Kada vas budale grde, to je kao da su vas carem proglasili!

A fool's reproach! A kingly title!  - engleski pesnik Vilijam Blejk, The Marriage of Heaven and Hell (1790–93)

Naša nastojanja da podstaknemo civilizovani dijalog u vezi sa Srebrenicom zasad, nažalost, izgleda da ne urađaju plodom. Pre neki dan stigao je još jedan dokaz sa suprotne strane da tamo ne postoji volja za rešavanje srebreničkog pitanja na kulturan i naučno utemeljen način. Srebrenica Genocide Blog, jedan portal na osrednjem engleskom jeziku koji propagira „genocid u Srebrenici“ sa svim standardnim elementima koji uz to idu (8,000 žrtava, itd.) reagovao je izuzetno histerično na istraživački tekst pod naslovom „Nema dokaza za presude Haškog tribunala da se u Srebrenici dogodio genocid“ našeg saradnika iz Sjedinjenih Država, g. Andija Vilkoksona. Na osnovu brižljive analize presuda u predmetima Krstić i Popović, g. Vilkokson obrazlaže svoju tezu da zaključci ovih veća po pitanju genocida ne zadovoljavaju osnovne kriterijume međunarodnog prava u toj materiji niti definiciju krivičnog dela koju je postavio sam Tribunal. Njegov tekst se može pročitati na internetu.[1]

Ako je pisac toliko nestručan kao što oni kažu onda nije problem njegove argumente opovrgnuti kao od šale.

Kao svako mišljenje, i ovo može biti ispravno ili pogrešno. Svako ima pravo da reaguje po meritumu ovog ili nekog drugog pitanja i da iznese razloge zašto smatra da je neka analiza pogrešna. Ali u reakciji pomenutog bloga[2] od toga, nažalost, nema ni traga. Čitaoci koji govore engleski lako će se u to uveriti ako odu na ukazani link. Tamo se pisac proskribovanog teksta već u naslovu naziva „rasistom,“ mada se on uopšte ne bavi rasnim pitanjima, i u svakom slučaju on je pripadnik iste bele rase kao i žrtve Srebrenice tako da je smisao optužbe za rasizam vrlo teško prepoznati. U nastavku, za njega se kaže da je „neobrazovan, neobučen, i nekvalifikovan da donosi pravne ocene,“ mada je to nešto što bi denuncijatorima – da je tačno – svakako moralo odgovarati. Ako je pisac toliko nestručan kao što oni kažu onda nije problem njegove argumente opovrgnuti kao od šale. To bi bilo mnogo bolje i delovalo bi neuporedivo ubedljivije od svakog ad hominem napada. I na kraju, najzanimljivije, za g. Vilkoksona se kaže da predstavlja „ljudski talog“ (human filth, a to je, čini nam se, upravo kvalifikacija zbog koje je jedna dežurna žandaruša političke korektnosti u Beogradu podnela krivičnu prijavu protiv Dobrice Ćosića) koji „aktivno radi na dehumanizaciji žrtava srebreničkog genocida“ i to u sprezi za „grlatom grupom rasističkih ekstremista kao što su DŽulija Gorin i Nebojša Malić.“

Da ne bi bilo zabune i da bi se otklonila svaka sumnja da o Srebrenici nije dozvoljeno slobodno raspravljati, zaključak glasi da „Srebrenica nije stvar njihovog mišljenja; to je činjenica koju potvrđuju dva međunarodna suda i brdo (u originalu: mountain, planina) naučnih i istorijskih dokaza.“

Ali to je, očigledno, brdo gde je svako spontano kopanje, pa čak i čeprkanje, strogo zabranjeno. Kritičko ispitivanje mnogobrojnih dokaza – još više! Da, da, i radi zaštite takvih mitskih brda i planina donose se skupštinske rezolucije i cenzurišu se popularne emisije na Radio Beogradu!

