Bošnjačka hajka na Dobricu

(Pres RS, 27. 3. 2012)

„Knjiga je monstruozna“, „zbirka skandaloznih gnusoba“, „kolekcija izmišljotina i obmana“, a „autor je genije zla“, „ratni huškač i idejni tvorac zločina“, „sijač mržnje“, „kobni otac nacije“, „gnjida od čovjeka“. Po formi, sadržaju i nivou ovih kvalifikacija koje su objavljene poslednjih dana čitalac će lako prepoznati da se radi o sarajevskim medijima, o Dobrici Ćosiću i knjizi „Bosanski rat“. „Avaz“ i „Slobodna Bosna“ nisu imali strpljenja da sačekaju domaću prošlonedeljnu promociju u prepunoj Narodnoj biblioteci RS u Banjaluci, jer su već bili proključali na onu prethodnu, inostranu, u Beogradu. Valjda kao još jedan izraz već pomalo komičnog kolektivnog uverenja da im sve nevolje dolaze iz „agresorske“ Srbije i da bi, da nema Ćosića, i Dodik „začepio usta“, a ovdašnji Srbi već odavno legli na rudu i navijali za jedinstvenu Bosnu.

I dok „Avaz“, pošto je dnevni, sem paušalnih zgražavanja i sažetih izraza mržnje ništa ne kazuje o sadržaju knjige, „Sl. Bosna” kao nedeljnik daje dosta opširan kolaž citata, ali, začudo, sem pokoje kratke i usputne psovke, bez ikakvih komentara. Zašto? Pa zato što je bošnjačkoj publici odavno utuvljena u glavu jedna jedina neprotivrečna istina o ratu kao srpskoj pa i hrvatskoj agresiji, o njihovoj apsolutnoj nevinosti, o tome kako su oni jedine žrtve, a komšije sve sami veći ili manji zlikovci. Takva godinama i sistematski oblikovana svest reaguje gotovo instinktivno: sve što se ne uklapa bez ostatka u bošnjačku verziju rata bez razmišljanja se odbija kao puka „izmišljotina, obmana i laž”.

Na primer, bez komentara se navode Ćosićeve reči: „Rat u Sarajevu je započeo 16. aprila 1992, a započeli su ga fakini iz sarajevskog podzemlja, ubijajući Srbe 'četnike'... Srbi beže iz Sarajeva...“ A zar uistinu nije bilo tako? Zar kao prva žrtva rata u gradu nije ubijen srpski svat Gardović pred Starom pravoslavnom crkvom na Baščaršiji? Zar se nije odmah nezvanično znalo da je ubica bio Ramiz Delalić Ćelo? Zar pomenuti u gangsterskom obračunu ubijeni Delalić nije imao debeo kriminalni dosije, kao i mnogi prvoborci i komandanti Zelenih beretki i Patriotske lige, poput Juke, Cace, Dede, Puške, Kruške i dr.? Zar nisu svi odreda bili muslimani, zar Srbi nisu bežali iz Sarajeva?

A onda, opet bez komentara, slede druge Ćosićeve rečenice: „Mora da se zna da se 1943. godine preko 20.000 muslimana dobrovoljno prijavilo u Handžar diviziju da ratuje za Hitlerovu Nemačku...“ A zar nije bilo tako? Zar je „Sl. Bosna” te činjenice o masovnoj muslimanskoj fašističkoj kolaboraciji i participaciji ne samo u SS nego još i više u ustaškim hordama trebalo da otkrije u Ćosićevoj „zbirci izmišljotina“, kada je to još pre rata dokumentovano opisao tuzlanski književnik Derviš Sušić u delu „Parergon“.

