O moći i pravdi - haške pouke

Oslobađajuća presuda koju je ovih dana drugostepeno veće Haškog tribunala izreklo hrvatskim generalima Gotovini i Markaču, optuženim za stradanje i izgon stotina hiljada krajiških Srba tokom vojne akcije „Oluja“ avgusta 1995. godine, šokirala je i skandalizovala i onaj deo srpske javnosti za koji se verovalo da je nijedna vest pristigla s pomenute adrese, više ne može iznenaditi. Snaga uverenja da su pojedini zločini počinjeni tokom ratova za ex-jugoslovensko teritorijalno nasleđe toliko krupni i neporecivi da ih kao takve neće moći ignorisati ni jedna međunarodno-pravosudna institucija ekstremno niskog pravnog i moralnog kredibiliteta, nadjačala je, reklo bi se, značaj i težinu jednoipodecenijskog i u tom smislu nimalo obećavajućeg srpskog  iskustva u odnosima s njom. Haški tribunal je, međutim, i u ovom kao i u pretežnom broju prethodnih slučajeva pred njega dospelih nesrpskih optuženika, jasno demonstrirao prevalenciju političkih nad pravnim i moralnim motivima svojih osnivača i finansijera. Tako je odluka da se novopridolazeći član porodice evropskih naroda po svaku cenu rastereti hipoteke udruženo-zločinačkog preduzimača, a time međunarodno-moralne odgovornosti liši i ključni vanregionalni kolaborant u njegovom olujnom „vojno-redarstvenom poduhvatu“ nad bezmalo četvrt miliona svojih sugrađana srpske nacionalnosti, u završnici slučaja Gotovina-Markač dala ono što je jedino i mogla dati – oslobađajuću presudu po zlu čuvenom hrvatskom generalskom dvojcu. Utoliko je predsednik Tribunala  i njegovog Žalbenog veća Teodor Meron u sudijsko-moralnom smislu „pao“ kao kolateralna posledica ovog očekivanog akta još uvek najmoćnijeg igrača u areni međunarodne politike, te ljudski razumljive, ali ne uvek i saznajno produktivne potrebe da se krivica za neprocenjivu moralnu štetu koja je pritom načinjena jednom, u ovom slučaju srpskom narodu, personalizuje. A nedugo potom pristigla istovetna, istina još uvek prvostepena, presuda jednom od tvoraca najmlađe zapadno-balkanske “države“, Ramušu Haradinaju, samo je potvrdila u čijom rukama se, zapravo, nalazi haška „pravda“ i po kojim kriterijumima je iste „dele“.

No, koliko su bila nerealna očekivanja srpske javnosti od ovih slučajeva, toliko je, čini se, neosnovan i njen strah od mogućnosti da se haška „istina“ o skorijoj regionalnoj prošlosti, pogotovo nakon ovih najnovijih presuda Tribunala, vremenom etablira, ili, preciznije govoreći, nametne kao zvanična i obavezujuća, što je bio ključni, iako nikada javno deklarisani njegov cilj. Nije se to desilo ni nekadašnjoj nirnberškoj „istini“ o jednoj neuporedivo traumatičnijoj stranici novije, uz to svetske istorije, pa nema ozbiljnih izgleda da se, uprkos nastojanjima mnogih i lokalnih i globalnih političkih i parapolitičkih činilaca, desi ni današnjoj haškoj. Tim pre što su društvene nauke, uključiv i istoriografiju, u proteklih pola stoleća uznapredovale u svakom, a pogotovo metodičkom pogledu, ostavljajući sve manje prostora za one koji pretenduju na status ozbiljnih i respektivnih istraživača, u ovom slučaju skorije zapadnobalkanske prošlosti, i pritom bivaju spremni da u traganju za pouzdanom građom za njenu rekonstrukciju posegnu za sudskim presudama jedne u tolikoj meri samokompromitovane institucije međunarodne „pravde“.

Ono što će većina tih presuda, pa i ove Gotovini, Markaču i Haradinaju, na istoriografskom planu, zasigurno, bar na kraći rok proizvoditi, jeste nimalo zanemarljivo otežavanje i porolongiranje puta toj, naučnoj istini o tragičnoj zapadno-balkanskoj završnici  proteklog stoleća.  Ne manje krupna prepreka na tom putu biće i teško objašnjiv entuzijazam s kojim su sve srpske postpetooktobarske političke garniture pristupale saradnji s Tribunalom, učvršćujući mu svakom narednom isporukom optuženih gotovo svakom prethodnom, manje ili više skandaloznom presudom nekome od njih, nanovo poljuljani kredibilitet i na taj način drastično ograničavajući domašaj i javnomnjenjskog i naučnog osporavanja njegove, niz godina unazad očigledne antisrpske orijentacije. No, to već nije problem iz domena međunarodne politike i međunarodne etike, već kvaliteta i načina selekcije domaćih političkih elita i njihove, više od jedne decenije duge prakse „zaštite“ nacionalnih i državnih interesa, za kakvu bi se teško mogao naći uporediv primer u novijoj političkoj istoriji sveta.

A kada je reč o međunacionalnom pomirenju kao eventualnom učinku delovanja Tribunala, u njega, čini se, nikada niko ozbiljan nije ni verovao. Ratovi se, uostalom, ni ne okončavaju kako bi se sukobljene strane pomirile, iako one to u postratnom periodu, pre ili kasnije i bar na neko vreme, uglavnom učine. Po okončanju sukoba, naime, mnogo visočije pozicionirano na agendi nacionalnih ciljeva je, kao što i hrvatski i kosmetsko-albanski slučaj potvrđuju, očuvanje onoga što je ratom stečeno i dekriminalizacija načina na koji je to učinjeno. Pomirenje donedavno zaraćenih naroda, ako i kada do njega dođe, pre je ishod kompromiserske i konformističke prirode ljudskog života kao takvog, nego spoljašnjih, ponajmanje sudskih intervencija u njegove tokove. U konkretnom slučaju, ta, haška intervencija u međunacionalne odnose na prostorima Zapadnog Balkana, razmerama svoje nepravednosti mogla bi stvoriti više pretpostavki za obnavljanje sukoba u bližoj ili daljoj budućnosti, za neko novo, lokalna istorija podučava – gotovo zakonomerno ratno, poravnavanje računa iz nedavne prošlosti, nego za stabilan i trajan mir u jednom razorenom i krvlju prenatopljenom regionu.

I najzad, ako bi srpska strana u ratovima za ex-jugoslovensko teritorijalno nasleđe iz njihovog haškog epiloga mogla izvući išta korisno po sebe i svoju kolektivnu budućnost, to je konačno primanje k znanju jednog drevnog nauka na koji je po okončanju Drugog svetskog rata podsetio Vinston Čerčil. Saznavši da je vojni sud u Nirnbergu dvanaestoricu najbližih Hitlerovih saradnika osudio na smrt, ovaj znameniti Englez se svom bliskom oficiru i docnijem prvom generalnom sekretaru NATO-a, Hestingsu Izmeju, obratio rečima: “Dakle, ukoliko uđete u rat, od presudnog je značaja da ga dobijete. Izgubite li, mogli biste se naći u znatnim neprilikama.“ Za male narode, ovaj dragoceni uvid bi morao imati i jedan ne manje važan appendix – ukoliko na svojoj strani nemate moćnog saveznika, bar donekle moćnijeg od onog kojeg je sebi obezbedio vaš protivnik, u rat, ma koliko opravdanim vam se činili razlozi za njega, nemojte ni ulaziti.