Željko Obradović: Kakva god da je Srbija, to je moja zemlja, koju obožavam i volim

 Obožavam Srbiju kakva god da je O NBA, Evropi, eventualnom povratku u Partizan, Jokiću, Miciću, Bogdanoviću, stanju u srpskoj košarci i društvu, navijačima i huliganima, izgledima reprezentacijeu kvalifikacijama, a potom i na Olimpijskim igrama u Tokiju, idealnoj ekipi koju je trenirao, za NIN govori najbolji košarkaški trener u Evropi

Čovek je velikan kada o njemu u uvodu intervua može da se napiše mnogo. Najveći je kada ne mora na se napiše ništa, osim imena - Željko Obradović.

Gde ćemo vas gledati sledeće cezone - u Evropi ili u NBA?

- U NBA sigurno ne. Mislim da je to začarani krug koji će veoma teško da se probije. Oni ne veruju trenerima iz Evrope, to je očigledno, Čak ni trenerima koji su zapravo Amerikanci, kao što su Dejvid Blat, koji se oformio i radio kao trener u Izraelu, ili Majk Dantoni, kori je bio igrač pa trener u Milanu. Jedini Evropljanin, ali Evropljanin koji je ceo život tamo radio je naš Igor Kokoškov. Sadašnji trener Jute, Kvin Snajder, bio je pre nekoliko godina pomoćnik Etoreu Mesini u CSKA. Dobio je priliku, i zaista izvanredno radi. Ali Etore je sedam godina u Americi bio pomoćni trener, pokušavao je, zvali su ga na "intervjue", i nikad nije dobio priliku Mislim da bi trenerima iz Evrope bilo veoma lako tamo da rade, ali neko treba da dobije priliku da to i pokaže. Ja nikad nijednu ozbiljnu ponudu nisam imao osim 2013. od Detroit pistonsa. Što se tiče Evrope, bitno je da mi čovek koji me zove objasni zašto veruje da sam ja taj, On i klub moraju da imaju ambiciju kakvu ja imam. Znam šta može da me motiviše u ovom gradu i ovoj zemlji, a znam šta može da me motiviše drugde. Ali ambicija mora da bude nešto što nas vodi sve.

Da li je onda moguće da se vratite u Partizan?

- Sa ljudima iz Partizana sam u stalnom kontaktu, i uvek sam pokušavao da nađem način da Partizanu pomognem; ali ne samo Partizanu, nego svim našim klubovima, verujte mi. U evropskoj košarci imam dobre prijatelje, i kad god je trebalo da se kaže lepa reč za bilo koji naš klub, ja sam to pokušao da uradim. Zašto? Zato što verujem da ovdašnju produkciju trenera i igrača Evropa mora da poštuje. Za evropsku košarku je strašno važno da U Evroligi budu i Partizan i Zvezda. To bi, uzgred, mnogo smanjilo tenzije. Beograd bi, kao grad u kome ljudi vole i razumeju košarku, svake sedmice imao punu Arenu, i to bi bila poruka za celu Evropu. A mislim da je suvišno da objašnavam moje emocije prema Partizanu i koliko mi Partizan znači.

Dražen Dalipagić misli da bi vaš povratak u Partizanu ovom trenutku bio hajde da to ovako urečimo - baš neobičan potez.

- Šta god da odgovorim, može da se protumači na ovaj ili onaj način, ali mogu da kažem, na primer, zar ludost nekad nije dobra? Kada sam 1991, u 31. godini, ženi rekao da više nisam igrač, već trener, čudno me je pogledala i rekla: "Dobro, sedi, odmori se". Suština je u ovome ,znam koja je moja cena u Evropi, ali to ne može da bude presudno da bih otišao negde da radim, nego ambicija.

Nikola Jokić je celom košarkaškom svetu prošao ispod radara. Kako objašnjavate to što je izrastao u najboljeg igrača NBA?

