Film, donacija i dobrosusedski odnosi

Protekle sedmice sa prostora Bosne i Hercegovine pristigle su dve vesti koje ni pojedinačno ni skupno uzete nisu mogle da ostave ravnodušnom javnost u regionu. Jednom od njih najavljuje se početak snimanja prvog igranog filma „o srebreničkom genocidu“ koji nastaje pod rediteljskom palicom nemačkog reditelja turskog porekla Vejsela Atasevera. Film će biti sniman u Potočarima, ali i na više drugih lokacija širom BiH, te manjim delom u inostranstvu.

Njegovi bosanskohercegovački akteri svoje učešće u istom obrazlažu potrebom da se očuva sećanje na taj, kako se kaže, najveći ratni zločin od  Drugog svetskog rata do danas, počinjen samo 50 godina nakon što je čovečanstvo posle nacističkih zločina poručilo „nikad više“, i ljudima širom sveta još jednom pokaže „šta mogu izazvati mržnja, zavist i pohlepa“.

Tako će bošnjačko-haška interpretacija i kvalifikacija najbrutalnije epizode višegodišnjeg rata na prostorima zapadnobalkanske „Jugoslavije u malom“ dobiti priliku da još jednom prokrstari zemljinom kuglom i to u jednoj od najsugestibilnijih i najpopularnijih formi masovne kulture – dugometražnom igranom filmu.

Negativni kumulativni efekat koji su po međunarodni imidž bosanskih Srba, srpskog naroda u celini uzev, te Republike Srpske slična (pseudo)umetnička ostvarenja već proizvela – setimo se da je jedno od njih, filmski prvenac „rediteljke“ Anđeline DŽoli U zemlji krvi i meda donedavni reisu-l-ulema Islamske zajednice u BiH Mustafa Cerić svojevremeno okarakterisao kao „nešto najbolje što se Bošnjacima desilo od kraja rata naovamo“ – ovim predstojećim u sada već nimalo kratkom njihovom nizu biće zasigurno znatno uvećan.

Ostavimo ovom prilikom po strani inače enormno značajnu činjenicu domaćih „zasluga“ za takvu nacionalnu reputaciju u svetskom javnom mnjenju (bezrezervna saradnja sa jednom međunarodno-krivično-pravnom institucijom i nakon što je postalo kristalno jasno da nije nastala sa međunarodno-moralnim, već sa ciljem kreiranja zadate joj predstave o srpskim akterima zadnjih regionalnih ratova koja je potom preuzimana i diseminirana i kroz produkte masovne kulture; više od dve decenije zakonski neregulisan status tzv. nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava u Srbiji koje su tu instituciju kao takvu na sve raspoložive načine podupirale u njenom, po srpski narod nedvojbeno štetočinskom delovanju; itd) i zamislimo se nad političkim implikacijama ovakvih događaja u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici, a u svetlu podataka iz druge od rečenih vesti pristigle u isto vreme i sa iste adrese.

Vest, naime, glasi da će do kraja tekuće sedmice biti raspisan međunarodni tender za realizaciju više projekata na području Srebrenice (glavne gradske saobraćajnice, mosta na Oštrici i dečjeg obdaništa), koji će biti finansirani novcem iz donacije od 3 miliona evra koju je Vlada Srbije početkom godine iz skromnog republičkog budžeta izdvojila u te svrhe. Bio je to, jasno je, gest dobre volje čija veličina se može ispravno proceniti samo ako se imaju u vidu razmere siromaštva u kojem živi ogroman procenat građana države čiji politički čelnici su ga, uprkos tome, neštedimice učinili. I, nije bio jedini takav koji je u zadnjih petnaestak godina upućivan sa ove strane Drine.

Na sve njih se, međutim, uglavnom uzvraćalo na jedan te isti način – najavama novih tužbi pred međunarodnim pravosudnim institucijama, zahtevima za reviziju odavno postignutih međunarodnih mirovnih sporazuma, aktivnim participiranjem u svim, pa, kao što vidimo, i u ovom najnovijem, „filmskom“ inostranom pokušaju da se srpska uloga u ratovima s kraja minulog veka jednom zauvek definiše kao genocidna...

Tako je srpska, ka bošnjačkom narodu pružana ruka proteklih deceniju i po uglavnom ostajala  da visi u vazduhu, ako se već nije, i to upravo u Srebrenici jula prošle godine, po njoj i stvarnom, a ne samo političkom i simboličkom batinom udaralo; darovi koje je donosila nisu, ipak, primetili bi cinici, procenjivani nedobrodošlim i kao takvi odbijani. A može li se na temeljima neuzvraćene dobronamernosti, jednosmernih i asimetričnih iskaza spremnosti na pomirenje i okretanje „nove stranice“ u međusobnim odnosima promeniti išta bitno u njihovom kvalitetu za koji su obe strane saglasne da je nizak i nezadovoljavajući?

Da li je jednoj od tih strana uopšte istinski stalo do unapređenja loših odnosa ili je, zapravo, posredi nastojanje da se, s onu stranu zvanične i neiskrene retorike, uporno forsira i što unosnije moralno kapitalizuje status apsolutne žrtve u nedavnim krvavim ratovima koji su bosanski muslimani stekli postratnim međunarodno-političkim i, još više, međunarodno-krivično-pravnim tretmanom njihovih ogromnih, ali nikako ne i ekskluzivnih, a još manje genocidnih ratnih stradanja? Da li jedan takav i na rečeni način izdejstvovani, a nezasluženi status, može ne proizvesti snažne pretpostavke za skoro obnavljanje međunacionalnih sukoba u regionu kojim bi se poravnali računi iz onih prethodnih i eventualno isposlovao željeni državno-pravni dizajn buduće tronacionalne države?

Ako je odgovor na prvo i potonje od ovih pitanja negativan, a zasigurno jeste, a na ono preostalo pozitivan, a nema sumnje da je takav, za trajniju relaksaciju i pacifikaciju stanja međunacionalnih „stvari“ na Zapadnom Balkanu neće, čini se, biti dovoljno da  muslimanska strana okrene „novu stranicu“ u svojim odnosima sa ostalim narodima u okruženju, u prvom redu srpskim. Od nje se, naime, očekuje znatno više – da promeni pogrešnu knjigu.

Autorka je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu