Вук Драшковић: Све што нам Европа предлаже у нашем је интересу

БЕОГРАД - Црвене линије косовске државне политике затежу се око грла Србије. Прва и темељна „црвена линија” је „очување суверенитета и територијалног интегритета“ Србије на Косову.

Чува се оно што се има, а сви знамо да Србија нема никакву, а камоли суверену, власт над „јужном покрајином“ и да на спољним косовским границама са Албанијом, Црном Гором и Македонијом нема ни српских граничара ни цариника нити икаквих симбола наше државе. Сви видимо да је цар го, али „црвена линија“ налаже да чувамо његово непостојеће одело и да се одрекнемо ЕУ, које има, буде ли од нас затражено да се одрекнемо косовског царевог одела, којег нема.

Друга „црвена линија“ је плаћање непостојећег суверенитета над „јужном покрајином“. Већ 11 година одборници, председници и чиновници скоро свих косовских општина јужно од Ибра, полицијске станице, матични уреди, општински катастри, факултети, музеји, позоришта... пресељени су у Србију. На зградама у које је то све премештено истакнуте су табле са натписима да ту раде и зарађују „покрајинске власти“ из Пећи, Приштине, Подујева, Вучитрна, Велике Хоче...

Пресељени су чак и рудници. Сваке године плаћање тог и таквог суверенитета кошта Србију по неколико стотина милиона евра. Кошта нас и више јер јужно од Ибра данас нема општине са српском већином без две локалне самоуправе. Једне изабране на косовским и друге изабране на изборима које расписује Скупштина Србије.

Примера ради, некадашња општина Приштина и близу хиљаду запослених у њој пребачени су у Грачаницу. И то све плаћа држава Србија, а плаћала је донедавно и спољни дуг Косова, са образложењем да и дугови „наше покрајине“ морају бити наши.

Трећа „црвена линија“ налаже да Србија, ни по коју цену, не сме пристати да на царинском печату Косова пише да је то царински печат Косова. Који је учинак? За Србију изгубљено косовско тржиште и годишњи губитак од 400 милиона евра.

Прихватамо царину на Мердару и Јарињу, али не прихватамо да су то царински прелази између државе Србије и њеног суседа коме је име Косово. Оно је за нас „наша јужна покрајина“. Само то и ништа друго. Откуда, онда, граничне и царинске рампе између Србије и њене „јужне покрајине“? Зашто тих рампи нема између Србије и Војводине, њене северне покрајине? Нема одговора на ова питања, а не може их ни бити све док смо таоци „црвених линија“ очувања суверенитета којег нема и док се наш народ храни „патриотизмом“ који не зна оно што зна и не види оно што види.

Четврта „црвена линија“ штити суверенитет Србије над косовским катастарским књигама, пета над родним листовима, шеста над путним исправама. У свему томе нема државног суверенитета. Суверенитет државе је, искључиво, у њеној војној, полицијској, законодавној и судској власти и управи над одређеном територијом.

У ономе свему чега Србија нема на Косову после изгубљеног рата са НАТО алијансом и што она сада не може повратити ни ратом ни дипломатијом. „Црвене линије“ националног аутизма поричу стварност, држави Србији доносе једино штету и прете нам повратком трагичној политици сукоба са суседима и моћним земљама Европе и света. Постоји ли разумни пут?

Постоји, и назваћу га путем „зелених линија“ које су борба за могуће и гарантују победу. Стотине и стотине милиона евра које годишње трошимо на одбрану „црвених линија“ пораза преусмеримо Србима и манастирима на Косову. У свим косовским општинама са српском већином, од Штрпца до општина на северу, према Ахтисаријевом плану који је Приштина прихватила, локална власт може бити само српска, полиција српска, првостепени судови српски, а неспорна је и њихова економска и културна повезаност са Србијом.

Уз само мало дипломатског напора од ЕУ можемо добити тврде гаранције и статусне везаности сваког косовског Србина за државу Србију, да буду њени држављани и учествују и на изборима за Скупштину и председника Србије. Можемо да Србима населимо и око 40 заштићених зона око наших манастира и цркава, а српски језик и ћирилица равноправни су са албанским језиком и писмом...

Зашто се крије све ово и много тога још? Зато што смо због „црвених линија“ одбацили „зелене линије“ Мартија Ахтисарија на исти начин на који смо 1995, уочи „Олује“, одбацили и план „З-4“ за Србе у Хрватској. Из Брисела и Вашингтона стижу понуде да добијемо и више од Ахтисаријевог плана. Да добијемо пуну заштиту и везаност за Србију оног што зовемо нашим косовским Јерусалимом: српског народа и његовог религијског и историјског наслеђа.

Све што нам Европа предлаже у нашем је интересу, а Србија одлучује у корист своје штете.

(Блиц)