Imaju li, posle svega, cifre Haškog tribunala ikakav smisao

Doživotna presuda generalu Zdravku Tolimiru, pomoćniku za bezbednost i obaveštajne poslove komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, opravdano je izazvala burne reakcije. Oštra kazna izrečena generalu Tolimiru upečatljivo se izdvaja iz nedavne serije oslobađajućih presuda Haškog tribunala optuženicima iz redova drugih aktera tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, Gotovini, Markaču i Haradinaju. Ovoj grupi mogao bi se dodati i Naser Orić, koji je na sličan način bio oslobođen krivične odgovornosti pre nekoliko godina.

Navedeni kontrast bez sumnje ukazuje na suštinsku nejednakost po nacionalnom ključu optuženih pred Haškim tribunalom. Međutim, pored toga važno je baciti profesionalni pogled i na formu i sadržaj presude generalu Tolimiru, jer to sud diskredituje neuporedivo više od svake komparativne analize koja bi se bazirala na razmatranju drugih predmeta.

Kao što je poznato, general Tolimir je proglašen krivim za učešće u dva udružena zločinačka poduhvata u julu 1995. od kojih se prvi odnosi na ubijanje, a drugi na etničko čišćenje muslimana u Srebrenici i Žepi. Prvi UZP sudsko veće je okvalifikovalo kao genocid.

Konkretno u vezi sa opsegom ubijanja, presuda u predmetu Tolimir sadrži neke interesantne nove momente u odnosu na ranije konstatacije raznih veća Haškog tribunala o broju žrtava. Upadaju u oči dve različite cifre, na šta ćemo se u produžetku vratiti. Novina je u tome da je u zadnjoj presudi broj žrtava smanjen za oko trećinu u poređenju sa zvanično „presuđenim činjenicama“ po ovom pitanju koje su važile sve do  nedavno.

Kao što je poznato, do Tolimirove presude pred Haškim tribunalom bilo je prihvaćeno da su u okviru srebreničke operacije srpske snage po prekom postupku pogubile „između 7.000 i 8.000 zarobljenika“. (Prvostepena presuda u predmetu Krstić, par. 84)  Po presudi generalu Tolimiru, međutim, broj žrtava sada iznosi 4.970, ako ih razmatramo u vezi sa relevantnim tačkama optužnice, ili 5.749 ako dijapazon razmatranja proširimo da obuhvati sve za koje veće tvrdi da su bili pogubljeni, što uključuje lica čije se ubistvo ne pominje u optužnici. Komentar na ovuu pojedinost zadržaćemo za kasnije. Za sada, bitno je samo istaći to da se broj žrtava Srebrenice koje priznaje Veće u predmetu Tolimir kreće u okvirima za oko trećinu ispod standardne cifre od 8.000.

Odakle iznenadna uzdržanost ovog Veća, u odnosu na prethodne, kada je u pitanju broj žrtava? Da bi se cenio mogući značaj nove računice treba obratiti pažnju na metodološke olakšice koje u ovom predmetu Veće sebi  pruža, što mu omogućava da podatke predočene tokom suđenja tumači na način koji je najpogodniji za potvrđivanje teze o genocidu, čak i da se prihvati relativno manji broj ubijenih.

U vezi sa utvrđivanjem genocidnog umišljaja optuženog (mens rea), Veće smatra da „broj žrtava nije bitan“. (Par. 726) Pojam grupe koja čini predmet genocidne radnje namerno nije strogo određen, već se po Veću može definisati od slučaja do slučaja, na osnovu kombinacije objektivnih i subjektivnih kriterijuma.  Dovoljno je da relevantna grupa, po proceni veća, ima neki poseban identitet. (Par. 735) Uništeni „deo“ grupe, čak i kada je brojčano mali, može podržati zaključak o genocidu ukoliko „predstavlja gubitak koji će se odraziti na sposobnost grupe da preživi“. (Par. 749) Najzad, Veće najavljuje da je njegov „pojam umišljaja fluidan“, što se objašnjava kao mogućnost sastavljanja i povezivanja elemenata iz raznih izvora kako bi se stekla slika o stanju svesti optuženog i drugih članova udruženja (UZP) kome je pripadao. (Par. 772)

Veće na takvim osnovama konstatuje da je „postojao udruženi zločinački poduhvat da se ubiju vojnosposobni muškarci“ Srebrenice (Par. 789). Dodaje da za to „ne postoje neposredni dokazi“, pa nabraja indirektne. (Par. 790) Na temelju takvih elemenata, Veće staje na stanovište da je postojala genocidna namera da se ubijanjem vojnosposobnih muškaraca istrebi muslimanska zajednica u Istočnoj Bosni, u čemu je „učestvovao optuženi u saradnji sa drugim oficirima rukovodećeg kadra VRS“. (Par. 791)

