Жељко Обрадовић: Каква год да је Србија, то је моја земља, коју обожавам и волим

 Обожавам Србију каква год да је О НБА, Европи, евентуалном повратку у Партизан, Јокићу, Мицићу, Богдановићу, стању у српској кошарци и друштву, навијачима и хулиганима, изгледима репрезентацијеу квалификацијама, а потом и на Олимпијским играма у Токију, идеалној екипи коју је тренирао, за НИН говори најбољи кошаркашки тренер у Европи

Човек је великан када о њему у уводу интервуа може да се напише много. Највећи је када не мора на се напише ништа, осим имена - Жељко Обрадовић.

Где ћемо вас гледати следеће цезоне - у Европи или у НБА?

- У НБА сигурно не. Мислим да је то зачарани круг који ће веома тешко да се пробије. Они не верују тренерима из Европе, то је очигледно, Чак ни тренерима који су заправо Американци, као што су Дејвид Блат, који се оформио и радио као тренер у Израелу, или Мајк Дантони, кори је био играч па тренер у Милану. Једини Европљанин, али Европљанин који је цео живот тамо радио је наш Игор Кокошков. Садашњи тренер Јуте, Квин Снајдер, био је пре неколико година помоц́ник Етореу Месини у ЦСКА. Добио је прилику, и заиста изванредно ради. Али Еторе је седам година у Америци био помоц́ни тренер, покушавао је, звали су га на "интервјуе", и никад није добио прилику Мислим да би тренерима из Европе било веома лако тамо да раде, али неко треба да добије прилику да то и покаже. Ја никад ниједну озбиљну понуду нисам имао осим 2013. од Детроит пистонса. Што се тиче Европе, битно је да ми човек који ме зове објасни зашто верује да сам ја тај, Он и клуб морају да имају амбицију какву ја имам. Знам шта може да ме мотивише у овом граду и овој земљи, а знам шта може да ме мотивише другде. Али амбиција мора да буде нешто што нас води све.

Да ли је онда могуће да се вратите у Партизан?

- Са људима из Партизана сам у сталном контакту, и увек сам покушавао да нађем начин да Партизану помогнем; али не само Партизану, него свим нашим клубовима, верујте ми. У европској кошарци имам добре пријатеље, и кад год је требало да се каже лепа реч за било који наш клуб, ја сам то покушао да урадим. Зашто? Зато што верујем да овдашњу продукцију тренера и играча Европа мора да поштује. За европску кошарку је страшно важно да У Евролиги буду и Партизан и Звезда. То би, узгред, много смањило тензије. Београд би, као град у коме људи воле и разумеју кошарку, сваке седмице имао пуну Арену, и то би била порука за целу Европу. А мислим да је сувишно да објашнавам моје емоције према Партизану и колико ми Партизан значи.

Дражен Далипагић мисли да би ваш повратак у Партизану овом тренутку био хајде да то овако уречимо - баш необичан потез.

- Шта год да одговорим, може да се протумачи на овај или онај начин, али могу да кажем, на пример, зар лудост некад није добра? Када сам 1991, у 31. години, жени рекао да више нисам играч, вец́ тренер, чудно ме је погледала и рекла: "Добро, седи, одмори се". Суштина је у овоме ,знам која је моја цена у Европи, али то не може да буде пресудно да бих отишао негде да радим, него амбиција.

Никола Јокић је целом кошаркашком свету прошао испод радара. Како објашњавате то што је израстао у најбољег играча НБА?

- Пре свега његовом играчком интелигенцијом. Мислим и да је имао среће да оде код тренера који је схватио шта треба да уради - да му да лопту на начин на који Никола игра, начин на који игра Денвер. Зашто је Никола на том нивоу? Зато што је способан да шутне три поена, способан је да одигра леђима, способан је да одигра лице и поготово зато што има пас игру која није виђена. Сан сваког тренера је да има пет играча на истом нивоу, који ће да играју и плејмејкера и центра. Никола све то има. Издваја га то што све види и брзо мисли. Шта као тренера највише може да ме обрадује? Када ме мој играч Изненади потезом. Николин лимит је само његова амбиција, а када је добио награду, рекао је да из утакмице у утакмицу мора да игра на истом нивоу да би оправдао то што је добио. И ево, и на последњој утакмици човек је све радио. И за Василија Мициц́а се може рец́и да је имао "одложено паљење". Васу знам одавно, отишао је на други ниво оног тренутка када је почео да убацује три поена из дриблинга. Преломна му је била сезона 2017/2018. у Жалгирису. Шарунас (Јасикевичијус) ми је рекао да је Васа тада са Беном Удрихом тренирао као ненормалан. Не смемо да превидимо ни добру НБА сезону Богдана Богдановића. Не могу да будем објективан кад је Богдан у питању, јер га много волим, и пример је свега што говорим играчима жеље, посвец́ености, схватања утакмице, разумевања саиграча и клуба. Ја сам повезан и са Богданом и са његовим родитељима, а никада пре тога нисам имао такав пример. То су дивни људи, и онда је логично да је Богдан такав.

Како направити баланс између домаћих и страних појачања?

- Страни кошаркаши се доводе да би се направио што болли резултат краћим путем. Дуле (Вујошевић) је ових дана причао, и истина је, да у наше клубове у овом тренутку долазе просечни странци. Скаутинг је чудо. Играчу кога доводиш мораш да објасниш шта је Београд, мораш да му објасниш шта је Србија, мораш да му објасниш менталитет људи, мораш да му објасниш шта се дешава када изађе испред Партизанових навијача, и да га питаш да ли је спреман за то. Мораш да знаш и њʹегов приватан живот, да ли воли да излази и слично. Када доводим играче, ја разговарам са њима. Никаду животу нисам разговарао са играчем о новцу; то није мој посао, постоје менаџер клуба и његов менаџер, нек они о томе причају. Мене само занима због чега је заинтересован да дође. Он то мора да зна, а ја као тренер морам да му објасним због чега ја њега желим.

