Жарко Кораћ: Томислав Николић је као Буриданов магарац исцрпео себе

Иако резултати општих избора у Србији још нису званично објављени док пишем овај текст и иако преговори о саставу нове владе нису ни започели, ипак је могуће направити прву анализу изборних резултата. Они недвосмислено показују континуитет политике, која је започела избором Војислава Коштунице за премијера Србије, почетком 2004. године.

Та политика је дуго тражила своје право име и стекла га је тек усвајањем фразе „И Косово и Европа“. На изборима маја 2012. године, она је тријумфовала. Србија је изабрала да настави свој пут спорих („пузајућих“) реформи и неодлучности у избору европског опредељења, овај пут без „десних скретања“ (Двери и СРС). Све изборне резултате требало би анализирати са становишта ове политичке одлуке. Погледајмо како су на изборима прошле водеће странке.

Досадашња владајућа коалиција, а пре свега Демократска странка, изашла је из избора видно ослабљена, али много мање него што су била предвиђања незадовољних грађана. Суверено владати четири године и значајно повећати незапосленост, задужити земљу, институционализовати корупцију, дерогирати место премијера, лутати у спољној политици и добити на изборима више од двадесет посто гласова, јесте врста успеха. Наравно, томе су допринели снажна медијска манипулација и страх од неизвесности али и чињеница да ДС очигледно има стабилно бирачко тело, које није вољно да напусти своју странку у невољама. За њу су гласали и сви који зависе од државне синекуре, а број таквих људи је све већи у Србији. ДС је постала „странка власти“ са свим погодностима и невољама које таква позиција носи. Играјући се цинично националистичким осећањима на свом завршном митингу у Београду, на који је доведен Милорад Додик да потврди њену српску „плаву крв“, ДС је показала да њена маркетиншка обланда „државотворне странке“ још увек може да привуче бираче. Њена немоћ и неодлучност у реформама, савршено одговарају школованијем делу бирачког тела и то је тужна истина последњих избора.

За разлику од ДС, Српска напредна странка ушла је у изборе са жељом да буде странка „позитивног револуционарног преврата“. И то је и одредило њену судбину на изборима. Она за то просто није имала снаге. Политички аматеризам њеног лидера и његова политичка биографија, биле су велика препрека да буде убедљив у свом „европском руху“. Колебајући се свакодневно колико да буде умерени националиста а колико умерени Европејац, Томислав Николић је као Буриданов магарац исцрпео себе. Крајње неуспели штрајк глађу му у томе сигурно није помогао. Такође, било је више него цинично очекивати да ће „борба против корупције“ моћи да се води са коалиционим партнерима као што су Богољуб Карић и Велимир Илић. Ипак и бирачи СНС виде реалност и нису склони да прихвате баш све што им лидери нуде.

Али већина аналитичара је превидела да је СНС далеко најзанимљивија појава на политичкој сцени Србије. Не ради се само о њеним изборним резултатима, већ укупном позиционирању ВЕЋИНСКОГ бирачког тела у Србији. Чињеница да је Томислав Николић изабрао да буде „умерени Европејац“ није само последица „лукавства ума“ већ и нечег много важнијег – почетка еволуције српског екстремног национализма. Чињеница да странка Николићевог бившег политичког ментора Војислава Шешеља није ушла у парламент, само потврђује ту еволуцију.

О дометима, темпу промена и најважније, узроцима те еволуције, у нашем друштву се не води смисаона расправа. Да је огроман пут промена пред тим бирачким телом, једва треба и нагласити. То је очигледно. Чак су и лидери СНС, пре неколико година носили у рукама банере хвалоспева Ратку Младићу. Али тај велики део бирачког тела, почео је да се колеба. Он није више сасвим сигуран да ли може и даље да се инсистира на границама „Карлобаг, Огулин, Вировитица“ или прети клањем зарђалим кашикама. Оно што Шешељ после девет година затвора у Хагу не види, виде његови бивши бирачи. Они виде да им је политички програм поражен, али тврдоглаво одбијају да то у потпуности прихвате. Фраза „И Косово и Европа“ савршено симболизује ту амбиваленцију. Почели су да сумњају, нису више сигурни, али не желе себи то да признају.

У томе је узрок успеха Социјалистичке партије Србије на последњим изборима. Пројектујући себе као „јаког човека режима“, Ивица Дачић је бар за кратко умирио страхове националистичког дела бирачког тела да је политика из деведесетих година прошлог века заиста мртва. Он је, као бивши портпарол Милошевићеве партије, био у доброј позицији да то учини. Грубо злоупотребљавајући своју позицију министра полиције, он је рециклирао стару идеју „знамо циљеве, треба нам одлучност“, која се везује за све тоталитарне политичке покрете. Хапсећи Албанце на југу Србије дан уочи избора, он је бахато показао да је његова моћ већа од моћи владе или председника државе, који се није ни осврнуо на ово играње ватром у политички најосетљивијем делу Србије.

Бахат, агресиван и бескрупулозан, Дачић је помало опавдао свој ранији надимак „малог Слобе“, али је његов успех ипак ограниченог домета. Он је свакако научио лекцију посматрајући свог узора Милошевића, да је стварна економска и војна снага далеко изван Србије и да је његов бравадо ипак само локална представа, што би рекли у Хрватској – „пучко казалиште“. Али то ће му донети место премијера, мир у странци и наду да је, на крају, Изногуд ипак заменио калифа.

Као да је Србији суђено да још неко време гледа кадрове из Житорађе – Цецу „удовицу“ Ражнатовић и Ивицу Дачића. Иста опасна мешавина кича и националистичког патоса.

Србија на последњим изборима није изабрала стварне промене – она за њих нема снаге. Она транзицију види као УЗРОК проблема, а не као њихово решење. Успех СПС показује да идеје о „снази воље“ и чврстој руци још увек нису слабије од рационалног промишљања узрока недаћа у којима се налази Србија. Неодлучност Бориса Тадића утрла је пут агресивном демагогу, који је обећао брзо избављење из економског и друштвеног пропадања. Песма у седишту СПС-а у Београду, помало је личила на мексички „дегуељо“, којим се слави смрт.

Али нити је тај изборни успех трајан, нити је превише битан. Он само одлаже оно што ће Србија пре или после морати да уради – да одлучно изабере пут радикалних реформи. Дуга сенка Зорана Ђинђића протезала се поново над Србијом. Као МЕМЕНТО МОРИ, она је још једном хтела да подсети да Србија не може да избегне да постане модерно друштво. Са овом или неком другом генерацијом политичара.

(Пешчаник)