O nadležnosti REKOM-a i Zakonik o krivičnom postupku RS

Uvod

Osnivanje i rad REKOM-a ima potencijal da temeljno potkopa mukotrpan i dugotrajan postupak izgradnje pravne države koji je u Srbiji, nažalost, tek u povoju. Da je kojim slučajem stanje u Srbiji drugačije, osnivanje ovakvih kvazisudskih tela kao što je REKOM ne bi nikome padalo na pamet. Tako ni rasprava o njemu ne bi izazivala nikakvu pažnju javnosti već bi se nalazila na stranicama časopisa posvećenog naučnoj fantastici. Stvarnost je, ipak, drugačija. Predlagači osnivanja ove kvazisudske institucije imaju dobre šanse da ostvare svoje zamisli tako da je jedini način da se ono zaustavi skretanje pažnje javnosti na opasnosti koje prete njenim osnivanjem. Ovako nešto je moguće jedino otvaranjem javne rasprave o REKOM-u. Javne rasprave o osnivačkom aktu REKOM-a, naročito u stručno javnosti, nije bilo. Da jeste, verovatno bi se neki od argumenata, koje sam izneo, čuli ranije, a sigurno bi se čuli i mnogi drugi argumenti. Naročito bi bilo važno da se u ovu raspravu uključe profesionalci kojima je ustavno i krivičnoprocesno pravo uža specijalnost jer bi oni imali najviše da kažu o REKOM-u.

Iz ovog razloga želim da se zahvalim svima koji su reagovali na moj tekst pod nazivom „Nacrt statuta REKOM-a iz ugla Ustava RS njenih krivičnopravnih propisa“ objavljen pre nekoliko dana. Oni su, u suštini, otvorili prvu javnu raspravu o Statutu REKOM-a. Naročito želim da se zahvalim onima bez čijeg doprinosa se rasprava, verovatno nikada, ne bi začela, kao i onima koji će tek reagovati i doprineti rasplamsavanju rasprave. Nadam se samo da će takvi pokušati da se uzdrže od subjektivnosti i da budu nepristrasni. Činjenica je da je njihova objektivnost i nepristrasnost stavljena na probu zbog toga što su učestvovali u pisanju Statuta REKOM-a. Upravo da bi sprečili da ljudi budu razapeti između svog interesa i svoje savesti, još u antičko doba mudri Latini skovali su izreku: „Niko ne može biti sudija u svojoj stvari“. Zbog ove činjenice svi moderni zakoni o krivičnom ili građanskom postupku poznaju institut izuzeća sudije. Sudija koji ima interes u nekoj stvari, ne može da sudi u toj stvari, već se za tu stvar određuje drugi sudija.

Ovaj tekst je prirodni nastavak prethodnog. U prethodnom sam se bavio odnosom Statuta REKOM-a i Ustava RS. U ovom tekstu ću se baviti nadležnostima koje Statut daruje Komisiji, a koje se već nalaze u Zakoniku u krivičnom postupku, čime ću dodatno ojačati stav izražen u zaključku prethodnog teksta gde sam jasno napisao:

„Po svemu sudeći njihova namera [osnivača REKOM-a] jeste da uzurpiraju samo deo sudske vlasti Republike Srbije. I to onaj deo koji im omogućava da sprovode neke delove sudskog postupka, neka lišenja slobode, neke saslušanja ili neke istražne radnje (ono što pravna nauka zove pripremni stadijum krivičnog postupka). Ali nikako ne žele svu sudsku vlast. Jer bi onda bili pravi sud sa svim pravnim ograničenjima koja sudovi imaju. Oni to ne žele. Oni žele samo najrepresivnije atribute sudske vlasti, pravo da istražuju, da otkrivaju, da dokazuju, posebno pravo da lišavaju slobode, u suštini pravo da sprovode istragu. Ali ne žele ni jednu obavezu koja prati ova prava.“

U ovom radu ću nastaviti gde sam stao u zaključak iz prethodnog rada. Izložiću koje su to pravosudne nadležnosti koje REKOM-a pokušava da uzurpira.

