teško obezbeđuju neophodne uslove za organizovanje poštenih i fer suđenja u najširem smislu tih reči.[22]

Neposredni politički uplivi u rad Tribunala

Neposredni politički uplivi u rad Tribunala su očiti i lakše vidljivi kada je u pitanju tužilaštvo, a rafinirani, suptilni i odeveni u pravno rezonovanje kada su u pitanju sudska veća.[23] [24] U prvom redu se svode na politiku optuživanja.[25] [26] Politika optuživanja Tribunala u Hagu je nejasna i selektivna.[27] Ovo ni ne čudi jer je odavno primećeno da sve neredovne institucije međunarodnog krivičnog pravosuđa jesu sistemski pristrasne i teže da gone samo jednu stranu u sukobu zbog koga su osnovane.[28] Delotvorno sprovođenje međunarodnog krivičnog prava se ne može zasnivati na radu ad hoc tribunala jer se oni osnivaju za određene države i određene slučajeve što upućuje na elemenat selektivnosti u sprovođenju ove grane prava i dovodi u opasnost njen razvoj, zaokruživanje i budućnost.[29] Jedan od nekadašnjih sudija Tribunala u Hagu, njegov bivši predsednik, kaže da pravda ne može da bude „selektivna“ i da stoga ad hoc tribunali treba da budu zamenjeni sa stalnim međunarodnim krivičnim sudom opšte nadležnosti.[30] Tribunali su osnovani i njihove sudije izabrane nakon izvršenja krivičnih dela koja su nalaze u nadležnosti ovih tela. Prvo stvara sumnju da su im statuti „skrojeni“ prema potrebama događaja i država za koje su osnovani.[31] Drugo rađa sumnju u nepristrasnost sudija.[32]

Takođe treba istaći da se tužioci često više bave drugim poslovima nego optužnicama. Tako je prvi tužilac Tribunala u Hagu Ričard Goldston (Richard Goldston) više vremena potrošio baveći se diplomatijom (a ona se svakako može nazvati politikom) nego tužilačkim radom.[33] Slična ocena se može dati i za sve njegove naslednike.

Tek u poslednje vreme se upliv politike u rad Tribunala očituje i u radu sudskih veća, a ne samo tužilaštva. Krajnje skandalozne oslobađajuće odluke u nekim od flagrantnih slučajeva međunarodnih krivičnih dela, kao što je pogrom nad Srbima u RSK 1995. godine i masovni zločini nad Srbima na KiM krajem 90-ih godina prošlog veka jasno govore da je Ričard Holbruk bio krajnje iskren i otvoren kada je 1998. godine u Njujorku objavio knjigu pod nazivom „Okončati rat“. U njoj je jasno izneo političku pozadinu osnivanja Tribunala i svrhu koju on treba da ispuni čime je obezbedio veliki broj dokaza za ocenu koja je izneta u zaključku rada. Prema Holbruku Tribunal je osnovan kao prateća politička mera bombardovanju VRS, ali i same Srbije, kako je on 1993. godine u jednom svom memorandumu savetovao Vorena Kristofera i Tonija Lejka.[34]

Zaključak

Ako se pođe od zaključka da su međunarodni sudovi za ratne zločine uvek bili deo međunarodne politike.[35] Onda je Tribunal za bivšu Jugoslaviju savremena pojava sa starom potkom.[36] Istorijski posmatrano države su nekad pribegavale krivičnim postupcima radi unižavanja prethodnih političkih poredaka, kada su obeležavale politički preobražaj.[37] S druge strane, bilo je slučajeva da je politički preobražaj izvodio po cenu opšteg pomilovanja političkih protivnika.[38] Tu su krivični postupci sredstvo, a ne cilj.[39]

Isto je stanje i sa Haškim tribunalom. Kada je Srbija u pitanju, to je sada već sasvim jasno i bez Holbrukove knjige, koristio se kao sredstvo da se obeleži politički preobražaj u međunarodnim odnosima gde je s padom Berlinskog zida pao i postojeći sistem globalne evropske bezbednosti a njegovi ključni akteri su poniženi radi ritualnog obeležavanja tog političkog preobražaja. U njemu je Jugoslavija (viđena i doživljena kao srpska država) od vodeće zemlje regiona politički i faktički svedena na ruševine. Kada su Hrvatska ili Velika Albanija (koja je sasvim jasno u planu) u pitanju Tribunal je korišćen upravo suprotno, kao sredstvo da se ritualno obeleži politički preobražaj ustoličavanjem novih „glavnih igrača“ na globalnoj evropskoj bezbednosnoj sceni njihovim pročišćenjem putem haških presuda

