General Milan Nedić - izdajnik, ili prorok srpskog stradanja?

Prosuđivanje o vlastitoj istoriji u srpskom narodu je prepuno predrasuda. Svi se smatraju pozvani da komentarišu, hvale ili osuđuju a da pri tom nisu uložili ni najmanji napor da se upoznaju sa činjenicama o događajima ili ličnostima o kojima donose zaključke.

Moj deda-stric Milan Nedić jedna je od ovih ličnosti. Voljen i osporavan, odlikovan i osuđivan, skončao je najzad svoj život samoubistvom uz pomoć UDB-e februara 1946. godine.

U kvalifikovanju generala Nedića kao izdajnika važno mesto zauzima i referat koji je on podneo novembra 1940. godine a nakon čega je smenjen sa dužnosti ministra vojske i mornarice i penzionisan. Ovim referatom se decenijama mahalo kao krunskim dokazom njegovog germanofilstva i izdaje „još pre rata“.

Pokušaću, iznoseći orginalni tekst Referata (sačinjen na osnovu prepisa iz elaborata Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih saradnika) da javnosti ukažem kako je njegov sadržaj brojnim interpretacijama iskrivljen i falsifikovan. Prepustiću da to čitaoci sami utvrde.

Pre toga bih napomenuo da lično, uz svo poštovanje prema pretku, ne delim sve njegove političke stavove i ne slažem se sa njegovim političkim procenama. Lično sam poštovalac generala Mihailovića i smatram da je general Mihailović artikulisao želje većeg dela srpskog naroda opredeljujući se za nastavak borbe i oslonac na saveznike Veliku Britaniju – SAD-Rusiju, pravilno procenjujući da će Nemačka izgubiti rat jer su njeni ciljevi zločinački i da je za Srbe pitanje časti i opstanka ostati na strani demokratije koja mora pobediti.

Ali istovremeno imam razumevanja i za one u Srbiji, koji su pod utiskom strašnih gubitaka iz Prvog svetskog rata, smatrali da je u sukobu velesila mesto Srbiji i Srbima negde u zapećku gde bi sačekali razvoj situacije i izbegli pogrom koji ga je nažalost zadesio.

Koncept referata od 1. 11. 1940. godine

REFERAT Nj. V. KNEZU NAMESNIKU I MINISTARSKOM SAVETU NA DAN 1. NOVEMBRA 1940. G.

Meni je čast, da u ovim sudbonosnim danima (trenucima) po opstanak Naše države pokrenem izvesna pitanja i dam potrebne sugestije za dalje nam i političko i vojno-političko držanje u današnjoj situaciji evropskoj.

Očigledno je da mi živimo u predvečerje najkrupnijih političkih događaja za koji je vezan dalji opstanak naše države. Smatram da je poslednja četvrt do dvanaestog časa. Mi treba da donesemo precizne i sudbonosne odluke o putu kojim treba da idemo dalje. Današnja kolebljiva politika, koja je bila do sada otrgnuta, ne može se i ne sme u budućnosti produžiti bez katastrofalnih posledica po naš narod. Jer od ovih odluka zavisi i vojnička politika, koja, ako ne dobije sada definitivno rešenje, može se pretvoriti u demoralizaciju. Jer četrnaest meseci u stalnoj neizvesnosti vojna snaga narodna i komandnog elementa i vojnika (kadrovci i rezervisti) na kraju je moralne moći i neće moći dalje da izdrži bez rđavih posledica, i to dalekosežnih. Stalno pozivanje i otpuštanje vojnika i držanje aktivnih vojnih jedinica počelo je da bude široko polje za propagandu komunističku[1] i drugih subverzivnih elemenata, pa je moral počeo da popušta.

Više se ne može i ne sme govoriti o našoj neutralnosti. Sada moramo sebi postaviti ovo pitanje: - Hoćemo li u antikomunistički blok, tj. sa Nemačkom i Italijom ili protiv njih?

Ako hoćemo sa njima, onda moramo napustiti definitivno, ma kakav odnos i kontakte sa Engleskom. Ako hoćemo, naprotiv, sa Engleskom, onda moramo druge mere preduzeti, koje ću niže navesti.

Mi ne možemo zatvoriti oči ili kao noj metati glavu u pesak, a ne videti stvarnost. Oko nas se vrši očito strateško opkoljavanje koje će se u najkraće vreme svršiti sa taktičkom stegom i našom sramnom kapitulacijom.

Dolaskom Nemaca u Rumuniju naš utvrđeni severni i zapadni front izmanevrisan je. Ali nama neće mnogo koristiti. Prebacivanje nemačkih motorizovanih i oklopnih divizija u Bugarsku[2], a to može da se desi svakog časa, dovešće nas sa istoka u bezizlazan položaj.

