Виктор Колбановски: У Русији је дуго постојао прећутни политички табу сарадње са црногорском опозицијом и беспоговорна подршка Милу Ђукановићу

 Виктор Колбановски, директор Балканског центра за међународну сарадњу и члан Путинове "Јединствене Русије" у ауторском тексту поводом све дубље друштвено-политичке кризе у Црној Гори детаљно анализира слојеве руско-црногорских односа две деценије уназад, али се дотиче и прогона СПЦ, као и покушаја црногорске власти да наметне псеудоцрногорски идентитет.

Демонтажа машинерије Ђукановићевог лобија почела је 2012. године, када су на парламентарним изборима у Црној Гори Државна Дума и партија ”Јединствена Русија” подржале лидере опозиционог Демократског фронта. Појавила се потенцијална могућност да се избегну негативне тенденције, нагомилане због једностраног руског прилаза до и после одвајања Црне Горе од Србије 2006. године. За то су постојале добре претпоставке, пошто се и владајуће и опозиционе црногорске снаге претежно ослањају на бирачко тело наклоњено Русији. Без обзира на развој сарадње са опозицијом, Москва је и даље чувала односе са владајућом Демократском партијом социјалиста.

Уз умилне речи о историјским руско-црногорским односима Ђукановић и други лобисти нижег ранга уљуљкивали су руске дипломате и политичаре митом о томе да ”од уласка Црне Горе у НАТО пријатељски односи са Русијом неће страдати

Ипак, демонтиравши ”машинерију” Ђукановићевог лобија, Москва је направила велику грешку пошто није уместо ње створила сопствену концепцију и механизме рада у неколико праваца са црногорским политичким елитама, грађанским друштвом и медијима.

На крају крајева, с једне стране, Русија није постала саучесник антируске политике званичне Подгорице, али са друге стране, нажалост, није јој пошло за руком да избегне дубоку кризу у руско-црногорским односима.

Данас Црна Гора пролази кроз период акутне социјално-политичке кризе, која је већ последица проитвречности годинама нагомилаваних у друштву. Узмимо само један пример. Власти дубоко православне Црне Горе недавно су потписале решење за рушење Цркве Светог Петра Другог Петровића Његоша на Превлаци. Нажалост, ова припрема акта вандализма је само још једна оргиза присталица култа псеудоцрногорског идентитета, који прогањају Српску православну цркву и њене свештенике. Али ” где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат” (Рим.5.10).

У црногорском друштву и даље је најпопуларнија Русија и за сарадњом са Москвом постоји и даље огромна потражња. Са тим су приморани да се сагласе чак америчке националне структуре, заинтересоване за супротно.

Истраживања која је у фебруару 2019. године објавио Национални фонд демократије САД (НЕД) говоре о томе да су главне симпатије црногорских грађана на страни Русије (45%), што значјано превазилази популарност САД (29%) и НАТО-а (25%). А 53% грађана који иступају против НАТО сведочи о ”противприродном и вештачком” чланству Црне Горе у овој организацији. Неки скептици говоре о томе да је тобоже ”Русија изгубила Црну Гору после стуапња у НАТО”. Не слажем се са сличним тврдњама. Историја Црне Горе памти шест векова окупације од стране Османског царства у току којих су Црногорци сачували веру, традицију и самоуправу.

Актуелно присуство НАТО-а у земљи треба посматрати као привремену страну окупацију, коју су у смутна времена призвали локални колаборационисти ради очувања сопствене власти. Али ова непријатна околност не треба да смета црногорским снагама да и даље развијају сарадњу са Русијом.

За Русију Црна Гора је братска земља и сарадња са њом је важна. Ипак, Москва треба да изради нове прилазе и механизме сарадње, како не би поновила сопствене грешке из прошлости. Црна Гора треба да постане важан правац Балканске стратегије Руске Федерације.

(Eadaily.com)