- Pre svega njegovom igračkom inteligencijom. Mislim i da je imao sreće da ode kod trenera koji je shvatio šta treba da uradi - da mu da loptu na način na koji Nikola igra, način na koji igra Denver. Zašto je Nikola na tom nivou? Zato što je sposoban da šutne tri poena, sposoban je da odigra leđima, sposoban je da odigra lice i pogotovo zato što ima pas igru koja nije viđena. San svakog trenera je da ima pet igrača na istom nivou, koji će da igraju i plejmejkera i centra. Nikola sve to ima. Izdvaja ga to što sve vidi i brzo misli. Šta kao trenera najviše može da me obraduje? Kada me moj igrač Iznenadi potezom. Nikolin limit je samo njegova ambicija, a kada je dobio nagradu, rekao je da iz utakmice u utakmicu mora da igra na istom nivou da bi opravdao to što je dobio. I evo, i na poslednjoj utakmici čovek je sve radio. I za Vasilija Micića se može reći da je imao "odloženo paljenje". Vasu znam odavno, otišao je na drugi nivo onog trenutka kada je počeo da ubacuje tri poena iz driblinga. Prelomna mu je bila sezona 2017/2018. u Žalgirisu. Šarunas (Jasikevičijus) mi je rekao da je Vasa tada sa Benom Udrihom trenirao kao nenormalan. Ne smemo da previdimo ni dobru NBA sezonu Bogdana Bogdanovića. Ne mogu da budem objektivan kad je Bogdan u pitanju, jer ga mnogo volim, i primer je svega što govorim igračima želje, posvećenosti, shvatanja utakmice, razumevanja saigrača i kluba. Ja sam povezan i sa Bogdanom i sa njegovim roditeljima, a nikada pre toga nisam imao takav primer. To su divni ljudi, i onda je logično da je Bogdan takav.

Kako napraviti balans između domaćih i stranih pojačanja?

- Strani košarkaši se dovode da bi se napravio što bolli rezultat kraćim putem. Dule (Vujošević) je ovih dana pričao, i istina je, da u naše klubove u ovom trenutku dolaze prosečni stranci. Skauting je čudo. Igraču koga dovodiš moraš da objasniš šta je Beograd, moraš da mu objasniš šta je Srbija, moraš da mu objasniš mentalitet ljudi, moraš da mu objasniš šta se dešava kada izađe ispred Partizanovih navijača, i da ga pitaš da li je spreman za to. Moraš da znaš i njʹegov privatan život, da li voli da izlazi i slično. Kada dovodim igrače, ja razgovaram sa njima. Nikadu životu nisam razgovarao sa igračem o novcu; to nije moj posao, postoje menadžer kluba i njegov menadžer, nek oni o tome pričaju. Mene samo zanima zbog čega je zainteresovan da dođe. On to mora da zna, a ja kao trener moram da mu objasnim zbog čega ja njega želim.

Roditelji mlade košarkaše i druge sportiste neretko vide kao proizvod koji treba odmah prodati na tržištu, što im prekida normalan igrački razvoj.

- Roditelji koji nisu svoje snove ostvarili pokušavaju od raspada Jugoslavije da kroz decu dođu do boljeg života, i to je takođe ljudski. Ali neko ima u glavi viziju šta bi želeo da mu dete bude, i važno mu je da dete ide normalnim putem, a nekome je bitno da u tom trenutku uzme neku paru i da  živi malo bolje, To će uvek biti. Jedini moj savet mladim igračima jeste da idu u sredinu gde će da igraju i gde će imati dobar trening. Niko nije postao igrač sedeći na klupi. Pitao sam neke mlade igrače ovde: "Kada si, sine, poslednji put imao individualni trening?" Kaže, imao sam jedan trening. I onda se pitamo gde nam se izgube talenti. Ko je postao igrač ako nije trenirao individualno i ako nije ulagao u sebe? Ja ne znam takvog.

Kada govorimo o klupama, recimo koju i o foteljama. Trenutno većina srpskih klubova ima "vlasnike" koji ničim ne odgovaraju. Šta mislite o privatizaciji?

