Viktor Kolbanovski: U Rusiji je dugo postojao prećutni politički tabu saradnje sa crnogorskom opozicijom i bespogovorna podrška Milu Đukanoviću

 Viktor Kolbanovski, direktor Balkanskog centra za međunarodnu saradnju i član Putinove "Jedinstvene Rusije" u autorskom tekstu povodom sve dublje društveno-političke krize u Crnoj Gori detaljno analizira slojeve rusko-crnogorskih odnosa dve decenije unazad, ali se dotiče i progona SPC, kao i pokušaja crnogorske vlasti da nametne pseudocrnogorski identitet.

Demontaža mašinerije Đukanovićevog lobija počela je 2012. godine, kada su na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori Državna Duma i partija ”Jedinstvena Rusija” podržale lidere opozicionog Demokratskog fronta. Pojavila se potencijalna mogućnost da se izbegnu negativne tendencije, nagomilane zbog jednostranog ruskog prilaza do i posle odvajanja Crne Gore od Srbije 2006. godine. Za to su postojale dobre pretpostavke, pošto se i vladajuće i opozicione crnogorske snage pretežno oslanjaju na biračko telo naklonjeno Rusiji. Bez obzira na razvoj saradnje sa opozicijom, Moskva je i dalje čuvala odnose sa vladajućom Demokratskom partijom socijalista.

Uz umilne reči o istorijskim rusko-crnogorskim odnosima Đukanović i drugi lobisti nižeg ranga uljuljkivali su ruske diplomate i političare mitom o tome da ”od ulaska Crne Gore u NATO prijateljski odnosi sa Rusijom neće stradati

Ipak, demontiravši ”mašineriju” Đukanovićevog lobija, Moskva je napravila veliku grešku pošto nije umesto nje stvorila sopstvenu koncepciju i mehanizme rada u nekoliko pravaca sa crnogorskim političkim elitama, građanskim društvom i medijima.

Na kraju krajeva, s jedne strane, Rusija nije postala saučesnik antiruske politike zvanične Podgorice, ali sa druge strane, nažalost, nije joj pošlo za rukom da izbegne duboku krizu u rusko-crnogorskim odnosima.

Danas Crna Gora prolazi kroz period akutne socijalno-političke krize, koja je već posledica proitvrečnosti godinama nagomilavanih u društvu. Uzmimo samo jedan primer. Vlasti duboko pravoslavne Crne Gore nedavno su potpisale rešenje za rušenje Crkve Svetog Petra Drugog Petrovića Njegoša na Prevlaci. Nažalost, ova priprema akta vandalizma je samo još jedna orgiza pristalica kulta pseudocrnogorskog identiteta, koji proganjaju Srpsku pravoslavnu crkvu i njene sveštenike. Ali ” gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat” (Rim.5.10).

U crnogorskom društvu i dalje je najpopularnija Rusija i za saradnjom sa Moskvom postoji i dalje ogromna potražnja. Sa tim su primorani da se saglase čak američke nacionalne strukture, zainteresovane za suprotno.

Istraživanja koja je u februaru 2019. godine objavio Nacionalni fond demokratije SAD (NED) govore o tome da su glavne simpatije crnogorskih građana na strani Rusije (45%), što značjano prevazilazi popularnost SAD (29%) i NATO-a (25%). A 53% građana koji istupaju protiv NATO svedoči o ”protivprirodnom i veštačkom” članstvu Crne Gore u ovoj organizaciji. Neki skeptici govore o tome da je tobože ”Rusija izgubila Crnu Goru posle stuapnja u NATO”. Ne slažem se sa sličnim tvrdnjama. Istorija Crne Gore pamti šest vekova okupacije od strane Osmanskog carstva u toku kojih su Crnogorci sačuvali veru, tradiciju i samoupravu.

Aktuelno prisustvo NATO-a u zemlji treba posmatrati kao privremenu stranu okupaciju, koju su u smutna vremena prizvali lokalni kolaboracionisti radi očuvanja sopstvene vlasti. Ali ova neprijatna okolnost ne treba da smeta crnogorskim snagama da i dalje razvijaju saradnju sa Rusijom.

Za Rusiju Crna Gora je bratska zemlja i saradnja sa njom je važna. Ipak, Moskva treba da izradi nove prilaze i mehanizme saradnje, kako ne bi ponovila sopstvene greške iz prošlosti. Crna Gora treba da postane važan pravac Balkanske strategije Ruske Federacije.

(Eadaily.com)