Родитељи младе кошаркаше и друге спортисте неретко виде као производ који треба одмах продати на тржишту, што им прекида нормалан играчки развој.

- Родитељи који нису своје снове остварили покушавају од распада Југославије да кроз децу дођу до бољег живота, и то је такође људски. Али неко има у глави визију шта би желео да му дете буде, и важно му је да дете иде нормалним путем, а некоме је битно да у том тренутку узме неку пару и да  живи мало боље, То ће увек бити. Једини мој савет младим играчима јесте да иду у средину где ће да играју и где ће имати добар тренинг. Нико није постао играч седец́и на клупи. Питао сам неке младе играче овде: "Када си, сине, последњи пут имао индивидуални тренинг?" Каже, имао сам један тренинг. И онда се питамо где нам се изгубе таленти. Ко је постао играч ако није тренирао индивидуално и ако није улагао у себе? Ја не знам таквог.

Када говоримо о клупама, рецимо коју и о фотељама. Тренутно већина српских клубова има "власнике" који ничим не одговарају. Шта мислите о приватизацији?

- Клубови са наших простора сналазе се тако што држава помаже. То није ново. Стално је било тако, ко год је био на власти. Није морала држава конкретно да помогне, али звала би спонзора и рекла му да уложи. У овом тренутку спортски клубови не могу да функционишу без помоћи државе. Сад, каква је расподела, колико коме иде, ја то не знам, нити желим тиме да се бавим. Држава помаже све области живота, и сви ћемо да се сагласимо да је најважније здравље људи, па образовање, и тако даље, и онда ћемо сигурно да кажемо да је и спорт важан. Ја ћy увек да причам о спорту, јер се њиме бавим, али имам потпуно разумевање за људе из културе, за људе из здравства. Није лако да се то распоређује. Треба да се процени шта је интерес, због чега се даје новац. Партизан и Црвена звезда не могу да буду конкурентни као ЦСКА, Реал или Барселона, али ишло се одавде на завршницу Евролиге и без великих буџета. Мислим да је шпански модел добар. Шпански клубови функционишу као удружења грађана. 

Чиме би репрезентација Србије могла да обрадује навијаче на предстојећим Олимпијским играма, ако се на њих пласира?

- Сезоне су биле ужасно дуге. Када се погледа списак репрезентације, нема дилеме - то је квалитет. Питање је ко ће од њих да буде ту, колико времена хе да буде, колико хе да буду свежи, концентрисани, и да ли ће - не дај боже - повреде да утичу. Ако ме питате као неког ко обожава репрезентацију, био бих задовољан да свако кога Игор (Кокошков) позове, буде тамо. Да ли неко може искрено да верује да жели добар резултат више од играча? Од неког ко се буди, ради, живи за то? Некада је репрезентација била прозор да играчи праве уговоре; овим играчима сигурно није тако. Углавном су вец́ збринути. Једини мотив може да им буде грб. Имао сам среће да радим у највец́им клубовима, али ништа није могло да се пореди са игром за репрезентацију и тренирањем репрезентације. Ми смо трчали на то, људи. Због Олимпијаде 1988. заједно смо били четири месеца и 23 дана. Када је дошао тренутак да се растанемо, питали смо се где ћемо. Четири месеца и 23 дана. И онда ти неко каже "ниси желео". Па како, пријатељу? Навијач ће увек да тражи да будеш најбољи, природно је, и треба тежити томе.

Када је реч о будућности спорта, пошто он рефлектује друштво, а ви сте дуго били одсутни, каквом вам се чини Србија данас?

- Никад нисам престао да долазим овде. Док сам радио у Атини, имао сам срец́у да авиона има малтене сваки дан. Слетао бих у девет увече, и полетао натраг у шест ујутру. Нисам Ишао чак ни у стан, него се са другарима налазио у кафани. Седели бисмо до јутра, и онда сам се враћао. Исто је било док сам био у Истанбулу. Сад ми мајка живи у Чачку сама, па сам ишао право за Чачак да видим њу. Каква год да је Србија, то је моја земља, коју обожавам, као што обожавам и Београд и Чачак, у коме сам рођен, и мене то испуњава. Знам да многи људи живе тешко. Некима могу да помогнем. Бог ми је дао да се бавим овим послом, па сам успео да зарадим. Ваљда је највеће благо у животу да стекнеш пријатеље. Имам их доста, и поносан сам на то да водим рачуна о њима, као што би они, знам, водили рачуна о мени. Тако доживљавам Србију. Не бих волео да причам о темама у којима нисам свој на своме, да сада правим неку велику анализу... Србија је таква каква је, обожавамо је, волећемо је, наша је, и увек ћемо да се надамо да може да буде боље.

За крај, по жељи сваког љубитеља кошарке, најгоре питање - саставите идеалну петорку од лљуди које сте тренирали.

- Тренер сам 30 година, и било је толико добрих играча и људи. Најбољи тим који сам водио онај је који је наступио у Атланти 1996. Прва постава су били Ђорђевић, Даниловић, Паспаљ, Савић, Дивац. А овамо су били Томашевић, Бодирога, Берић, Лончар, Топић, Саша Обрадовић и Ребрача. То је била поезија. Окренеш се, и кога год да погледаш, то је то. 

(direktno.rs)