Жељко Пантелић: За Ђукановића неће нико да гине

 Иза председника Црне Горе Мила Ђукановића је стајала само застава Црне Горе током обраћања после политичког дебакла на Цетињу у недељу ујутру. Није било ни заставе НАТО, чији је Црна Гора члан, а ни Европске Уније у чије се вредности и светоназоре његова партија и следбеници, на речима, куну већ годинама.

Као што је Слободан Милошевић имао обичај да представља српском јавном мњењу своје поразе као велике победе, укључујући и ону против Северноатлантске алијансе, тако је и Ђукановић обзнанио црногорској публици да је однео победу у недељу на Цетињу и поред тога што је митрополит Јоаникије устоличен у Цетињском манастиру а број окупљених на протестима није био ни близу очекиваног. Није постало јасно само то да Мило не може да обезбеди критичну масу грађана него и да бивши режим нема више контролу над полицијом, службама и јавним сервисом РТЦГ.

Прошлог викенда није био улог устоличење митрополита Јоаникија а ни позиција Српске православне цркве у Црној Гори. У игри је била демонстрација моћи, односно ко влада и ко је најмоћнији у Црној Гори: Ђукановић, влада Здравка Кривокапића или председник Србије Александар Вучић. Црногорска извшрна власт, уз недвосмислену подршку западних савезника, је показала да ефективно управља земљом и да има довољно снаге да се одупре роварењу припадника бившег режима као и утицају власти у Београду.

На Западном Балкану не може да се влада без одређеног минимума унутрашње подршке и међународног легитимитета а посебно не без немачког благослова. Знају нешто о томе бивши премијер Северне Македоније Никола Груевски, бивши председник Србије Борис Тадић, бивши председник Косова Хашим Тачи а и бивши албански премијер Сали Бериша. Ђукановић још није и формално бивши, али после прошлонедељног дебакла у црногорској престоници, и оно мало моћи и ауторитета што му је остало, испарило је.

Није пораз Ђукановића толико фатално дефинитиван због устоличења Јоаникија. Много датих обећања председник Црне Горе није испунио. Проблем је што је уз сву медијску кампању, организацију, уложен новац, логистику, патос о угрожености државе и нације, на Цетињу било, све са Цетињанима на барикадама и у граду, ако хоћемо да будемо великодушни, две хиљаде људи.

Имајући у виду да су се у кампању ДПС-а укључиле и остале опозиционе странке, као и поједине невладине организације и јавне личности, одзив грађана је био поражавајуће мали за њих. Порука је евидентна: за Црну Гору има доста оних који су вољни да се боре када је стварно угрожена, али за Ђукановића, ДПС, СДП, СД, ЛП и део невладиних организација чији су се чланови добро “ухлебили” током претходних 30 година и наплатили свој “патриотизам” мало ко жели да изађе из зоне комфора, односно друштвених мрежа на којима билдују вулгарни национализам.

Негативна селекција која је спровођена годинама свела је ДПС на партију послушника, климача главом и некритичких обожаватеља лика и дела Мила Ђукановића, лишених харизме, угледа и утицаја међу грађанима. Без власти, без одсјаја моћи великог вође, они су невидљиви и небитни. Са том горком истином се сударио и бивши директор полиције и саветник председника Ђукановића за националну безбедност Веселин Вељовић.

Председник Црне Горе је остао и без међународне и медијске подршке. Ниједна порука охрабрења није стигла на Милову адресу из центара моћи који нешто значе. Једино су му остали верни саборци и пријатељи у Загребу, Сарајеву и Приштини који су толико обневидели од србофобије да у Ђукановићу виде корифеја људских права, грађанског устројства друштва и европских вредности

Више од четврт века су министри унутрашњих послова и директори полиције бирали полицајце и учили их да буду вернији господару и режиму него држави. Вељовић је био сигуран да има и даље у шаци полицију. Та његова сигурност је и заварала Ђукановића да на “свом терену”, на Цетињу, не могу да изгубе. Вељовићеве команде је послушало само пар полицајаца који ће, вероватно, остати без посла, а он је без пардона ухапшен од истих људи којима је командовао да брутално туку демонстранте у Подгорици у претходним годинама.

Председник Црне Горе је остао и без међународне и медијске подршке. Ниједна порука охрабрења није стигла на Милову адресу из центара моћи који нешто значе. Једино су му остали верни саборци и пријатељи у Загребу, Сарајеву и Приштини који су толико обневидели од србофобије да у Ђукановићу виде корифеја људских права, грађанског устројства друштва и европских вредности.

Ђукановић никада није имао већинску подршку у бирачком телу Црне Горе, али је захваљујући подршци коју је имао у кључним престоницама, укључујући Москву и Пекинг, све до пре пар година, владао без проблема, јер су биле толерисане малверзације на гласачким местима, као и злоупотреба власти, од полиције и тужилаштва до медија.

Лидера ДПС-а су заварала и поједина истраживања јавног мњења урађена у последних пар недеља која су показала да су барјактари два бахата национализма, црногорског и српског, односно ДПС и Демократски фронт у успону. Ђукановић није препознао расположење грађана који јесу спремни да бране Црну Гору али не и његову власт.

Међутим, не излази само Ђукановић као губитник из страственог црногорског викенда. Тежак пораз је доживео и његов колега Александар Вучић, као и лидери Демократског фронта. Они су чекали као запете пушке да искористе евентуално отказивање или одлагање устоличења Јоаникија да оптуже владу Здравка Кривокапића да није у стању да води државу и да обезбеди поштовање закона и уставних права.

Трио из Демократског фронта Андрија Мандић, Милан Кнежевић и Небојша Медојевић је све нервознији јер време пролази, а они не успевају да сруше владу а ни да издејствују њену реконструкцију. Успешно обављена интронизација Јоаникија и дебакл Ђукановићевих комита на Цетињу је веома лошта вест за амбиције ДФ-а да убаци своје лидере или барем људе од поверење у извшну власт.

ДФ се налази у својеврсној политичкој клопци. Једини начин да сруши владу је да гласа заједно са ДПС-ом што би било политичко самоубиство. Нема подршку у владајућој коалицији за промену премијера а нема ни међународни легитимитет да смести своје водеће политичаре на кључна места у извршној власти.

За Вучића су тензије у Црној Гори биле вишетруко корисне. Скренуле су пажњу јавности са много шкакљивијих питања за њега, мада се надао да ће му отворити пут да се акредитује у Црној Гори као заштитник права Срба. Режим у Београду посебно иритира што добар део политичара и лидера странака који добијају велики број гласова Срба у Црној Гори, доживљава само Црну Гору као своју матицу и нема намеру да иде по мишљење на Андрићев венац. У Црној Гори је стасала генерација политичара који се боре против Ђукановићеве клептократске државе, не желе да граде своју земљу на антиспрству али немају намеру ни да буду вазали или привесци Београда.

(Нова.рс)