Desni odgovor Nataši Kandić

Iako je autorski tekst Nataše Kandić odštampan u rublici "lični stav", jasno je da on suštinski predstavlja kolektivnu direktivu vlastima u Srbiji šta od njih očekuje Zapad. Delimično napisan u naredbodavnom stilu sa pozicije najvišeg čina među "agentima od uticaja", autor je premijeru Srbije komesarskim rečnikom dodelio jasan zadatak. Njegovo je da brine o desničarskim organizacijama, a njeno-Natašino (odnosno društveno, jer autor sebi dodeljuje misionarsku ulogu) je da brine o svemu ostalom što je navedeno u tekstu, za koji se mora priznati da je prožet hrabrošću. Jer kako drugačije nazvati nameru autora da se javnosti obrati u pisanoj formi sa toliko literalne konfuzije, logičkih kontradikcija, nenaučnih podataka i selektivne istine?!

Teze po kojima je Srbiji preko potreban "političar koji misli o budućim generacijama koje će poput nemačkih šezdesetosmaša postavljati pitanja i prihvatiti da je Holokaust deo identiteta nemačkog naroda i građanina" i da su oni "građani koji su 2.000 godine glasali većinski protiv Slobodana Miloševića razumeli da je on odgovoran za bombardovanje zemlje, a ne svet koji mrzi Srbiju" su neprihvatljive sa pozicija elementarne logike. Ako neko drži do sebe i ako tekstove piše u sopstveno ime (a ne zbog preuzetih obaveza!), nikada neće ni na koji način poistovetiti nacističku ideologiju i propagandu, njene pravne i zakonske norme, dugoročne genocidne planove i potonji Holokaust načinjen na teritoriji od strane tih istih nacista okupirane Evrope, sa bilo kojim periodom ili događajem vezanim za mučni građanski rat na teritoriji bivše SFRJ u kome su sve strane činile velike zločine. Šta tek da kažemo o tvrdnji koja se kosi sa zdravim razumom da su oni, koji su na izborima većinski želeli promene, za bombardovanje optužili Miloševića, a ne NATO -pakt koji je 78 dana sipao bombe po njima?!

Takođe je neprihvatljiv je deo narečenog teksta koji govori o broju srpskih vojno-policijskih i civilnih žrtava tokom NATO agresije, jer obiluje nenaučnim podacima. Tendenciozno se umanjuje broj srpskih žrtava, iako su imena i fotografije skoro svake žrtve objavljena u javnosti i dostupna svima. Nataša Kandić pominje 275 vojno-policijske žrtve tokom bombardovanja na prostoru čitave države, a poznato je da je vojska imala samo na teritoriji Kosova 549 poginulih, a MUP na istoj teritoriji 163 poginula pripadnika. Šta je sa žtrvama u okviru "uže Srbije" ili sa otetima o kojima se do današnjega dana ništa ne zna?

Žaleći kroz čitav tekst zato što nemamo političara koji će narodu reći istinu o mnogim stvarima onako kako tu istinu vidi Nataša Kandić, postaje očigledno da prava namera autora teksta nije da se otkrije ono što je sakriveno, već da se ukopa ono što je živo. Selektivnim pristupom istini gde najčešće na preuveličan način podvlači srpsku krivicu, autor pokušava da od očiju javnosti zatrpa živu istinu o kolosalnoj krivici Zapada u opisanim događajima. Nigde ni reči o njihovoj krivici, samo nadmeno ignorisanje. I naravno žal što "nemamo političara koji će otkriti da je Srbija bombardovana zbog toga što su susedi Srbije, od 1991 godine, bili ugroženi teritorijalnim pretenzijama Slobodana Miloševića..." Ne pominje se sramna uloga Zapada o poštovanju unutrašnjih avnojevskih granica koja je dovela do rata i dijametralno suprotnog principa vezanog za nepoštovanju naših državnih granica kada je reč o Kosovu; ne pominju se sada već dokazano namešteni događaji u ulici Vase Miskina, na Markalama i u Račku koji su bili neposredni povodi za nezapamćene sankcije i bombardovanje srpskog naroda sa obe strane Drine; ne pominje se uloga Zapada u Oluji- najvećem etničkom čišćenju posle drugog svetskog rata u Evropi; ne pominje se velikodušna zapadna podrška u stvaranju oružanih terorističkih jedinica u Bosni i na Kosovu; ne pominje se epidemija kancera u Srbiji u poslednjih petnaestak godina, ne pominje se doslovce ništa što bi moglo na bilo koji način da kompromituje Zapad i njegovu politiku prema Srbiji. Umesto toga, čak se i za flagrantno kršenje međunarodnog prava i sam čin bombardovanja, ne traži krivica u izvršiocu, već u nekom drugom. Kao da je Slobodan Milošević leteo dva i po meseca našim nebom i bacao bombe po nama?!

Nataša Kandić je serijom ovakvih istupanja sebe isključila iz ozbiljne moralne polemike i svela na pukog propagandistu. Njena pristranost i nekritička podrška nalogodavcu neodoljivo podseća na propagandnu mašineriju Miloševićeve vlasti iz perioda JUL-a. Verovatno da osnovni razlozi zapanjujuće sličnosti ležeu zajedničkom komunističkom poreklu i predanosti kumrovačkih đaka.

(autor je književnik i član predsedništva DSS)