Preuzimanje dela sudske nadležnosti i vršenje sudske funkcije od strane REKOM-a

Sudovi su samostalni i nezavisni državni organi koji vrše sudsku vlast. Vršenje sudske vlasti u krivičnim stvarima podrazumeva pravo istraživanja, raspravljanja i presuđivanja, uključujući i pravo izricanja krivičnih sankcija krivično odgovornim učiniocima krivičnih dela. To je tradicionalna funkcija suda i tu vlast danas imaju samo državni sudovi. Sudska funkcija je osnovna i prva funkcija države i prema starosti i prema važnosti jer održava mir među ljudima (opus iustitiae pax) i učvršćuje državnopravni poredak.[1]

Utvrđivanje činjenica u vezi sa zločinima i kršenjima ljudskih prava koja obuhvataju, ali se ne ograničavaju na genocid, progon, ubistva i dr...(član 16. Statuta Rekoma - deo 5. nadležnost komisije) osnivači REKOM-a stavljaju u nadležnost Komisije.

Opšte je poznato da se u krivičnim stvarima činjenice utvrđuju radnjama dokazivanja. Radnje dokazivanja su radnje koje sud preduzima da bi formirao svoje ubeđenje o postojanju ili nepostojanju činjenica koje mogu biti od uticaja na njegovu odluku.[2] Sudska delatnost se sastoji u utvrđivanju činjenica na kojima se, primenom materijalnog prava, zasnivaju odluke o osnovanosti kaznenopravnog zahteva i o drugim pitanjima koja se rešavaju u krivičnom postupku. Da bi odlučivao, sud prvo mora da reši jedan broj činjeničnih pitanja, odnosno da utvrdi činjenično stanje, a potom, primenom prava i jedan broj pravnih pitanja, tj. pravno stanje slučaja koje je predmet suđenja. Utvrđivanje činjenične situacije je pretpostavka za primenu prava i postiže se preduzimanjem radnji dokazivanja. Prema tome, dokazivanje je sudska delatnost usmerena na utvrđivanje činjenica.[3]

U prilog činjenici da Komisija preuzima deo sudske funkcije, videti član 17. stav 5. Statuta gde se kaže da se odredbe zakona o krivičnom postupku strane ugovornice primenjuju na pravo uskraćivanja davanja odgovora na pojedina pitanja i oslobađanje od dužnosti svedočenja i druga pitanja u vezi sa ispitivanjem lica koja nisu uređena Statutom Komisije. Iz navedenog se vidi da se pod "davanjem izjava" (član 17. stav 2. Statuta Komisije) ustvari podrazumeva ispitivanje svedoka, s obzirom na uslove i način davanja izjava, kao i pozivanje i sankcije za neodazivanje pozivu (član 17. stav 7. i stav 8.).

Šta se krije u ovako konfuznim i odredbama Statuta REKOM-a? Kako je moguće da jedno nesudsko telo koristi ovlašćenja koja imaju sudovi u krivičnom postupku?

Ovde je na snazi jedna vrsta smeše stvarnih procesnopravnih ovlašćenja sudova, iz Zakonika o krivičnom postupku, sa jednim nesudskim postupkom. ZKP RS poznaje pojam svedoka (član 96. stav 1.), postoji dužnost svedočenja (član 96. stav 3.) i zaista postoji mogućnost suda da u svrhu procesne discipline novčano sankcioniše onog svedoka koji odbije da pristupi sudu ili da svedoči (član 108.).

Međutim, prema Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP), svedoci se mogu pozivati samo odlukom suda i ispitivati samo u krivičnom postupku. Nikakvi drugi svedoci ili svedočenja, (u krivičnim stvarima) ne postoje u pravnom poretku RS. Zašto pravni poredak RS (i svake druge iole civilizovane države) ove stvari postavlja na ovaj način?