Držanje Bugarske je perfidno i komandovano iz Nemačke. Spuštanjem bugarskih divizija na grčko-bugarsku granicu na frontu Struma – jasno se odaje kooperacija sa italijanskim snagama, koje će pokoriti Grčku u najkraće vreme. Grčka nema niti motorizovanih jedinica, niti vazduhoplovstva, a kopnene snage su relativno male. Pomoć Engleza ne može biti ni efikasna ni spasonosna za Grčku[3]. Dogodiće se da će Italijani uzeti severnu Grčku i izbiti na Solun, gde će se spojiti sa Bugarima i dovršiti naše strategijsko opkoljavanje. Onda će nam se komandovati da položimo oružje.

Mi smo potpuno usamljeni. Niko nam ozbiljno niti može, niti hoće da pomogne.

Dakle, ukoliko hoćemo da sledimo dosadašnju politiku, i da se desi gore izloženo, mi treba da mobilišemo celu našu zemlju i da pođemo u pomoć Grcima, da sa njima sprečimo naše strategijsko opkoljavanje i izbijanje Italijana na Solun. Šta će onda biti sa nama, ako to učinimo? Odgovor je prost. Napašće nas: Nemačka, Italija, Mađarska i Bugarska. Da li ćemo moći da izdržimo? – Ne, kategorički ne! Bićemo plen svih silnih neprijatelja. Raskomadani pre svršetka ovog Svetskog rata.

Da li je naša vojska spremljena tako moralno i materijalno i brojno da može ovoj navali da odoli? Odgovor daću na ovo usmeno.

Ako nećemo da dođemo u ovu i ovakvu situaciju, šta treba da radimo da je izbegnemo? Po mom mišljenju, moramo ispitati koje su još druge mogućnosti. Jerdna od mogućnosti je i zaključivanje odbrambenog saveza sa Rusijom. Rusijom ovakvom kakva je danas, sa njenom današnjom politikom, njenim planovima za budućnost. Njenim teškim strateškim položajem, Rusija je u strateškim klještima između Japana i Nemačke. Njen je položaj još više pogoršan dolaskom Nemaca u Rumuniju gde svojim obuhvatnim strateškim frontom obuhvataju Ruse čak do Bukovine, za dejstvo u srce Ukrajine i Belorusije. Danas Nemci imaju 100 divizija prvorazrednih prema Rusiji od Baltičkog do Crnog mora. Nemačka je vojska oprobani instrument ratni, potvrđen pobedama sa sjajnim vrhovnim vođstvom. Sve ovo nema Rusija. Njena vojska i njeno vođstvo je inferiornije. Pored toga i kad bi htela da nam pomogne vojnički, daleko je i odvojena je od Balkana.

Hoćemo li da tražimo tu pomoć? Na to pitanje treba da odgovori naša diplomacija i unutrašnja politika naša.

Uz osovinu[4] mislim da još ima vremena. Stvari i kod osovine ne idu glatko, zato je veliki momenat ako se hoće to rešenje.

Nemačka je zauzela evropski kontinent i neograničeni je gospodar. Sa svojih devedeset miliona Nemaca, ako ne nastupi građanski rat u njoj, ona će biti dugo i dugo njegov gospodar. Pored toga Nemačka je bila i biće naš silan sused. Pa je prirodno da ispitamo i tu mogućnost. Ako se rešimo na ovo, onda šta dobijamo: prvo, produžićemo sebi život, drugo, suzbićemo zahteve gramzivih suseda i, treće, iako na kraju krajeva ipak izgubimo izvesne delove zemlje za kompenzaciju susedima, nećemo svakako izgubiti onoliko i onako kao ako bi bili neprijatelji i silom pokoreni. U protivnom izgleda mi da će Srpski narod poraz Jugoslavije najviše platiti(podvukao A. N).

Prema ovakome rešenju, ako bi ga uzeli, moramo podesiti sve ostalo a naročito, spoljnu i unutrašnju i vojničku politiku.

ZAKLjUČAK:

Bilo koju odluku da donesemo od ovih tri, moramo je doneti što pre. Za mene je važno kao ministra vojske i mornarice, da to znam i da mi se pismeno saopšti. Zima ide, ljudi se više ne mogu držati pod oružjem i bez vidljivih ciljeva. Nema moći da se aktivirana vojska stavi pod krov. Nezadovoljstvo raste i kod obveznika i kod njihovih porodica, a tako isto popušta moć i kod podoficira i oficira. Iz bolesnog stanja i neodgovornosti kakvo je danas kod nas, može nastupiti slom i katastrofa vojske, docnije i države. Iz ovog razloga ovo pišem i iznosim u ovim teškim istorijskim časovima za naš istorijski opstanak.

Milan Đ. Nedić

Svaka sličnost sa stanjem u kome se naša zemlja nalazi poslednjih godina je namerna.