- Klubovi sa naših prostora snalaze se tako što država pomaže. To nije novo. Stalno je bilo tako, ko god je bio na vlasti. Nije morala država konkretno da pomogne, ali zvala bi sponzora i rekla mu da uloži. U ovom trenutku sportski klubovi ne mogu da funkcionišu bez pomoći države. Sad, kakva je raspodela, koliko kome ide, ja to ne znam, niti želim time da se bavim. Država pomaže sve oblasti života, i svi ćemo da se saglasimo da je najvažnije zdravlje ljudi, pa obrazovanje, i tako dalje, i onda ćemo sigurno da kažemo da je i sport važan. Ja ćy uvek da pričam o sportu, jer se njime bavim, ali imam potpuno razumevanje za ljude iz kulture, za ljude iz zdravstva. Nije lako da se to raspoređuje. Treba da se proceni šta je interes, zbog čega se daje novac. Partizan i Crvena zvezda ne mogu da budu konkurentni kao CSKA, Real ili Barselona, ali išlo se odavde na završnicu Evrolige i bez velikih budžeta. Mislim da je španski model dobar. Španski klubovi funkcionišu kao udruženja građana. 

Čime bi reprezentacija Srbije mogla da obraduje navijače na predstojećim Olimpijskim igrama, ako se na njih plasira?

- Sezone su bile užasno duge. Kada se pogleda spisak reprezentacije, nema dileme - to je kvalitet. Pitanje je ko će od njih da bude tu, koliko vremena he da bude, koliko he da budu sveži, koncentrisani, i da li će - ne daj bože - povrede da utiču. Ako me pitate kao nekog ko obožava reprezentaciju, bio bih zadovoljan da svako koga Igor (Kokoškov) pozove, bude tamo. Da li neko može iskreno da veruje da želi dobar rezultat više od igrača? Od nekog ko se budi, radi, živi za to? Nekada je reprezentacija bila prozor da igrači prave ugovore; ovim igračima sigurno nije tako. Uglavnom su već zbrinuti. Jedini motiv može da im bude grb. Imao sam sreće da radim u najvećim klubovima, ali ništa nije moglo da se poredi sa igrom za reprezentaciju i treniranjem reprezentacije. Mi smo trčali na to, ljudi. Zbog Olimpijade 1988. zajedno smo bili četiri meseca i 23 dana. Kada je došao trenutak da se rastanemo, pitali smo se gde ćemo. Četiri meseca i 23 dana. I onda ti neko kaže "nisi želeo". Pa kako, prijatelju? Navijač će uvek da traži da budeš najbolji, prirodno je, i treba težiti tome.

Kada je reč o budućnosti sporta, pošto on reflektuje društvo, a vi ste dugo bili odsutni, kakvom vam se čini Srbija danas?

- Nikad nisam prestao da dolazim ovde. Dok sam radio u Atini, imao sam sreću da aviona ima maltene svaki dan. Sletao bih u devet uveče, i poletao natrag u šest ujutru. Nisam Išao čak ni u stan, nego se sa drugarima nalazio u kafani. Sedeli bismo do jutra, i onda sam se vraćao. Isto je bilo dok sam bio u Istanbulu. Sad mi majka živi u Čačku sama, pa sam išao pravo za Čačak da vidim nju. Kakva god da je Srbija, to je moja zemlja, koju obožavam, kao što obožavam i Beograd i Čačak, u kome sam rođen, i mene to ispunjava. Znam da mnogi ljudi žive teško. Nekima mogu da pomognem. Bog mi je dao da se bavim ovim poslom, pa sam uspeo da zaradim. Valjda je najveće blago u životu da stekneš prijatelje. Imam ih dosta, i ponosan sam na to da vodim računa o njima, kao što bi oni, znam, vodili računa o meni. Tako doživljavam Srbiju. Ne bih voleo da pričam o temama u kojima nisam svoj na svome, da sada pravim neku veliku analizu... Srbija je takva kakva je, obožavamo je, volećemo je, naša je, i uvek ćemo da se nadamo da može da bude bolje.

Za kraj, po želji svakog ljubitelja košarke, najgore pitanje - sastavite idealnu petorku od lljudi koje ste trenirali.

- Trener sam 30 godina, i bilo je toliko dobrih igrača i ljudi. Najbolji tim koji sam vodio onaj je koji je nastupio u Atlanti 1996. Prva postava su bili Đorđević, Danilović, Paspalj, Savić, Divac. A ovamo su bili Tomašević, Bodiroga, Berić, Lončar, Topić, Saša Obradović i Rebrača. To je bila poezija. Okreneš se, i koga god da pogledaš, to je to. 

(direktno.rs)