Izmene Krivičnog zakonika ili implementiranje britanske rezolucije o Srebrenici u srpsko zakonodavstvo

Krajem novembra  2016. godine vladajuća većina na čelu sa SNS-om Aleksandra Vučića je  usvojila Zakon o izmenama i dopunama  Krivičnog zakonika  (u daljem tekstu Zakon o izmenama KZ). U članu 30. Zakon o izmenama KZ se menja član 387 KZ . Propisuje se kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina za onoga ko javno '' odobrava, negira ili umanjuje'' genocid, zločin protiv čovečnosti ili ratne zločine. Standarde za utvrđivanje ovih zločina daje Međunarodni krivični sud sa sedištem u Hagu.

Prvo pitanje koje se postavlja kada se analiziraju ove odredbe je zašto se pojam genocida ne vezuju za Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. godine? To je osnovni međunarodni izvor koji reguliše pojam genocida (međunarodni ugovor usvojen na Generalnoj skupštini UN). Slično pitanje se može postaviti i za izostavljanje pozivanja na Ženevske konvencije iz 1949. godine kada se radi o regulisanju druga dva velika zločina u međunarodnom pravu, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina. Odgovor se nalazi u činjenici da Međunarodni krivični sud  ignoriše četvrti veliki zločin koji reguliše međunarodno pravo, zločin protiv mira ili agresiju. Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda u članu 5. stav 2. faktički ukida  svoju nadležnosti  za krivično delo agresije i ostavlja je ''budućim'' generacijama (iako je  zločin agresije bio osnov odgovornosti još na Nirnberškom suđenju i u slučaju Nikaragva protiv SAD ).

Ovakvim regulisanjem srpski zakonodavac je omogućio da bude kažnjivo svako dovođenje u sumnju zapadne verzije zločina u Srebrenici ali i da budu amnestirani svi oni koji opravdavaju bombardovanje SRJ od strane NATO. U praksi, to bi značilo da svi oni srpski državljani koji javno odobravaju stav premijerovog prijatelja Rudolfa Đulijana da je bombardovanje SRJ osiromašenim uranijom bez odobrenja Saveta bezbednosti UN bilo ''dobro'', neće krivično  odgovarati za ovo primitivno veličanje zločina agresije.

Srpska vlast ovakvim zakonskim regulisanjem  ne samo da retroaktivno uvodi jednu vrstu verbalnog delikta iz vremena SFRJ, kako su primetili brojni komentatori u našoj javnosti, već i krši pozitivne propise  međunarodnih organizacija  u oblasti slobode izražavanja. Srbija je članica Saveta Evrope (SE) od 2003. godine, shodno tome primenjuje i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Njeni građani učestvuju u postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Čitav ovaj političko-pravno-pravi mehanizam Saveta  Evrope se zasniva na članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji garantuje slobodu izražavanja. Slobode izražavanja je u sistemu SE ograničena samo interesima nacionalnog suverniteta, bezbednosti, borbe protiv kriminala i nemorala . Nema ni reči o njenom povezivanju sa međunarodnim krivičnim pravom  kao što se pokušava predstaviti u srpskom KZ.

U pravnom sistemu UN slobodu mišljenja reguliše član 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i član 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima . Ograničenja slobode  izražavanja su skoro indentična kao u sistemu SE . Konačno, i Povelja o osnovnim pravima EU u članu 11. reguliše slobodu mišljenja i izražavanja. Ni u ovom primarnom pravnom izvoru EU  nema značajnog organičavanja slobode izražavanja.

Dakle,  očigledno se radi o političkim pritiscima ili o nečijem obećanju da će uvesti zapadnu verziju zločina u Srebrenici u srpsko zakonodavstvo. (Nije teško pogoditi ko u srpskoj piramidi vlasti ima realnu moć i manir da ''obeća'' tako nešto). Zato se može zaključiti da je incijativa za ovakvo menjanje srpskih zakona došla od onih zemlja koje koje su glasale u Savetu bezbednosti za britansku rezoluciju o Srebrenici u julu 2015. U toj rezoluciji se Velika Britanija upravo poziva na Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda. Britanija  takođe zahteva i da ''politički lideri'' u Srbiji  prihvate da se ''desio genocid'' i da  izrade ''obrazovni programi'' iz kojih će buduće generacije izvlačiti ''pouke u vezi sa genocidom''.