U zavisnosti od odnosa snaga na međunarodnoj ravni međunarodno krivično pravo dobija zamah ili biva sputano. Stoga se sa naročitom pažnjom mora postupati prilikom ukazivanja počasti ustanovama međunarodnog krivičnog pravosuđa.[40] Ako je Tribunal uopšte imao zadatak da stvara „vladavinu međunarodnog prava“ onda je malo učinio na tom polju.[41] Šta god učinio do kraja svog mandata Tribunal će ostati blago rečeno „kontroverzan“[42], a jače rečeno, kako smo već istakli, neka vrsta „discilinske komisije“ Saveta bezbednosti UN i ključnih političkih snaga u njoj.

Za sam kraj podsećanje.

Fukujamin „Kraj istorije“ je kao naučno delo bio neutemeljen prvog dana kada je objavljen, a onome kome to nije bilo jasno dovoljno je da pročita predviđanja američkog Stejt departmenta o budućim globalnim odnosima moći i snaga u svetu. Onima koji su čitali Hegela (Filozofija istorije) Danilevskog (Rusija i Evropa), Špenglera (Propast zapada), Tojnbija (Proučavanje istorije) bilo je odavno jasno da je istorija ciklična kategorija. Civilizacije rastu, sazrevaju i propadaju. I upravo sada pred našim očima dešava se jedan takav preobražaj. Rečima akademika Ekmečića: „Buduće društvo će stvarati narodi koji u svom istorijskom iskustvu imaju teret militarizma, kolektivizacije, forsiranja vojne industrije i policijskog doušništva, a ne Amerika koja to danas uvodi u život“. To znači da budućnost nije u onim koji su iskusili demokratiju pa izabrali totalitarizam, već u onima koji su iskusili totalitarizam pa izabrali demokratiju.

Srbija bi trebalo da izvuče zaključak iz ovih proročkih reči i da se pridruži onima pred kojima je budućnost. Tako ćemo doživeti da neki novi tribunal obeleži neki novi politički prebražaj kojim će Srbija ritualno biti vraćena na mesto koje joj pripada i zaslužuje.

[1] Bogdan smatra da su precedenti stvoreni u Nirnbergu i Tokiju igrali važnu ulogu u stvaranju Tribunala u Hagu i Aruši: Atila Bogdan, “The United States and The International Criminal Court: Avoiding Jurisdictions Through Bilateral Agreements in Reliance on Article 98“, International Criminal Law Review, 1-2/2008, p. 3.

[2] Zoran Stojanović, Međunarodno krivično pravo, Beograd, Pravna knjiga, 2012, str. 120-121.

[3] O načelu zakonitosti u međunarodnom krivičnom pravu kod: Milan Škulić, „Načelo zakonitosti u krivičnom pravu“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1/2010, str. 85-99.

[4] Kai Ambos, “The International Criminal Law at The Crossroads: From Ad Hoc Imposition to a Treaty-Based Universal System”, Future Presprectives on International Criminal Justice, (eds. C. Stahn, L. van den Herik) T. M. C. Asser Press, The Hague, 2010, p. 161-162.

[5] Z. Stojanović, str. 125.

[6] Vremensko trajanje pojedinih suđenja pred Haškim tribunalima je takvo da je 2000. godine generalni sekretar UN morao da pošalje komisiju stručnjaka koja je izvršila nadzor nad radom ovog tela i preporučila nekoliko načina na koje bi se ona ubrzala. Tužilac tribunala je pregledajući izveštaj postavio pitanje kako se mogu beskrajno složena suđenja smanjiti na obim podoban za jedan krivični sud? Potpuno o radu ove komisije i njenim preporukama kod: Daryl Mundis, “Improving the Operation and Functioning of the International Criminal Tribunals”, American Journal of International Law, 4/2000, p. 759-773.