Putem krivičnog postupka mogu da se ograniče najveće vrednosti koje čovek ima, život (u državama koja poznaju smrtnu kaznu), sloboda, imovina itd, pa su i jemstva koja lice koje se nađe u njemu najveća. Kao posledica toga krivični postupak je uređen vrlo strogo. Strogo je uređeno ko može da izdaje naređenje za dovođenje da se prisustvuje postupku, ali se istovremeno strogo poštuje pravo okrivljenog da ćuti, ako on misli da će tako najbolje sebe da odbrani. Da bi neko lice moglo da se izrekne ograničenje slobode u vidu prinudnog dovođenja, krivični postupak mora da bude u svojoj zreloj fazi-mora da postoji optužnica. Drugim rečima mora da se zna ko je optuženi (to stoji u optužnici), a ko može da bude svedok (svi oni koji nisu optuženi). Da bi se podigla optužnicu mora da se sprovede istraga. A da bi se sprovela istraga mora da se donese rešenje o sprovođenju istrage.......i tako dalje, i tako dalje. Čitav niz formalnosti koje sprečavaju da se olako donese odluka kojom se uskraćuju najveće slobode i prava koja čovek ima, a koja, kako smo rekli, mogu da se ograniče putem krivičnog postupka. Sve ove formalnosti imaju u Zakoniku o krivičnom postupku niz kontrolnih ili nadzornih mehanizama i barijera koje su u krivični postupak ugrađene sa istim ciljem, da se onemogući uskraćivanje ili ograničavanje najvećih vrednosti koje ljud imaju.

Ono što REKOM pokušava da uradi jeste da koristi ovlašćenja sudova, ali bez svih onih formalnosti i ograničenja koja sudovi imaju jer moraju da rade u krivičnom postupku. REKOM pokušava da se prema licima koje poziva da daju izjave odnosi kao da su svedoci, iako još nije podignuta optužnica pa se ne zna ko je optuženi, a ko svedok.

Problemi koje izaziva ovakvo uređenje ovlašćenja REKOM-a

Ako iz razloga koje smo naveli, nema svedoka niti svedočenja pre podizanja optužnice to ne znači da nema mogućnosti za državne organe da vode neke delove krivičnog postupka.

Ono što, eventualno, može da postoji jeste uzimanje izjava od građana u smislu prikupljanja obaveštenja za uspešno vođenje krivičnog postupka. To nije svedočenje. Uzimanje izjava od građana je ovlašćenje organa unutrašnjih poslova koje oni imaju da bi u slučaju sumnje mogli da otkriju krivično delo i njegovog učinioca i podatke (neformalne dokaze) na osnovu kojih će javni tužilac moći da zahteva otvaranje istrage (ZKP član 178. stav 3., član 226. i dr.). Građanin je dužan da se odazove pozivu organa unutrašnjih poslova, ali nema pravnu obavezu na davanje obaveštenja. Zato Zakon o policiji zabranjuje da se iz istog razloga ponovo poziva lice koje je prethodno odbilo da pruži obaveštenje (Zakon o policiji član 59. stav 3.).[4]     

Ta obaveza se ne može pravno nametnuti, jer se među građanima od kojih se obaveštenja prikupljaju nalaze i budući okrivljeni od kojih se ne može zahtevati da svedoče protiv sebe, a ukoliko se radi o budućim svedocima, takva dužnost nije ni stvarno potrebna, jer oni taj iskaz moraju dati kasnije kod suda u krivičnom postupku.[5] Osim toga, među njima ima i lica koja prema ZKP-u ne mogu biti svedoci ili lica koja mogu da budu oslobođena od dužnosti svedočenja. Za odbijanje davanja obaveštenja u ZKP-u nije predviđena nikakva sankcija, niti građanin mora svoje ponašanje da obrazloži. Obaveštenja se NE SMEJU prikupljati prinudno odnosno lice lišeno slobode ima pravo da ništa ne izjavljuje što nedvosmisleno govori član 29. Ustava RS:

„Licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati.“[6]

REKOM je sam sebe postavio upravo u položaj onih organa koji prikupljaju obaveštenja za uspešno vođenje krivičnog postupka, jer kako smo rekli, u odsustvu optužnice, nema svedoka niti svedočenja. Zašto za REKOM ne bi važile iste obaveze koje važe za policiju kada prikuplja obaveštenja za vođenje krivičnog postupka? Zašto policija ne može da kažnjava građane kada odbiju da daju izjavu a REKOM može?