Pa ponovo iz Ćosićeve knjige i, takođe, bez komentara: „Ne sme da se zaboravi da je od sedamdesetih godina Bosnom gospodarila hrvatsko-muslimanska koalicija Mikulić-Pozderac, koja je BiH učinila republikom s najmanje slobode...“ Zar i to nije bilo baš tako? Zar indikativno anegdotsko čitanje akronima SR BiH kao „Samostalna Radnja Branka i Hamdije” nije poteklo iz Sarajeva, nego možda opet iz Beograda, Srbije, SANU ili od Dobrice lično? Zar u to vreme sami sarajevski intelektualci zbog deficita slobode javnog izražavanja nisu Bosnu nazivali „tamni vilajet” i odlazili put liberalnijih sredina - Beograda (V. Lubarda, B. Jakšić, R. Nogo, N. Petković, V. Šešelj i dr.) i Zagreba (M. Čaldarević, V. Sutlić, I. Foht, A. Pažanin i dr.).

Da nema već pomenutih, usputnih, kratkih i malicioznih napomena, članak u sarajevskom nedeljniku gotovo da bi delovao kao nepristrasno komponovan mozaik Ćosićevih autentičnih razmišljanja o ratu u BiH. Ali kod sarajevske publike te stvari jednostavno funkcionišu: dovoljno je na početku članka napisati „Majku li mu četničku!“, pa se dalje podrazumeva i mržnja, i klanje, i genocid i bosnocid. Umišljena bošnjačka „nevinost bez zaštite” nastala je verovatno još krajem osmanskog perioda, kada nisu mogli ni da se sa okupatorom povuku u Tursku kao svoju novu domovinu, niti da kao njeni kolaboranti ostanu i pridruže se pobunjenoj hrišćanskoj raji u Bosni. I, opet, u Sarajevu žive u naivnoj iluziji da „druga Srbija” kritikuje RS i Dodika samo da bi zaštitila bošnjačku „nevinost bez zaštite“, a radi se zapravo o banalnim unutrašnjim stranačkim nadmetanjima u Srbiji u kojima vremenom postaje neizbežan kompleksniji odnos prema političkom nasleđu od pre 2000. godine.

Dobrica Ćosić, međutim, sem neduge epizode na čelu kratkotrajne Treće Jugoslavije nije bio u operativnoj politici da bi nekome mogao naneti zlo, a svojim književnim delom već odavno je stekao i slavu i egzistencijalnu nezavisnost da bi imao potrebu da taktizira, manipuliše i obmanjuje. Možda je to činio samo onda kada je i sam nesvesno upadao u zablude pa ih je kao politički pisac delio s drugima, ali ni tada nije oklevao da se upusti u javna i nemilosrdna kritička samopreispitivanja. Išli su kod njega da upitaju za mišljenje svi lideri Srbije u poslednjih više od pola veka, od P. Stambolića, preko S. Miloševića do Z. Đinđića i sada B. Tadića, pa mora biti da se od Dobrice ipak nešto pametno može čuti. Zato bi i Bošnjacima bilo pametno da pažljivo, bez psovanja i pljuvanja, pročitaju Ćosićev „Bosanski rat”, slagali se - ne slagali s onim što tamo piše. A tamo, između ostalog, piše i da je „Srbima, Hrvatima i Bošnjacima neophodno istorijsko pomirenje zasnovano na suočavanju sa istinama ratova devedesetih godina”.

Da je Dobrica lišen nacionalnih predrasuda prema Bošnjacima mogu posvedočiti Izetbegovići. Pomoć za svojevremeno utamničenog Aliju njegova deca nisu tražila ni od reisa Hadžiabdića, ni od nacionalnog borca Muhameda Tunje Filipovića, ni od političara Hamdije Pozderca u Sarajevu, nego od Dobrice u Beogradu, gde ih je srdačno ugostio u kući na Dedinju i kao predsednik Odbora za slobodu misli i izražavanja pisao protestna pisma vlastima BiH i SFRJ. Čudno je da Bakir, Sabina i Lejla sada o tome ćute, dok „Avaz” i „Slobodna Bosna“ pjene o Ćosićevom šovinizmu i da ne napišu, bar u pismima čitalaca, da je, eto, bar njima i njihovom rahmetli babi nešto valjao.