Зоран Пановић: СНС је, формално и на папиру, 2012. била модернија од ДС. Нисам сигуран да ли оваква држава, у овом тренутку и стању, уопште може да спроведе изборе

У последњој емисији „Црно-бели свет са Ђорђем Вукадиновићем“ гостовао је социолог, политички аналитичар, дугогодишњи новинар и бивши главни и одговорни уредник Данаса Зоран Пановић. Домаћин емисије га је назвао колегом и пријатељем, а позвао га је превасходно да би са њиме продискутовао истраживања јавног мњења, а посебно последње истаживање Демостата – чији је Пановић програмски директор – према којем, барем како је велики број медија пренео, опозиција има шансе да на предстојећим изборима однесе победу у престоници са око 54% подршке.

„Важно је да опозициони актери у једној, две или три колоне имају синергију. Без синергије – ништа.“

Ова информација је великом делу јавности „запарала уши“, констатовао је Вукадиновић, сматрајући да је поузданост овог податка, гледано ван контекста, прилично дискутабилна, и да захтева појашњење.

„Оно што је проблем у тим истраживањима је то што их нико не доживљава и не чита као целину. Истраживање јавног мњења, ако је методолошки урађено како треба, оно је као нека врста скенера или магнетне резонанце, мораш да знаш да га прочиташ. (…) Чак и када евалуацију урадиш како треба, политички актери буквално доживљавају истраживање као шведски сто – дај ми оно што мени одговара, а остало ћемо занемарити,“, каже Пановић. И додаје: „Сви наши резултати се односе на две ствари: Они су једна врста прогнозе, АКО су избори регуларни. То значи – ако су иоле нормални изборни услови. То не важи у случају неке велике нерегуларности.

 Друго, то је нека врста прогнозе, јер социологија није нека егзактна наука, иако користи егзактне методе у истраживању, она није математика или физика.“ Тумачећи резултате поменутог истраживања, Пановић истиче да је упркос поменутој бројци од 54% подршке за опозицију у Београду, „тренд врло јасан. Српска напредна странка је доминантна партија у Србији, За сада има приличну доминацију, а Александар Вучић је најозбиљнији кандидат и фаворит на председничким изборима, пре свега, зато што не знамо ко ће бити противкандидат. Док опозиција на нивоу Београда има велике шансе да угрози СНС, односно да је и победи, али под условом да одређено реално антивучићевско и антивладино расположење, које постоји, успе да артикулише. Артикулација значи организационо уобличавање, и да актери у једној, две или три колоне имају синергију. Оно што је у астрономији гравитација, то је у односима политичких снага синергија. Значи, без синергије – ништа.“

Вукадиновић је даљим коментарима подстакао саговорника да објасни да поменута бројка подразумева сву „формалну“ опозицију, укључујући и партије које се до сада нису показале као антирежимске, али које под појединим аранжманима могу бити фактор промене власти. „За радикале је тешко помислити да ће Војислав Шешељ ући у коалицију са Драганом Ђиласом, али у некој ситуацији би ДСС и ПОКС би можда могли да буду део неке нове власти“, каже Пановић.

„Формално гледано, свако ко није власт, јесте опозиција. Но, у Србији, мислим да то није тако“, рекао је домаћин и поентирао: „Ово што сте ви радили, иако формално коректно, превиђа жалосну друштвену и политичку реалност у Србији, где режим у великој мери не само да кроји владајућу сцену, медијску и политичку, већ и ону опозициону. (…) Зато ово иначе класично методолошко средство просто не ради у нашим условима. (…) Ви сте, намерно или ненамерно, са ових 54% произвели ефекат. Мислим да се подигла једна илузија да су сви који нису СНС аутоматски гласачи опозиције, поготово кад медији онда још дају наслов какав су дали. При чему, ја не поричем да опозиција има шансе, већ само критикујем конкретан наслов и конкретну бројку“, каже Вукадиновић. 

Ова контроверза у мишљењима двојице аналитичара није добила разрешење, те је разговор настављен на друге теме. Након едукативне дискусије о политичкој теорији на примеру домаће политичке сцене, саговорници су још једном ушли у анализу и расправу у вези односа Србије и Запада, где се такође нису сагласили. Ни та тема није добила јасан епилог, а домаћин је тему вратио на анализу суштиненастанка и стратегије СНС.

„СНС је 2012. са својим програмом, формално и на папиру, била модернија од ДС.“       

„Оно што је Вучићева тајна, и тајна његовог доласка, а у великој мери и опстанка на власти, је то што он са радикалском демографском и бирачком, па и људском базом, спроводи политику Чедомира Јовановића, у суштини…“, рекао је Вукадиновић.

„Штета, штета“, прекиде Пановић домаћина, „Велика шанса Србије је била да Вучић направи од СНС-а велики ЛДП… Али он структурално нема снаге за то“.

„То је разлог зашто је велики део „белих листића“, либерала наших, другостбијанаца, подржао Александра Вучића.“, одговара домаћин и наставља: „Ја бих волео да су то искрено рекли, то се крије и не говори. Они су препознали у Вучићу да ће он да одради то што Чедомир Јовановић није могао јер никад није имао више од 5%. То су видели Весна Пешић и други. Али нису схватили… Он се курталисао демократије, а национализам користи факултативно. (…) Ти искрено и поштено кажеш да мислиш да је то (направити од СНС неки xиновски ЛДП) била шанса Србије. А ја мислим баш супротно“, рекао је Вукадиновић.