Član 17. stav 8. Statuta REKOM-a je naročito problematičan pa zaslužuje da se navede u celini:

„Ako smatra za celishodno, Komisija može podneti prijavu mesno nadležnom tužilaštvu radi obezbeđenja prisustva lica, odnosno radi izricanja kazne za odbijanje lica da da izjavu, u skladu sa zakonom o krivičnom postupku države u kojoj lice ima prebivalište, odnosno boravište“[7]

Po svemu sudeći pisci Statuta REKOM su ovde pomešali obavezu svedoka da svedoči (ZKP član 96. stav 3.) i obavezu da se pojavi pred sudom (ZKP član 108.) sa prikupljanjem obaveštenja koje se radi u pretkrivičnom postupku o kojem sam već pisao. U oba slučaja pozvano lice mora da se odazove, ali u oba slučaja ne mora ništa da izjavi, pa samim tim nema ni nikakve sankcije za odbijanje da da izjavu. Kao i u slučaju lica od kog policija prikuplja obaveštenja, i u slučaju svedoka postoje zakonski razlozi koji mu dozvoljavaju da uskrati sudu svodečenje:

„Svedok nije dužan da odgovara na pojedina pitanja ako bi time izložio sebe ili lica iz člana 98. stav 1. ovog zakonika teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti, ili krivičnom gonjenju.“[8]

U oba slučaja razlozi koji leže iza zakonskih osnova koja omogućavaju kako licima od kojih se prikupljaju obaveštenja, tako i svedoicama u krivičnom postupku da odbiju da daju obaveštenja odnosno da svedoče, svode se na isto: da ne okrive sami sebe. Dosledno ovome, ZKP razrađuje pravila Ustava RS po kojima ne samo svedok, ili lice od koga se prikupljaju obaveštenja nema obavezu da da obaveštenje, nego i optuženi u postupku ne mora ništa da izjavi. Razlog je isti: da ne okrivi sebe:

„Lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe, ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu.“[9]

Štaviše, ovo ćutanje mu se ne može uzeti ni na koji način na teret, što je nesporno ne samo za ZKP RS, već i za Evropski suda za ljudska prava. Tako je u slučaju Ilijkov protiv Bugarske Evropski sud za ljudska prava odlučio da se ćutanje optuženog odnosno odbijanje saradanje sa tužilaštvom ne može koristiti kao osnov za lišavanje slobode u postupku u vidu pritvora. [10] Ako se optuženi ne može sankcionisati zbog odbijanja da da izjavu u postupku jer postoji opasnost da okrivi sebe, tim pre se ne može sankcionisati ni svedok koji odbije da svedoči ili lice koje daje obaveštenja policiju u pretkrivičnom postupku, ako to urade iz istog razloga-da ne okrive sebe ili sebi bliska lica. 

Uzrok koji vodi nerazumevanju stvari

Mnogobrojni su uzroci koji su doveli do toga da se Statutom REKOM-a zadire u sudsku vlast u RS, a da pisci Statuta to ne shvataju, ili odbijaju da shvate, ali je jedan, čini mi se najvažniji. Pisci Statuta REKOM-a, potpuno pogrešno, stavljaju znak jednakosti između utvrđivanja odgovornosti za „povrede prava građana“ i utvrđivanja „elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela“. Ovo dolazi otuda što se pravo o ljudskim pravima više ne zadovoljava svojim mehanizmima za implementaciju, nego pokušava da se zaogrne ruhom krivičnog prava, kako bi osvojilo njegove represivne mehanizme.

Da pojednostavimo: krivična dela uvek jesu povrede prava i sloboda građana (zaštitni objekti krivičnih dela jesu slobode i prava građana), ali povrede prava i sloboda građana nisu uvek krivična dela. Samo u nekim slučajevima. To su slučajevi povrede prava i sloboda koji su određeni krivičnim zakonodavstvom.