[7] Darryl Robinson, “The Identity Crisis of International Criminal Law”, Leiden Journal of International Law, 4/2008, p. 928; Trakol (Tracol) primećuje da je sudijama tribunala data ogromna moć jer imaju legislativna ovlašćenja pored pravosudnih. Do sada su ta legislativna ovlašćenja koristili više od 30 puta što je narušilo ugled ustanove: Xavier Tracol, “The Appeals Chambers of The International Criminal Tribunals”, Criminal Law Forum, 2/2001, p. 163-164.

[8] Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 osnovana je „Komisija eksperata“ koja je imala nalog da istraži da li ima kršenja međunarodnog humanitarnog prava na prostoru bivše Jugoslavije. Jedan od članova komisije je bio i Vilijam DŽ. Fenrik (William J. Fenrick), pripadnik vojne pravne službe kanadske vojske. Isti čovek je kasnije postao pravni savetnik u tužilaštu Tribunala. Pun tekst Završnog izveštaja može se naći na adresi: http://www.his.com/~twarrick/commxyu3.htm#I.B; Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu je omogućavao da se sudije zamene, pod određenim uslovima i za vreme suđenja. Zapala (Zappala) smatra da je u pitanju bio nedostatak nezavisnosti suda koji je uticao i na nepristrasnost sudija. Ruski sudija Nikičenko je učestvovao i u pravljenju Statuta suda. I francuski rezervni sudija Falko (Falco) je takođe učestvovao u pisanju Statuta: Salvatore Zappala, Human Rights in International Criminal Proceedings, Oxford Uniersity Press, Oxford 2003, p. 18-19.

[9] Ibid.; Alexander Zahar, “The Ictr`s Media Judgement And The Reinvention of Direct And Public Incitment To Commit Genocide”, Criminal Law Forum, 1/2005, p. 48.

[10] „Dajući sebi za pravo da odstupi od pravnih načela prilikom odlučivanja i da uzima u obzir političke ciljeve sud [Haški tribunal] je učinio jedan korak dalje u narušavanju kredibiliteta međunarodnog krivičnog prava.“ Aaron Fichtelberg, “Liberal Values in International Criminal Law”, Journal of International Criminal Justice 1/2008, p. 19.

[11] Potpuno o ovom problemu kod: Michael Bohlander, “International Criminal Tribunals and Their Power to Punish Contempt and False Testimony”, Criminal Law Forum, 1/2001, p. 91-118.

[12] Henri Barnard (Henri Bernard), sudija Međunarodnog vojnog suda za Daleki istok, postavljen od Francuske, je prilikom suđenja izdvojio mišljenje i istakao da Statut nije zasnovan ni na jednom pravilu, koje je postojalo u vreme, kada su krivična dela izvršena. Dodao je i da je toliko načela pravde povređeno u toku postpka, da bi presuda nesumnjivo bila poništena, iz pravnih razloga, u bilo kojoj civilizovanoj zemlji: Bogdan Zlatarić, “Haška konvencija od 1907. godine i individualna krivična odgovornost za ratne zločine”, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo 2/1958, 339; Josipović podvlači da je i u Nirnebergu i u Tokiju pogaženo načelo zakonitosti: Ivo Josipović, “Marginalije povodom mogućeg procesuiranja zločina počinjenih u ratu u Hrvatskoj”, Naša zakonitost, 11-12/1991, str. 1298; Pindić se saglašava sa stavovima Ženevskog (i kasnije Njujorškog) ad hoc „Komiteta za međunarodno krivično pravosuđe“, osnovanog na 5. zasedanju Generalne skupštine OUN, koji su zauzeli stav da Međunarodni krivični sud ne sme biti pomoćni organ Generalne skupštine OUN jer postoji opasnost da bude pod njenim političkim uticajem. On nalazi da je pravi put za osnivanje Međunarodnog krivičnog suda međunarodni ugovor. Čini se da bi ovo trebalo da važi za pomoćne organe Saveta bezbednosti: Dimitrije Pindić, “Međunarodni krivični sud”, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 2/1958, str. 383-384.

[13] A. Zahar, p. 48.

[14] Psihologijom se može objasniti pojava da se kod teških krivičnih dela optuženi lakše proglašavaju krivim u javnosti, pa je samim tim veći pritisak na sudije u istom pravcu: D. Robinson, p. 929.

