Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Да ли је, после Михаиловића, дошло време за рехабилитацију Милана Недића? |
понедељак, 18. мај 2015. | |
Када је 2006. године Скупштина Републике Србије усвојила Закон о рехабилитацији, мишљења стручне јавности била су подељена. Желећи да избегне компликовану и спору (а некад и законом ограничену) процедуру обнове поступка, законодавац се одлучио за решења која се концентришу само на то да ли је осуда или прогон био извршен из „идеолошких и политичких разлога“[1]. Тако је тежиште рехабилитације са чињеничних пребачено на формално-правне аспекте осуде. Прогони су се често вршили ван било какве процедуре, а ако су и били судски озваничени, формално су били због кривичних дела предвиђених тадашњим законодавством. Ипак, јасно је да је у једнопартијском систему насталом након социјалистичке револуције постојао велики број кривичних дела чисто идеолошке природе. Још изразитије је било тумачење и осталих кривичних дела која су криминализовала све радње уперене против тек успостављене власти. Неспојиво са правним принципима било је и ретроактивно прописивање као кажњивих и радњи које до тада нису биле предвиђене као кривична дела, а реализована су пре доношења нових прописа. Поступак за рехабилитацију великог броја осуђених, а посебно генерала Михаиловића показао је да је судски систем постао оруђе политичке борбе. Још од првих дана устанка 1941. године Комунистичка партија је настојала да успостави свој паралелан судски систем. Тако су органи „партије“ прописивали која су то кажњива дела, а њени судови су судили „народним непријатељима“ по тим ван сваке ваљане процедуре донетим прописима. И након завршетка рата наставило се са таквом праксом. Суђење генералу Михаиловићу и целој групи од 24 окривљених било је од самог старта дискутабилно. И сам састав групе која је обухватала политичке личности владе у избеглиштву на челу са Слободаном Јовановићем, команданте ЈВуО на челу са генералом Михаиловићем, високе чиновнике Недићевог апарата на челу са Драгијем Јовановићем и неколико прикључених бивших политичара, показивао је да се тужилаштво определило за класичну стаљинистичку методологију: да све оптужене прикаже као део јединствене завереничке групе и доказујући кривицу једних исту пренесе и на остале[2]. Комунистичка партија је преко тужилаштва и суда који је контролисала настојала да у ствари делегитимизује „стару власт“ настављајући своју причу са почетка рата да је Краљевина Југославија нестала у априлској катастрофи и да њени органи у иностранству и земљи нису имали легитимитет, за шта им је прича о њиховој издаји била неопходна. Процес правне рехабилитације је окончан. Генерал Михаиловић се сматра неосуђиваним и сада је на историчарима да слободно и неоптерећено проговоре о месту генерала Михаиловића и јединица под његовом командом у антиокупаторској борби и грађанском рату. Какви ће закључци бити, још не можемо знати, али је потпуно извесно да стара црно-бела слика о рату на простору Краљевине Југославије из времена једнопартијског монопола не може опстати. За почетак се чекају одговори на питања ко је и зашто убио Живојина Павловића и сликара Михаила Миловановића у Ужицу 1941. године? Колико је људи страдало у „левим скретањима“? О чему се разговарало са Немцима у Загребу 1943. године, или шта је Броз шаптао на уво папи у Ватикану у лето 1944. године? Рехабилитација генерала Михаиловића само је поткрепила рехабилитацију целог покрета[3] извршену још 2004. године. Ипак, морамо имати у виду да нас ова рехабилитација обавезује да пажљиво преиспитамо све злочине које су разне војне формације извршиле над цивилима у току рата. У Другом светском рату су чињени злочини чије жртве од нас очекују да са додатном одговорношћу сагледамо ко је за њих одговоран и да се у сенку генерала Михаиловића не склоне и стварни злочинци, као што са правом очекујемо да се из сенке антиокупаторске борбе партизанског покрета на светлост дана изведу они који су у име тог покрета и комунистичке идеологије починили тешке злочине који и данас вапе за правдом. На оптуженичкој клупи је ипак недостајала једна личност, генерал Милан Недић. Он је још одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача бр. 802 од 13. августа (а потврђене 16.11) 1945. године оглашен ратним злочинцем. Под „неразјашњеним околностима“ скочио је кроз прозор истражног затвора и, наводно, извршио самоубиство. Његова судска рехабилитација би била знатно деликатнија, али не и неочекивана. Из „лабавог“ образложења у одлуци комисије, која се није превише трудила да утврди његову личну одговорност, више је него очито да је идеолошка заслепљеност спречила да се његова кривица правно квалификује и поткрепи ваљаним аргументима. Са једне стране, при ступању на дужност се заклео немачким властима, његови органи су прогонили антифашисте оба покрета и Јевреје, сарађивао је у привредној експлоатацији Србије... Са друге стране, ублажио је сурови систем одмазди и прихватио велики број избеглица. Можда премало за судску, али ипак довољно за макар делимичну моралну рехабилитацију. Уколико би се и прихватило да је био жртва идеолошког и политичког прогона (што је несумњиво), како га рехабилитовати од одлуке Југословенске владе у избеглиштву која га је лишила чина због сарадње са окупатором? Сложен задатак за правнике, али и историчаре. Или да не будемо толико строги према овом јунаку из Првог светског рата и злосрећном председнику „Владе националног спаса“. Данашња времена нам показују да је у игри између две ватре свако одуприрање преко границе властитих моћи кажњиво од стране светских моћника (нека је то била Немачка, а данас неки други). Да ли ће неки судови за неколико деценија просуђивати поступке садашње власти са квалификацијама издаја, сарадња, колаборација? Још један сложен задатак за правнике, али и историчаре. [1] Закон о рехабилитацији је објављен у Службеном листу 33/2006 и ступио је на снагу 25. априла 2006.године. Има само 9 чланова. Већ 17.маја 2006. године Врховни суд Србије се састао и одредио да се у поступцима рехабилитације поступа по правилима ванпарничког поступка и регулисао техничке аспекте поступка. [2] У самој пресуди иза наслова Криви су, пише: „Што су током натчовечанске борбе коју су народи Југоалвије од 1941 до 1945. године у одбрани своје слободе и независности и за свој опстанак водили против хитлеровске Немачке, фашистичке Италије и њихових сателита, ступили и, за све време рата и непријатељске окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим противнародне диктатуре и националног угњетавања те су на тај начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили злочин издаје народа и отаџбине.“ [3] Извршене Законом о изменама и допунама закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица од 24. децембра 2004. године. |