Отворено писмо Соњи Бисерко поводом забране књиге о Сребреници

Госпођо Бисерко,

Надам се да пратите медије и да сте у току са скандалом који је избио у Босни и Херцеговини поводом забране наше књиге Сребреница: фалсификовање истине. Да вас ипак подсетим у вези са овим питањем.

Књига Сребреница: фалсификовање историје је зборник критичких есеја поводом „Масакра у Сребреници“, студије америчког професора Едварда Хермана и групе страних аутора. Сребреница: фалсификовање историје састоји се из есеја десет страних и домаћих аутора који критички и документовано разматрају догађаје у Сребреници у јулу 1995. године. Наша невладина организација, Историјски пројекат Сребреница, издала је ту књигу у сарадњи са београдским недељником „Печат“. Сви читаоци „Печата“ требало је да је добију на поклон са бројем 223 „Печата“, који је изишао у петак, 29. јуна 2012. године.

Ако ове недеље нисте купили „Печат“ књигу можете прочитати и критички оценити на нашој интернет презентацији, www.srebrenica-project.com. [1]

Читаоци „Печата“ у Босни и Херцеговини очекивали су поклон-књигу зато што је она била најављена у два претходна броја. Међутим, када је у петак, 29. јуна „Печат“ освануо на киосцима у БиХ, књиге није било. Редакција „Печата“ је извршила проверу и открила је да је улазак књиге био забрањен на захтев из Федерације Босне и Херцеговине.

Књига Сребреница: фалсификовање историје је легално штиво научног карактера које не крши ниједан законски пропис на нивоу Босне и Херцеговине, а поготово не на европском нивоу. Забрана или постављање било какве препреке читаоцима да по свом слободном избору набаве и прочитају књигу Сребреница: фалсификовање историје представља грубо кршење релевантних одредаба Устава БиХ (члан 2, став 3, параграфи г и х) где се јемче слободе савести и штампе. Забрана такође крши и Европску повељу о основним правима, специфично члан 10. који се односи на слободу мисли, и члан 11. који штити слободу средстава јавног информисања. У ставу 1. члана 11. гарантује се слобода изражавања, а у ставу 2. изричито су заштићени „слобода и плурализам медија“, што је овим бесправним актом из Федерације Босне и Херцеговине најгрубље прекршено.

Читајући одељак „О нама“ на вашој интернет презентацији[2], госпођа Бисерко, примећујем да се ово питање савршено уклапа у мисију и радни програм ваше организације. Тамо, у ставу 5, стоји:

„Програм је превасходно усмерен на доследну имплементацију главних међународних и европских конвенција за заштиту основних људских права...“ Права која се у продужетку наводе јесу важна, али мислим да ћете се сложити самном да су права на слободу мишљења и слободу јавне речи важна у подједнакој мери.

Али чак ако се приватно са тиме и не би сложили, у својству председнице Хелсиншког одбора Србије ви немате избора (бар јавно и декларативно) и ви сте принуђени да то прихватите. У члану VIII. (2) Хелсиншког уговора од 1975. године, дакле документа одакле ваш Одбор црпи сав свој легитимитет, пише:

„[Уговорне стране] … посвећене су циљу да се обезбеди слободније и шире распарчавање информација сваке врсте, да се подстакне сарадња у области информација и размене информација са другим земљама...“

Даље, у одељку II, који се односи на „штампане информације“, земље-потписнице Хелсиншког уговора истичу за циљ „неометано распарчавање, на својој територији, новина и штампаних издања, повремених и редовних, из других земаља-учесница“.

Да вас подсетим, ако треба, да је и Босна и Херцеговина као држава обавезна да поштује одредбе Хелсиншког уговора. Њен Хелсиншки одбор, сличан вашем, придружен је Међународној Хелсинки федерацији још од 1996. године.[3]

Какав је ваш став у вези са забраном распарчавања на територији Босне и Херцеговине наше књиге Сребреница: фалсификовање историје? Са сваким даном који пролази, госпођо Бисерко, јавно испољавање вашег става и става ваше организације поводом забране књиге Сребреница: фалсификовање историје очекује се са све већим нестрпљењем. Ако забрана књиге у суседној држави, чија вас је космополитска престоница недавно прогласила за „почасну грађанку“,[4] не привлачи вашу пажњу и ако вас то не испуњава праведничком ревношћу да се ангажујете на реализацији описа посла „Хелсиншког одбора за људска права у Србији,“ чија сте председница, онда заиста не знам коме другом да се обратим.

Надам се да ми нећете предложити да се, уместо вама, по овом питању обратим чланици вашег Савета, другарици Латинки Перовић. С обзиром на то да је последња интервенција другарице Перовић по сличном питању, 1972. године, резултирала забраном књиге професора Михајла Ђурића па затим његовим утамничењем, имам осећај да ми она не би изашла у сусрет.