Златко Паковић: Слободан Антонић, дилер идеолошког опијума

Новински и часописни чланци Слободана Антонића, „политичког аналитичара“, наговори су на криминалне радње које он не само што се не би усудио да почини, већ би и осудио њихове извршиоце. Он је дилер који не конзумира оно што „растура“, дилер који истовремено послује и с подземљем и с државом.

Своје наговоре на недела, С. Антонић формулише или у облику реторичких питања или као схватања њиховог потенцијалног извшиоца. На тај начин, он касније може да негира да је субјект сопственог вредносног суда. Ево најновијих примера за то!

У напису „Медијски башибозук из ходника времена“ (НСПМ, 8. март), пише: „Када, рецимо, читате Е-новине, зар вам се не чини да видите васкрсле ‘промичбене сатније’ НДХ, из деветсто-и-четрдесетих, са све патолошком мржњом према ‘погрешном’ писму, ‘погрешној’ Цркви, ‘погрешној’ историји и ‘погрешној’ страни у рату? Зар вам се не чини да толика количина психотички сасређене мржње, цинизма, злурадости и пакости, што се одатле емитује, не оправдава оцену Милана Брдара да овде постоји ‘проусташки београдски лоби’ („Хроника разорене Троје“, књ. 1, стр. 321)?“

Уколико су Е-новине проусташке, то значи да заговарају покољ, покрштавање и протеривање Срба, те утолико неки неустрашиви јуноша, који верује речима С. Антонића, своју патриотску обавезу може извршити бацањем бомбе на то геноцидно гнездо, ту испоставу васкрсле НДХ - редакцију Е-новина, убијајући свих девет њених чланова. С. Антонић би потом могао да каже да с тим чином за сваку осуду, он нема ама баш никакве везе. А ево и зашто:

Свој недвосмислени вредносни суд, С. Антонић формулише као двосмислено реторичко питање. Он пита читаоце: „Не чини ли вам се“, што не значи да се то и њему на тај начин чини. Ту је посреди питање само о једном утиску, а не о дефинисаном рационалном суду. Уколико се нешто некоме тек чини као такво, то уопште не значи да то такво и јесте. Најзад, аутор исказа се позива на исказ неког другог аутора - он, дакле, само цитира туђи став, и у оквиру тог става поставља реторичко питање о утисцима и укусима. Али, дилерско лукавство се ту не окончава. Обратимо пажњу на следећу кријумчарску подлост у рачвастом језику С. Антонића!

Он не каже: Зар вам се не чини да то оправдава оцену М. Брдара, него нешто сасвим супротно: Зар вам се не чини да то НЕ оправдава оцену М. Брдара!? Цитат: „Зар вам се не чини да толика количина психотички сасређене мржње, цинизма, злурадости и пакости, што се одатле емитује, не оправдава оцену Милана Брдара да овде постоји ‘проусташки београдски лоби’?“

Уколико би редакција Е-новина одлетела у ваздух, у експлозији коју је приредио неко инспирисан цитираним текстом С. Антонића, његов аутор би могао да подастре доказ како у том тексту заправо тврди да је М. Брадар неоправдано тврдио да постоји „београдски проусташки лоби“!

Уводећи ме, на нивоу институције, у друштво Данаса, где сам стално запослен, Е-новина, ТВ Студија Б и Пешчаника (друштво у којем се доиста осећам почаствовано) - а поводом моје тврдње да су написи о Биљани Србљановић, у вези с њеном куповином 0,87 грама кокаина, представљали најгоре изливе малограђанштине те да је та „информација о једном, за друштвени живот неважном, приватном поступку у свету најпознатије српске драмске књижевнице, уздигнута на ниво круцијалног јавног значаја“ („Мед, крв и кокаин“, Данас, 24. фебруар) - С. Антонић је, у „Медијском башибозуку из ходника времена“, написао и ово: „Златко Паковић, морални бич ‘интелектуалаца у транзицији’ и лауреат награде ‘Десимир Тошић’, са дрском отвореношћу пише да је овим ‘покушајем да се јавни углед једне ангажоване интелектуалке, стицан дугогодишњим личним прегнућем, у једном трену, сведе на ниво криминалног лица’ заправо угрожено њено ‘право на приватни одушак’ - хеј, пазите, ПРАВО НА ПРИВАТНИ ОДУШАК! - који се мора признати ‘једној зрелој и независној личности’ познатој по ‘истинском залагању за демократизацију друштва’.“

Купујући грам кокаина на улици, Биљана Србљановић, осим себе и свог јавног угледа, није угрозила никог другог и ништа друго. Насупрот томе, С. Антонић, задужен за мотрење на „идеолошка скретања“, још од својих партијских задатака у Савезу социјалистичке омладине Србије па до дана данашњег - све време дилује идеолошки опијум.

Од овог С. Антонића, каљеног у кумровачкој школици и увек спремног да побегне с места потенцијалног злочина - из субјекта сопственог исказа, Србија, у свим својим идеолошким менама током три последње деценије, не памти истрајнијег агента/аналитичара морално-политичке подобности.

(Данас)