Nevidljivost pravde

Izlaganje na prezentaciji monografije Ljubiše Simića o nekažnjenim ratnim zločinima u Domu kulture u Brčkom 26. januara 2013.

U ime Istorijskog projekta Srebrenica i naših saradnika širom sveta, želim vam dobrodošlicu i zahvaljujem vam se na prisustvu na večerašnjoj prezentaciji.

Kao što je većini vas verovatno poznato, ja sam iz Amerike, a naša nevladina organizacija registrovana je u Holandiji, gde ja provodim najveći deo svoga vremena od 2002. godine. U okviru našeg posla pratim dešavanja kod vas i primetio sam tokom zadnjih nekoliko sedmica da se u vašoj sredini i u vašim lokalnim institucijama odvijaju žive rasprave na nekoliko vrlo interesantnih tema. Pošto se radi o pravosudnim institucijama, a naša večerašnja prezentacija odnosi se upravo na pitanja iz tog domena, te rasprave su sasvim prirodno privukle i moju pažnju.

Vidim da je jedan od vaših sudija bio izložen oštroj javnoj kritici zato što je, na godišnjem odmoru, bio uslikan sa podignutom rukom i znakom od tri prsta. Nisam siguran tačno šta isticanje tri prsta ovde predstavlja ali pošto je konačni ishod te burne rasprave bio takav da se sudija osetio prinuđen da se povuče iz predmeta u kome je sudio, pretpostavljam da se radi o nečemu strahovito uvredljivom i politički nekorektnom.[1]

Drugi nedavni povod za ostrašćenu raspravu u vašim pravosudnim krugovima, koji sam takođe propratio, odnosi se na bizarni istup jednog od vaših tužilaca koji je sve šokirao tako što je okrivljenom licu optužnicu dostavio na – ćirilici.[2] Da pojasnim, tužilac koji je zabrazdio toliko daleko da se usudio da optužnicu napiše na jednom od zakonom priznatih pisama u Distriktu Brčko i Bosni i Hercegovini nije gospodin Zekerija Mujkanović, i ne bih želeo da on pomisli da ga za tako nešto zlonamerno teretim, mada će o njemu kasnije biti reči.

Iz primera koje sam naveo jasno se vidi širok spektar pitanja od javnog značaja u vezi sa kojima se u vašoj transparentnoj, demokratskoj i profesionalno odgovornoj zajednici vode žustre debate. Mogu samo da se pitam šta mi tražimo ovde i kako se dr Ljubiša Simić usuđuje da vašem rukovodstvu i vrsnim pravnicima koji stoje na čelu vašeg pravosuđa pokuša da nametne svoje trivijalne teme?   

U monografiji „Brčko: normalizacija zločina“[3] koju vam  predstavljamo ipak se radi samo o – ratnim zločinima. Radi se samo o pobijenim ratnim zarobljenicima u Boderištu i Lipovcu čija su tela vraćena njihovim roditeljima i porodicama iskasapljena i unakažena. Radi se samo o dvadesetak koncentracionih logora za civile na području vašeg Distrikta, takođe za vreme sukoba između 1992. i 1995. godine, gde su bili zatočeni i mučeni vaši sugrađani, ne zbog lične krivice nego zbog pogrešne nacionalne pripadnosti. Najzad, radi se samo o kolektivnom i višenacionalnom stradanju vašega grada za vreme ratnog sukoba – ne, nije reč o Sarajevu, nego o Brčkom. Da vas podsetim, vaš grad je tokom tri i po godine rata bio nasumično granatiran sa obližnjih brda pod kontrolom jedne od sukobljenih strana, dok su sa suprotne obale reke Save na njega  padale granate sa teritorije susedne države, koja zvanično nije ni priznavala svoje učešće u ratnim dejstvima protiv vas.

