Voja Žanetić: Deset kriterijuma

 Valjda osokoljeni i inspirisani ni manje ni više nego preliminarnim članstvom Srbije u svetskom Centru za nuklearna istraživanja (CERN), razni veliki naučnici iz naše zemlje došli su do fascinantnog zaključka: da se na sledećim ovdašnjim parlamentarnim izborima neće birati političke stranke nego kandidat za premijera. Onemogućeni da za ovu funkciju uvezu strane stručnjake ili domaće stručnjake sa inostranim iskustvom - jer nema tih para i tog iskustva koje može da pomogne - naučnici su se bacili na pronalaženje jednog takvog personalnog otkrića. U želji da se pomogne u ovom nastojanju, evo 10 kriterijuma koji će olakšati izbor kandidata:

Osoba za ovu funkciju treba da bude ili muškog pola ili žena sa prilično modifikovanim reproduktivnim organima, jer valja imati dva izvesna dela ovih organa da bi se neko uopšte prihvatio u ovim vremenima ovakvog posla. S druge strane, žene su generalno nešto opreznije i mudrije od muškaraca; nema tolike ženske budale koja bi prihvatila da bude premijer, s ovom ekonomijom i s ovim budžetom.

Po pitanju fizičkog izgleda, budući premijer treba da bude lep čovek samo ako dosadašnja iskustva dokazuju da postoji korelacija između lepote života građanstva i estetskih karakteristika političkih lidera. Ako ta korelacija ne postoji, onda je svejedno, a ako postoji suprotna korelacija, budući premijer treba da ima grbu, jednu kraću nogu, crne krezave zube i brojne zastrašujuće ožiljke po bradavičavom licu.

Budući premijer treba da bude čovek koga ne zanima poboljšanje sopstvenog imovinskog stanja, kao ni stanja svojih poslovnih ortaka, prijatelja, rodbine, supružnika ili naslednika. To će reći da budući premijer treba da bude ili dokazani asketa ili legalno imućan, uz obaveznu proveru bilo kog od ta dva slučaja. Ukoliko to nije moguće, budući premijer treba da javno zatraži finansijsku pomoć države za navedena imovinska poboljšanja, te da budžet za tu namenu učini transparentnim i dostupnim javnosti. Veličina budžeta, ako pristane na ove uslove, nije sporna.

Osoba koja bi u narednom periodu koordinirala rad Vlade Srbije treba da bude u mogućnosti da vodi računa o nacionalnim interesima u onoj meri u kojoj se to istovremeno dopada ambasadama stranih zemalja suprotstavljenih interesa, te nevladinim organizacijama suprotstavljenih finansijera i donatora - a da u isto vreme ne izgubi sledeće izbore. I ne samo što treba da pristane da to radi već mora i da osmisli i obrazloži kako je to uopšte moguće.

Sledeći srpski premijer za vreme svog mandata treba na posao da vrati bar 240.000 nezaposlenih, koji su ostali bez posla u prethodne 3 godine, a da to ne bude putem povećavanja republičke, pokrajinske ili lokalne administracije, kao ni zapošljavanjem u javnim preduzećima. Ako zaposli još nekog od preostalih milion i po ljudi, utoliko bolje, a sve to treba da učini bez dodatnog zaduživanja zemlje, bez velike inflacije, povećavajući izvoz u zemlje koje smanjuju uvoz, a smanjujući uvoz iz zemalja koje nam u većini slučajeva prodaju ono što mi nemamo ili ne umemo bolje i jeftinije da napravimo. Ovo sve treba da izvede bez fraka, štapića i cilindra sa zecom u istom.

Što se tiče takozvane bezbednosne kulture, kandidat za premijera treba da bude onoliko blizak sa domaćim ili inostranim obaveštajnim strukturama koliko mu je potrebno da bi uopšte bio izabran. Prevelika bliskost, dočim, ne daje dobre rezultate kasnije, tokom vladanja, pa tu čovek nije pametan šta da se radi. Budući premijer bi, dakle, makar po ovom pitanju morao da bude veoma pametan čovek. Što se tiče odnosa budućeg premijera sa privredom, bankama, čaršijom ili uticajnim krugovima i klanovima bilo koje druge legalne ili nelegalne vrste, pročitati ovaj kriterijum još jednom.

Kada su mediji u pitanju, što je tema takođe veoma bliska prethodnoj, budući premijer bi trebalo da izbegne ljudski razumljivu ambiciju da ih kontroliše. S druge strane, kad se pogleda ko je sve kontrolisao medije u poslednjih 20 godina, budući premijer bi trebalo da ima sposobnost da, ako ikada bude kontrolisao medije, to čini nešto inteligentnije od svih svojih prethodnika. To bi reklo da bi budući premijer morao biti čovek sposoban, sem teških, i za lake zadatke.

Budući premijer bi trebalo da bude veoma ubedljiv čovek: on bi trebalo da ubedi Evropsku uniju da nije potrebno da priznamo Kosovo da bismo dobili članstvo, ili da ubedi pisce istorijskih udžbenika da ga ne pominju kao čoveka koji je to priznanje potpisao. Svoje buduće glasače bi prethodno trebalo da ubedi da nema nameru nikog ni u šta da ubeđuje.

Što se tiče znanja i iskustva, budućem premijeru će sva dosadašnja ovdašnja znanja i iskustva iz rukovođenja državom ili velikim sistemima biti samo otežavajuća okolnost, jer tako ili baš ne treba ili može, ali samo u Srbiji. Jedino iskustvo koje mora da ima jeste iskustvo iz rada sa pohlepnim, ambicioznim i poslušnim neznalicama iz sopstvene ili tuđih stranaka, a jedino znanje koje mora da ima jeste ono koje mu omogućava da takve ne izabere.

Sem prethodno navedenih karakteristika, budući kandidat mora da ispunjava i jedan egzistencijalni imperativ. Da postoji, uopšte.

(Večernje novosti)