[15] Ibid.

[16] Tribunal u Hagu, određenim potezima u postupku (kao što su nametanje odbrane i zamena sudija nakon iznošenja dokaza od strane optužbe), pokušava da osigura presudu nad Miloševićem po cenu svog ugleda: Megan Fairlie, “Adding Fuel To Milosevic Fire: How The Use Of Substitute Judges Discredits The UN War Crimes Tribunals”, Criminal Law Forum, 2/2005, p. 156-157.

[17] Linton (Linton) drži da je nemoguće goniti sve izvršioce kršenja međunarodnog humanitarnog prava, pa da se stoga treba usredsrediti na „one koji nose najveću odgovornost“: Suzannah Linton, “Cambodia, East Timor and Sierra Leone: Experiments in Internationnal Justice”, Criminal Law Forum, 2/2001, p. 243. Pitanje se samo nameće kako unapred odrediti one koji su „najodgovorniji“, bez da se ne naruši načelo pretpostavke nevinosti?

[18] Group of authors, “Developments in Law: International Criminal Law”, Harvard Law Review, 7/2001, p. 48.

[19] Sudsko veće Tribunala u Hagu u slučaju Furundžija odbilo je da izuzme sudiju Florens Mumbu (Florence Mumba) iako je ona pre preuzimanja dužnosti u Hagu bila član „Komisije UN za položaj žena“. Komisija se bavila istraživanjima o navodnim silovanjima na prostorima bivše Jugoslavije i svojim zaključkom tražila da se podignu optužnice za seksulane delikte. Mumba je zajedno sa ostalim članovima komisije potpisala rečeni izveštaj, ali to nije bilo dovoljno da dođe do njenog izuzeća: Theodor Meron, “Editorial Comment: Judicial Independence and Impartiality in International Criminal Tribunals”, American Journal of International Law, 2/2005, p. 366.

[20] Sve nepravde učinjene na svim suđenjima za zločine protiv ljudskih prava „blede pred moralnom krivicom“ izvršilaca: Andrew Altman, Christhoper Wellman, “A Defense of International Criminal Law”, Ethics, 1/2004, p. 56-57.

[21] D. Robinson, p. 929.

[22] K. Ambos, p. 165.

[23] DŽojner (Joyner) i Posteraro (Posteraro) se nadaju da će novi međunarodni krivični sud biti delotvorniji u radu i manje pod uticajem politike nego tribunali: Christopher Joyner, Christopher Posteraro, “The United States and The International Criminal Court: Rethinking the Struggle Between Nacional Interest and International Justice”, Criminal Law Forum, 3/1999, p. 384.

[24] Delmas-Marti (Delmas-Marty) naziva suđenja pred Tribunalima „show justice“: Mireille Delmas-Marty, “Violence and Massacress-Toward a Criminal Law of Inhumanity”, Journal of International Criminal Justice, 1/2009, p. 15.

[25] Goldston (Goldston) prvi tužilac tribunala u Hagu je izneo da mu je 1994. godine prijateljski bilo rečeno da ako hoće novac za budžet tribunala onda mora da podigne neku optužnicu. U nameri da održimo tribunal u radu morali smo da podignemo neku optužnicu hitno. To je objašnjenje za optužnicu protiv Dragana Nikolića: Richard Goldston,“Prosecuting Rape as a War Crime”, Case Western Reserve Journal of International Law, 3/2002, p. 281.

[26] „Pravna i pravosudna patologija, koja je uglavnom kritikovana od strane teoretičara međunarodnog prava, ima nekoliko odlika. Ponašanje Haškog tribunala, a naročito njegovog Tužilaštva, je najbolji primer [ove patologije].“: Danilo Zolo, “Who is Afraid of Punishing Aggressors”, Journal of International Criminal Justice, 4/2007, p. 802.

[27] Geert-Jan Knoops, “Challenging The Legitimacy Of Initiating Contemporary International Criminal Procedings:Rethinking Prosecutorial Discretionary Powers From a Legal, Ethical And Political Perspective”, Criminal Law Forum, 4/2004, p. 377; Larry May, CrimesAgainstHumanity: ANormativeAccount, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, p. 213.