Pisci Statuta ovo ne shvataju, ili odbijaju da shvate, što se vidi i iz samog naziva ovog tela:

„Regionalna komisija za utvrđivanje činjnica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na području nekadašnje SFRJ“

Veznik „i“ između ratnih zločina i teških kršenja ljudskih prava jasno govori o tome. Da je došlo do poistovećivanja krivičnih dela (ratni zločini) i kršenja ljudskih prava govori i član 1. Statuta REKOM-a koji nosi naziv „Značenje pojmova u ovom Statutu“ gde se u tački 13. objašnjava pojam „Teška kršenja ljudskih prava“ sledećim tekstom:

„Teška kršenja ljudskih prava uključuju: ubistva, porobljavanje, protivpravno zatvaranje, mučenje, prisilne nestanke, deportaciju i prisilno premeštanje stanovništva, sistematsku diksriminaciju i ostala kršenja ljudskih prava predviđenja Međunarodnim paktovima o ljudskim pravima i drugim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima koji su obavezali sve strane ugovornice, a za koje Komisija proceni da po svojim osobinama i posledicama imaju karakter teških kršenja ljudskih prava.“

Iz teksta se vidi da su pisci stavili u istu ravan ubistva, mučenja ili deportacije sa „ostalim kršenjima ljudskih prava koja su predviđenja Međunarodnim paktovima o ljudskim pravima i drugim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima“. Kako je moguće izjednačiti krivična dela, s jedne strane, sa kršenjima ljudskih prava, sa druge strane? Odgovor je sledeći: poistivećivanjem. Oni su poistovetili krivična dela sa kršenjima ljudskih prava. Tako je došlo do poistovećivanja postupka u kojem se utvrđuje postojanje krivičnih dela (krivični postupak koji primenjuju sudovi) sa postupcima u kojima se ustanovljava kršenje ljudskih prava (postupci koji primenjuju raznorazne komisije za utvrđivanje kršenja ljudska prava). Ovi postupci su potpuno različiti. Ovo stoga što su posledice jednih i drugih povreda potpuno različite. Posledica utvrđenog krivičnog dela je krivična sankcija, najčešće kazna, a posledica utvrđenje povrede ljudskih prava nije, već je najčešće građanska sankcija (naknada štete).[11] Koga je Evropski sud za ljudska prava osudio krivičnom sankcijom? Nikog. To je zato što se ovo pravosudno telo ne bavi utvrđivanjem postojanja krivičnih dela. Zbog toga se ovi postupci razlikuju. Evropski sud za ljudska prava nikog ne dovodi na silu da prisustvuje postupku, ali Haški tribunal to radi. Ova razlika dolazi otuda što je Haški tribunal krivični sud, a Evropski sud za ljudska prava to nije.

Zaključak

Kao što sam napisao u prethodnom tekstu, REKOM ne želi da na sebe preuzima teret krivičnog postupka, jer je to zbog pomenutih formalnosti i mehanizama nadzora nad tim formalnostima dugo, teško, zamorno, skupo i složeno. On želi samo najrepresivnije sadržine krivičnog postupka, a sve obaveze prepušta drugima. Pisci Statuta REKOM-a nisu proučili ostale odredbe ZKP-a da vide koje sve formalnosti sudovi moraju da ispune pre nego što izdaju nalog policiji za dovođenje okrivljenog radi prisustvovanja krivičnom postupku, nalog za dovođenje svedoka ili koje formalnosit mora da poštuje policija pre nego što neko lice prinudno dovede na informativni razgovor. Te formalnosti su smišljenje da bi sprečilo da se olako, arbitrerno i paušalno donose odluke kojim se najveće slobode koje čovek ima ograničavaju ili uskrađuju Zbog ovoga sam u zaključku prethodnog teksta REKOM poredio sa prekim sudovima, koji imaju samo represivne komponenete krivičnog postupka, a nito jedno jemstvo za prava okrivljenog.

REKOM, međutim, ide i dalje. Ne uzurpira on samo represivne komponente krivičnog postupka, već uzima sebi za pravo i ono što Ustav RS i ZKP RS zabranjuju. Verovatno najteža povreda Ustava RS i njenog Zakonika o krivičnom postupku je kažnjavanje lica koje odbiju da daju izjavu pred REKOM-om, što je, kako smo pokazali, zabranjeno ukoliko to lice (bilo svedok, bilo lice koje pruža obaveštenja policiji na informativnom razgovoru) davanjem izjave može da okrivi samog sebe. Na kraju krajeva Ustav RS poznaje odredbu koja kaže:

„Zabranjeno je iznuđivanje iskaza.“[12]

Koliko je meni poznato, prinudno davanje iskaza je poslednji put primenjivano u postupku koji se vodio pred, zloglasnim pravosudnim institucijama Rimokatoličke crkve-Inkvizicijama.