Ova razmatranja Veća pružaju nekakvu naznaku o tome zašto se, u ovom predmetu, u pogledu broja žrtava zauzima manje dogmatski stav. Kriterijum  za utvrđivanje genocida znatno je olabavljen i manje vezan za okolnosti kvantitativne prirode. (U drugostepenoj presudi Krstiću 2004. godine, Veće u par. 8 još uvek insistira na tome da uništeni „deo“ grupe mora biti kvantitativno „znatan“ da bi podržavao zaključak o genocidu.) Udaljavanjem u ovoj presudi od kvantitativnog kriterijuma, insistiranje na donedavno strogo propisanom minimumu od 7.000 do 8.000 žrtava izgubilo je raniju važnost. Na primer, u slučaju Žepe Veće je konstatovalo „genocid“ na osnovu likvidacije samo tri osobe iz opštinskog rukovodstva. (Par. 1147) Zaključak je motivisan tezom, koja je svakako diskutibilna ali je trenutno pred Tribunalom na snazi, da su oni ključna lica tako da je njihovim ubistvom navodno dovedeno u pitanje preživljavanje te zajednice kao celine. Stanovništvo enklave Žepa brojalo je oko 4.500 ljudi, i ako je tamo ubijanje samo tri osobe  dovoljno za genocid, onda logično sledi da u slučaju Srebrenice ako hoćete da i to bude genocid više niste prinuđeni da se dovijate na sve moguće načine kako bi dokazali da je tamo pobijeno 8.000 osoba. Još jednom po redu radikalnom redefinicijom pojma „genocid“, Tribunal je pojednostavio svoj zadatak i olakšao sebi posao. Šta će Majke Srebrenice o tome da misle i da li će godišnji masovni ukopi u Potočarima svakog 11. jula postati smešni kada uskoro broj sahranjenih pređe novu zvaničnu cifru od 4.970, to njih uopšte ne zanima.

U zaključku, treba istaknuti dva momenta. Prvo, velika obazrivost Veća da pored svega, kada su cifre u pitanju, u redukovanju ipak ne ode isuviše daleko, isuviše naglo, ogleda se u dve tabele sa proračunima žrtava, u par. 570 i 596 presude. Sa profesionalnog stanovišta, ovaj manevar je vrlo interesantan. U prvoj tabeli navodi se broj od 4.970 žrtava  prema tačkama 22.1–22.4  iz optužnice, što je suštinski u redu, s tim što bi se o nekim od tih cifara moglo raspravljati. Međutim, u par. 596 pojavljuje se druga i nešto veća cifra od ukupno 5.749 „muslimana koje su ubile srpske snage“, od kojih nekoliko stotina uopšte nije vezano ni za jednu od tačaka navedenih u optužnici.

Ovo predstavlja neverovatno i otvoreno narušavanje osnovnih normi sudskog postupka. Prilikom razmatranja krivične odgovornosti optuženog, sud uvek ostaje u okvirima optužnice. Na pravnom fakultetu su me učili da sudskom veću nije dozvoljeno da traži dokaze krivice koja nije obuhvaćena optužnicom, sa ciljem da na taj način doprinese pogoršanju pravnog položaja optuženog. Ali kao što smo upravo videli, u predmetu Tolimir prvostepeno veće je postupilo upravo tako. Očigledno, Haški tribunal  deluje na osnovu sopstvenih pravnih principa.

Pored ovoga, znatno smanjenje zvanično utvrđenog broja žrtava ima i drugih implikacija, a ne samo to što u predmetima Mladić i Karadžić Haška meća oslobađa mučne obaveze da izmišljaju konstrukcije pomoću kojih će premostiti širok jaz između niže, manje-više dokazive, i prilično veće, propagandno osveštane, cifre žrtava. U predmetu Tolimir, Veće  je saslušalo iste svedoke i predočeni su mu skoro isti materijalni dokazi u vezi sa brojem žrtava kao i prethodnim većima, koja su konstatovala znatno veće cifre,  pa se ipak opredelilo za cifru koja je za trećinu manja. Neminovno se postavlja pitanje: kojem veću i kojoj metodologiji za tumačenje dokazne građe bi trebalo da verujemo?

Protivurečnost zaključaka haških veća u pogledu ukupnog broja žrtava u Srebrenici razotkriva nesposobnost svih njih, sedamnaest godina posle događaja, da ponude minimalno pouzdan proračun o dimenzijama ljudskih gubitaka.