[28] Ambos (Ambos) iz ovog zaključka izuzima smo Haški tribunal, ali ne iznosi argumente za ovaj izuzetak: K. Ambos, p.165.

[29] Antonio Bianchi, “Immunity versus Human Rights: The Pinochet Case”, European Journal of International Law, 2/1999, p. 250.

[30] „...pravda ne može da bude „selektivna“ i da stoga ad hoc tribunali treba da budu zamenjeni sa stalnim međunarodnim krivičnim sudom opšte nadležnosti“: Antonio Cassese, “Reflections on International Criminal Justice”, Modern Law Review, 1/1998, p. 10.

[31] Mahmoud Cherif Bassiouni, “The Normative Framework of International Humanitarian Law: Overlaps, Gaps and Ambiguities”, International Criminal Law (eds. M. C. Bassiouni,), Transnationals Publishers, Ardsley - New York, Vol. 3, 1999, p. 624.

[32] Bivši predsednik Komisije OUN za genocid i glavni savetnik u Američko-meksičkoj „Komisiji za zahteve“, DŽon Maktos (John Maktos), smatra da ad hoc krivični tribunali trpe prigovor da su „pravda pobednika” i da su pristrasni jer su njihove sudije izabrane nakon što su se krivična dela dogodila. Rešenje je stalni međunarodni krivični sud sa sudijama izabranim za stalno i pre događaja za koje sude, a ne za pojedini slučaj i nakon što su se događaji odigrali. Presedan, na polju građanskog prava, koji nas tako uči, postoji. To je Međunarodni sud pravde u Hagu: Fannie Klein, Daniel Wilkes, “United Nations Draft Statute for an International Criminal Court: An American Evaluation”, International Criminal Law (eds. E. M. Wise, G. O.W. Mueller), Fred B. Rothman & Co, New Jersey, 1965, p. 580-581.

[33] John Hagan, Ron Levi, “Crimes of War and the Force of Law”, Social Forces, 4/2005, p. 1514.

[34] “Ova politika je korisna iako zakasnela. Navesti više imena. Ustanoviti poseban štab da stvara više pritiska na ovom frontu.”: Richard Holbrooke, To End a War, Random House, New York, 1998, p. 34.

[35] „Odluka Tribunala [u slučaju Erdemović] doneta je pod uticajem brojnih vanpravnih merila… ...bila bi politička naivnost ignorisati složen politički okvir u kojem [Haški] Tribunal deluje.“: A. Fichtelberg, p. 18.

[36] Garry Bass, Stay the Hand of Vengeance: The Politics of War Crimes Tribunals, Princeton University Press, Princeton, New York, 2000, p. 5, navedeno prema: S. Economides, p. 35.

[37] Prilikom ponovnog ustanovljavanja kraljevine u Engelskoj telo Olivera Kromvela je iskopano i suđeno mu je, a zatim je nad njim „izvršena“ smrtna kazna: Allison Danner, Jenny Martinez, “Guilty Associations: Joint Criminal Enterprise, Command Responsibility, and the Development of International Criminal Law”, California Law Review, 1/2005, p. 91.

[38] Ruth Wedgwood, “The International Criminal Court: An American View”, European Journal of International Law, 1/1999, p. 95.

[39] Svrha Tribunala u Hagu nije bila da sudi pojedincima sa prostora bivše Jugoslavije već da utiče na zapadno javno mnjenje: M. Delmas-Marty, p. 15.

[40] Zavisnost međunarodnog krivičnog prava od unutrašnjih političkih potreba, zajedno sa nekim sumnjama o ulozi prava u poništavanju mržnje savetuju potrebu za naročitom pažnjom prilikom ukazivanja počasti Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, što važi i za sve ustanove koje je on nadahnuo: Mark Drumbl, “Pluralizing International Criminal Justice”, Michigan Law Review, 6/2005, p. 1302.

[41] „...proceduralnim odbranama [defences] se mora dati veća težina [pred međunarodnim krivičnim tribunalom] nego što im je bila dana od strane međunarodnih krivičnih tribunala, ako uopšte treba da postoji nešto što se zove vladavina međunarodnog prava [international rule of law].“: L. May, 200.

[42] A. Danner, J. Martinez, p. 96.

Pristigli komentari (10)

Donirajte NSPM

[ Početna strana ]