Šta je pre dvadeset godina vaša država Bosna i  Hercegovina, ili da budem precizan, vaša tadašnja „legalna“ i međunarodno priznata multinacionalna vlada u Sarajevu, učinila ako ne da obuzda sopstvenu vojsku, ono bar da korišćenjem raspoloživih diplomatskih sredstava uloži najoštriji protest i žigoše artiljerijsku agresiju susedne države na teritoriju Bosne i Hercegovine, uz nasumično i varvarsko ubijanje mirnih građana za sve vreme trajanja sukoba? Vaša država Bosna i Hercegovina u vezi sa time nije učinila ništa, kao što ni vaše Tužilaštvo u Distriktu Brčko danas praktično ne čini ništa da istraži i procesuira teške ratne zločine koji su predmet nove monografije dr Ljubiše Simića. Mnogi od vas već je imaju u rukama.

Po svemu sudeći, u vašem Distriktu, za koji su prosvećeni stranci pisali normativna pravosudna akta, navodno po najnaprednijim svetskim i evropskim standardima, i koji je donedavno bio pod supervizijom stranih dušebrižnika upravo zato da bi se u njemu ukorenila vladavina prava, niko od nadležnih nema profesionalnu inspiraciju da vinovnike jezivih ratnih zločina kao što su Bukvik, Boderište, Lipovac i Vučilovac izvede pred sud. Mislim da ste imali veliku sreću i da dugujete priznanje dr Ljubiši Simiću što njemu nije manjkalo istraživačke inspiracije i moralnog poriva da pored svojih profesionalnih obaveza posveti desetine časova isčitavanju i ukrštanju hiljada stranica zvaničnih dokumenata i izjava učesnika i žrtava. Taj ogroman materijal zatim je pretočen u za sada dve ubitačne monografije o nekažnjenim ratnim zločinima na području vašeg Distrikta, „Bukvik: zločin bez kazne“[4] i ovu zadnju, „Brčko: normalizacija zločina“. Na taj način on je nedužnim žrtvama obezbedio „vječnuju pamjat“ a njihovim dželatima, koje hrabro imenuje, makar oni formalno ostali nekažnjeni, večnu moralnu propast i sramotu.

Dok mi ovde danas raspravljamo o njihovim zločinima, ti svima poznati i u ovoj knjizi imenovani dželati sede sa svojim društvom u obližnjim kafićima, uživaju u nedodirljivosti i možda kao dobre deke svoje unuke vode na sankanje... Uzorni građani evropskog Brčkog, pa i sveta!

Navešću vam samo dva primera da biste razumeli moju poentu. Da li ste čuli za Martina Frančeševića? Taj ugledni gospodin, koji je posle rata u Sarajevu bio predsednik Boračke organizacije, zatim ministar za borce u Federaciji BiH, pa u jednom periodu i pomoćnik ministra odbrane u centralnim organima vaše dične države, nesumnjivo ima bogato vojno iskustvo. On je to iskustvo stekao na komandnoj funkciji u 215. brdskoj brigadi Armije BiH, a relevantnim vojnim veštinama ovladao je kao nadležni i odgovorni starešina artiljerijskih postrojbi koje su za vreme rata, sa obližnjih položaja, tukle vaš grad ranjavajući i ubijajući mirno civilno stanovništvo.

Da li ste čuli za Mehmeda Vilića, zvanog Žućo? Taj vaš sugrađanin osumnjičen je za ubijanje i kasapljenje svojih i vaših suseda 1993. godine, u Boderištu. On je svetski čovek, i po poslednjim saznanjima kojima raspolažemo našao je utočište u SAD, daleko od mesta zločina za koje se vezuje. Malo komplikovaniji slučaj od osumnjičenog prestupnika visokog lokalnog profila Martina Frančeševića, to je nesumnjivo, ali ipak ništa što se jednom međunarodnom poternicom ne bi moglo rešiti.