„СНС је 2012. са својим програмом, формално, и на папиру била модернија од ДС-а. (…) Постоји Бела књига СНС-а, и ту врло јасно пише – убрзање евроинтеграција, слободни медији, основни услов демократије. Е сад, друга је ствар што су напредњаци ревидирали од тада“, каже Пановић.

„Ја мислим да то није било чак ни добро, а није било ни реално, то је моја теза“, одговорио је домаћин. „Можда ће се неко сложити с тобом да би то добро. Али оно што сам сигуран јесте да није било реално. И да сте ви, ако тако могу да кажем, заведени и пошли за фразама намењеним за њихове европске саговорнике, и да сте превидели да је реч о истим људима који су 20 година причали о великој Србији.“, сматра Вукадиновић.

Од 88’, када се Милошевић учврстио, до 5. октобра, прошло је отприлике 12 година, затим је било 12 година ДОС-а у разним варијантама. И онда можемо закључити да ће можда бити и 12 година напредњачке власти

Пановић се оградио од тога да је лично имао било какве илузије од СНС, већ да је у овом случају само бранио позицију својевремених „либералних“ подржавалаца ове странке.

„Политички је неисплативо нападати капиталне инвестиције и стратешке пројекте. Као и у случају 24 спорне досовске приватизације, мислим да ће тек неке нове власти утврдити истину о Београду на води“

Након размене ставова о економској политици, и улози страних инвестиција, као и систематским проблемима, Вукадиновић је упитао госта да ли му, када говори о „систематској корупцији“, на памет пада нпр. и Београд на води?

„Док су они на власти, тешко да ће они сами себе прочешљати, али мислим да ће, ако дођу нове власти, све то бити теме… Те нове власти, када је реч о те нове „24 спорне приватизације“, међу тим стратешким пројектима је сигурно и Београд на води, би требало да дођу до неких резултата.“, каже Пановић

„Мислило се годинама да му је то највећа слабост, такорећи, „Ахилова пета“ ове власти. А он је на неки начин успео, или је на путу да успе, да то претвори у један од својих главних штихова“, истакао је домаћин.

„Говорим врло хладнокрвно“, каже Пановић. Мислим да су једно махинације које постоје, ако постоје, што треба утврдити. Друго, када је реч о политичком маркетингу, врло је непрофитабилно нападати инвестиције и нешто што се прави. Вучић је 2012. када се кандидовао за градоначелника, опсесивно нападао Ђиласа због моста на Ади. (…) Иако је тај мост можда и преплаћен и шта све не. Али мост је мост, и нападати га политички је лоше. Слично је и са Београдом на води. (…) Политички је неисплативо нападати капиталне инвестиције“, поентирао је Пановић.

„Мада се често намеће та аналогија моста преко Аде и Београда на води, ја мислим да су то, заправо, две потпуно различите ствари“, одговара Вукадиновић. „Мост, овакав или онакав (а наравно да све треба преиспитати што се мисли да је сумњиво), јесте нешто што је очигледно на корист Београда и Београђана. С друге стране, ја за ту кулу нисам сигуран да доности било какву врсту користи Београду - већ можда само онима који су ту стварни или фиктивни инвеститори“, каже Вукадиновић.

„Ја сам скептичан да оваква држава у оваквом тренутку и у оваквом стању уопште може да спроведе изборе.“

На питање шта предстојећи избори могу значити за актуелну српску политичку сцену, и да ли могу донети крај, почетак краја или можда потпуни тријумф режиму, Пановић каже: „Пре пет година смо ми у Демостату формулисали теорију о три дванаестице. Не може социологија бити егзактна, али осећамо неке трендове у нашем вишепартизму. Кад погледаш, од 88’, када се Милошевић учврстио, до 5. октобра, прошло је отприлике 12 година, затим је било 12 година ДОС-а у разним варијантама. И онда можемо закључити да ће можда бити и 12 година напредњачке власти. (…) Вучићева власт има ту карактеристику монолитности. Веома је битан тај монолит. И питање је колико би извлачење било које цигле из тог монолита уздрмало целу грађевину. Ја заиста не верујем да би Вучић могао да функционише као председник државе и да има парламентарну већину, а да има онакав Савез слободних градова против себе(као што је имао Милошевић). Мислим да би свака победа опозиције на било ком нивоу била суштински тест… Ту би се провериле те догме или истине – да ли би се власт предала мирно или не. А то док се не деси не можемо да знамо“, сматра Пановић.

Ја сам само скептичан да оваква држава у оваквом тренутку и стању уопште може да спроведе изборе. Нисам сигуран да ли можемо да сачувамо интегритет изборног процеса

(…)Ја мислим да је врло битно да се политичко клатно мало врати, у смислу да Србија добије неки парламент или нешто ће верније да представља расположење грађана Србије. Ја сам само скептичан да оваква држава у оваквом тренутку и стању уопште може да спроведе изборе. Нисам сигуран да ли можемо да сачувамо интегритет изборног процеса. И онда се плашим да избори не буду само један „врућ викенд“, а не неки епилог после којег ћемо ући у мирнију фазу. Можда ће избори бити само опет заузимање стартних позиција за пост-изборне активности и улазак у нову фазу нестабилности, неизвесности и сукоба,“ закључио је Пановић.

(НСПМ)