Жарко Јокановић: Ода гадости

Стид ме је због народа који ћути
док овај лаже, прети и мути,
стид ме је због оних који трпе,
због људи који су постали крпе.

У нормалним земљама што се лечи,
овде се с телевизије народу бечи, 
у нормалним земљама што се затвара,
овде, уз аплауз, краде и вара.

Док друге за издају он оптужује,
са издајницима се лично удружује,
док на друге урла да су ђаво,
сам себи кличе: ’’Браво! Браво!’’

Глупи га следе, нечем се надају,
док све дубље и дубље падају,
амбасаде стране конце му повлаче,
док му се овде амебе увлаче.

Наказно је царево ново одело,
за земљу ову - то је опело,
ал срећно вичу широке масе,
да је манекен оно што је прасе.

Вођа сам себе у звезде окива,
у маси мазга сама се поткива,
док се сам себи у огледалу диви
хистерично урла – сви су му криви.

Дубоко презире све око себе,
ал за фотељу перфидно гребе,
лажи су његове постале светиња,
у ропству се њима држи светина.

Послушно стадо док му кличе
из џепа им последњи динар миче,
нек трпи стока - кога то заболе,
срећан је онај од власти што оболе.

Само је њега Бог нам подарио 
да спашава оно што сам је покварио,
две деценије нама он је убио,
да би се у решење сад удубио.

Свуда себе види и себе препознаје,
за њега служба лично дознаје,
кад блата за противнике нема више,
лично он подмеће и конструише.

Све што је обећ’о то је и слагао,
па ухваћен у лажима запомагао, 
за све што забрља он друге криви,
својим се срањима лично диви.

Окружен багром и мафијашима,
безможданом масом и лакрдијашима,
поразе труле за победе проглашава,
бестидно глумата како нас спашава.

Невидљивим успесима диви се крдо, 
за њих је вођина мрвица брдо,
битно је само да се воли,
оно што сваку нормалност боли.

И није крив вођа што вас јаше,
бескичмењацима баш такав паше,
ко мозга нема нек га обожава,
док диктатура све угрожава.

Заувек ваш послушни грађанин Срба

(Блиц)