Naši saradnici su reagovali svako na svoj način. Dajana DŽonston, koja je ovog puta iz neobjašnjivih razloga bila pošteđena kritike, rukovođena svojom čudnom anglosaksonskom logikom, izjavila je da je „zaprepašćena da neko ozbiljno smatra da postavljanje pitanja u vezi sa brojem ili okolnostima smrti na neki način nanosi 'uvredu žrtvama'. To je potpuno besmisleno, ali naravno cilj poklonika srebreničkog kulta je politička ucena koja bi trebalo da obezbedi uticaj živima, a ne poštovanje mrtvima. Još je neverovatnije da takvi propovednici nasilničke mržnje mogu da za 'širenje mržnje' optužuju druge. Podrazumeva se da su oni idioti, ali ta vrsta idiotizma je vrlo deprimirajuća.“

Da ne bi bilo zabune i da bi se otklonila svaka sumnja da o Srebrenici nije dozvoljeno slobodno raspravljati, zaključak glasi da „Srebrenica nije stvar njihovog mišljenja; to je činjenica koju potvrđuju dva međunarodna suda i brdo (u originalu: mountain, planina) naučnih i istorijskih dokaza.“

„Prvooptuženi“ Andi Vilkokson, umesto da bude deprimiran, našao se u čudu. „Primetićete,“ kaže on, „da oni i ne pokušavaju da ospore bilo šta iz mog teksta. Oni me samo optužuju za širenje mržnje, mada u mom tekstu nema ni jedne reči koja bi se mogla protumačiti u tom smislu... Sve što sam koristio potiče iz Haga, od Međunarodnog komiteta za nestala lica [ICMP], ili od samih Muslimana. U celom tekstu nisam koristio ništa što je ijedan Srbin ikada rekao o Srebrenici.“

„Suoptužena“ DŽulija Gorin smatra da je cela stvar pre svega zabavna. „Negirati genocid,“ ističe ona, „nije tako rđavo kao izmišljati genocid.“ Pa kao Jevrejka dodaje: „Muslimani osećaju očajničku potrebu za sopstvenim genocidom kako bi se mogli 'takmičiti' sa onim koji su doživeli Jevreji. U tome oni vide tajnu 'jevrejske prednosti'.“

Takođe prozvani Nebojša Malić, čije se briljantne analize mogu čitati na sajtu Antiwar.com[3] i na njegovom blogu „Sivi Soko“[4] čestitao je Andiju Vilkoksonu na zavidnom statusu koji je stekao kao glavna meta iracionalnih blogera na čiji idiotizam ukazuje neprevaziđena Dijana DŽonston:

„Budi siguran da je to počast kada te mrze takvi – u nedostatku prigodnije reči – ljudi. Činjenica da oni druge nazivaju ružnim imenima (dok sami ostaju anonimni) može se uzeti samo kao kompliment.“

To je zaista tačno. Impotentni bes nikada ne može da zameni činjenice i argumente, ako vam je stalo do mišljenja ozbiljnih ljudi. Presude političkih ad hoc sudova nikada ne mogu da zamene savesnu i stručnu pravnu analizu. Nedostupni i neproverljivi „dokazi“ kao DNK u slučaju Srebrenice, ne dokazuju ništa. I sa pravnog i sa istorijskog stanovišta konstrukcije podignute na takvim labilnim osnovama kratkotrajne su i ne mogu da potraju duže od političke konjukture koja ih je uslovila i čijim se resursima održavaju.

Presude političkih ad hoc sudova nikada ne mogu da zamene savesnu i stručnu pravnu analizu.

Naš stav je jednostavan i potpuno razuman. Srebrenica se mora tretirati kao svaka druga istraga krivičnog dela. Razlog zašto posle petnaest godina mi još uvek nemamo pouzdanu sliku o obimu i prirodi tog zločina jeste zato što u istraživanju Srebrenice nikada nisu bili primenjivani profesionalni kriterijumi. Umesto toga, Srebrenica služi kao tema za političku ucenu i eksploataciju.

Očajanje i histerija suprotne strane razumljivi su ako se uzme u obzir da već skoro deceniju i po nesmetano klevetaju i plasiraju svoje izmišljotine pod zaštitnim političkim kišobranom moćnih, ali prevrtljivih i totalno nelojalnih, inostranih sponzora. Oni su navikli da im sve prolazi i zato im teško pada što sada sve više moraju da za svoje bezobzirne klevete i izmišljotine javnosti polažu račune.

Za njih bi bilo bolje da odustanu od pogrdnih epiteta i da počnu da se privikavaju pravilima intelektualnog megdana. Dolazi novi zeman.

Autor je predsednik holandske NVO Istorijski projekat Srebrenica