Kada će ta poternica biti raspisana? Kada će organi javne bezbednosti Distrikta Brčko izvršiti raciju na kafiće gde se osumnjičeni ratni zločinci bahato okupljaju i na stanove – adrese su svima poznate – gde žive ne krijući se ni od koga, jer znaju da ih u Brčkom niko ne traži? Kao nekada nacistički zločinci u Paragvaju i Argentini, oni su ovde potpuno dostupni, ali  – nedodirljivi.

Na ta pitanja ne mogu da odgovorim ja, a mislim da na njih ne bi mogao da odgovori ni vaš dr Simon Vizental, autor ove knjige, a pri tome mislim na dr Ljubišu Simića. Jedina osoba koja bi mogla da vam ponudi merodavan odgovor je neprisutni Javni tužilac Distrikta Brčko, g. Zekerija Mujkanović. Po službenoj i profesionalnoj dužnosti on bi u ovom trenutku trebalo da sedi tamo, u onoj praznoj fotelji koju smo rezervisali za njega, spreman da vam pruži sva potrebna objašnjenja po pitanjima koja vas zanimaju i da kao javni funkcioner sa vama povede dijalog.[5]

Upravo takva pitanja u martu 2012. godine g. Mujkanoviću je postavio poslanik SO Brčko Vukašin Panić, u vezi sa masakrom zarobljenih vojnika u martu daleke 1993. godine. Odgovor vašeg javnog tužioca predstavlja dragulj birokratskog marifetluka. „Tužilaštvo Brčko distikta je spis vratilo u fazu istrage, te 20. jula 2006 godine donijelo naredbu za sprovođenje istrage protiv NN počinilaca“ bla bla bla. „Na osnovu provedene istrage spis je dana 27. februara 2007. godine dostavljen Tužilaštvu BiH“ bla bla bla. „Nakon izvršenog uvida u istražni spis Tužilaštvo BiH je ocijenilo da nije predočeno dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je u konkretnom slučaju počinjeno teže kršenje međunarodnog humanitarnog prava“ bla bla bla „te je potrebno nastaviti istragu u ovom krivičnom predmetu“ bla bla bla bla bla.

I na kraju remek delo bezočnog birokratskog cinizma iz pera tužioca Mujkanovića:

„U trenutku kada se steknu takve činjenične i pravne pretpostavke, Tužilaštvo će donijeti svoju odluku“.

Kada svi svedoci budu mrtvi i svi dokazi propadnu, tada će sigurno Tužilaštvo g. Mujkanovića doneti predvidljivu i jedino ispravnu odluku: istraga se obustavlja zato što se nije stekla nijedna činjenična ili pravna pretpostavka da se pravosudna farsa – nastavi.

Dame i gospodo, toplo vam preporučujem monografiju dr Ljubiše Simića i nadam se da ćete dostaviti po primerak svim javnim činovnicima vašeg Distrikta, službenicima pravosudnih organa, predstavnicima međunarodnih organizacija, medijima i svima za koje smatrate da su im mrski nekažnjivost za zločine i nejednakost pred zakonom. Primarni izvori na kojima se, kao i sva naša izdanja, i istraživanje dr Simića zasniva razbijaju u param- parčad bedne izgovore vašeg Javnog tužioca da bi on rado krenuo u dejstvo kada bi se samo stekle činjenične i pravne pretpostavke. Sve te pretpostavke stekle su se odavno. Brižljivo istraženo i dokumentovano delo dr Ljubiše Simića u to će ubediti i najvećeg skeptika.

Sumnjam da će te činjenice podjednako ubedljivo delovati na tužioca Mujkanovića i da će ga privoleti da preduzme procesne radnje koje bi poremetile spokojan život njegovih ratnih drugova i štićenika. Ali se uzdam u vas, građane Distrikta Brčko, da pozovete na profesionalnu odgovornost g. Mujkanovića, ako već on nije spreman da pozove na krivičnu odgovornost dželate vaših najbližih.