 Usvajanje ovakave rezolucije je sprečeno tek ruskim vetom u Savetu bezbednosti UN i to na molbu predsednika Republike Srpske Milorada Dodika .Upadljivo je tada bilo ćutanje tadašnjeg (i sadašnjeg) srpskog premijera .

Logičan zaključak koji ukazuje na spoljnopolitičke motive za menjanje KZ se u našoj javnosti pokušava osporiti kvazipravnom tvrdnjom da je Međunarodni krivični sud doneo samo jednu presudu o genocidu, u slučaju Kongo. Na osnovu toga se pravi konstrukcija po kojoj da se srpski Zakon o izmenama KZ može odnositi samo na negiranje genocida u Kongu .Ovakav klasičan primer za contradico in adjecto ili povezivanje nepovezivog, vređa zdrav razum čak i kada bi se prihvatila nerealna teza da Međunarodni krivični sud više nikada neće doneti presudu u vezi sa genocidom.

 U tom kontekstu, apologete režima upadljivo prećutkuju (namerno ili zbog neznanja) činjenicu da u Hagu pored Međunarodnog krivičnog suda postoje još i Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Od ova tri suda u Hagu, dva su već prihvatila zapadnu (britansku) verziju zločina u Srebrenici. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u slučaju Krstić 2004. i Međunarodni sud pravde u slučaju Bosna protiv Srbije 2007. Zbog toga se moglo (sa visokom verovatnoćom) očekivati i da će Međunarodni krivični sud u svom radu preuzeti presude povezane sa Srebrenicom kao presuđene pravne činjenice ili standarde koji se ne dokazuju i ne dovode u pitanje. To se već desilo.

U  slučaju Jean-Pierre Bemba Gombo (politačara iz Konga)  samo u jednom podnesku glavnog tužioca ima preko desetak pozivanja na presude i odluke  Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju  uključujući i slučaj Tolimir. Tačnije, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda Fatou B. Bensouda se u podnesku od 1.7. 2016  poziva na presudu žalbenog veća Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u slučaju Tolimir od 8.4. 2015. po kojoj je bivši načelnik glavnog štaba VRS osuđen  na doživotnu robiju zbog optužbi za genocid u Sreberenici.  U istom slučaju Jean-Pierre Bemba Gombo, sudsko veće donosi osuđujuću presudu 21. 3. 2016. pozivajući se nekoliko desetina puta na presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju , uključujući i presudu u slučaju Vujadina Popovića optuženog za genocid u Srebrenici i osuđenog na doživotnu robiju.

 Ovo preuzimanje zapadne verzije zločina u Srebrenici od strane Međunarodnog krivičnog suda  će se nastaviti. To ne pokazuju samo minimalna fizička udaljenost od par stotina metara između Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog krivičnog suda u Hagu kao i  neskrivene ambicija sudija iz prvog suda da se zaposle u drugom zbog bolje plate i perspektive (usled zatvaranja ad hoc tribunala).

Mnogo je važnije što je dosadašnja praksa Međunarodnog krivičnog suda prozapadno politički orijentisana. U tom kontekstu, Ruska Federacija je ovog meseca povukla svoj potpis sa Rimskog statuta (Ministarstvo inostranih poslova je obrazložilo tu odluku nepostojanjem političke ''nezavisnosti suda'' i jednostranim izjavama glavnog tužioca u vezi sa sukobom u Ukrajini). Skoro istovremeno, nekoliko afričkih država predvođenih JAR  istupilo je iz Međunarodnog krivičnog suda (uz podršku Kine). Ovome treba dodati i način biranja sudija Međunarodnog krivičnog suda na koji članice Saveta bezbednosti UN Rusija i Kina faktički nemaju uticaja (zbog nepostojanja veta i izdvojenosti iz sistema UN) i biće jasno da je srpska vlast predala pravno tumačenje zločina u Srebrenici u ruke Zapada.

 Na taj način je srpska vlast na čelu sa premijerom, faktički implementirala tekst britanske rezolucije o Srebrenici u srpsko zakonodavstvo i  ponovo, kao i u slučaju Briselskog sporazuma, derogirala i zaobišla SB UN.