Tribina „Svetozar Miletić i Vojvodina danas“

U četvrtak, 7. marta, u prostorijama Doma kulture Studentskog grada u Beogradu održana je tribina posvećena srpskom političaru iz 19. veka Svetozaru Miletiću i današnjoj situaciji u Vojvodini, u organizaciji Ujedinjene omladine srpske. Na tribini su govorili profesor istorije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Ković, profesori istorije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Dejan Mikavica i Duško Kovačević i politički analitičar i urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović. 

Miloš Ković se, upoznavši prisutne sa osnovnom političkom idejom Svetozara Miletića, koja je podrazumevala i nacionalnu i građansku svest, osvrnuo na ideju narodnog suvereniteta koja je proizilazila iz njih.

- Po toj ideji, sva vlast pripada narodu, jer je narod daje, ono što neku vladu čini legitimnom je, dakle, volja naroda. Iz te ideje proističe demokratija, ali i nacionalna ideja, po čemu je Miletić sličan svom savremeniku Đuzepeu Maciniju. I Macini i Miletić imaju neku vrstu statusa svetaca, odnosno žrtava za nacionalnu ideju – rekao je Ković i dodao da je Svetozar Miletić zapravo započeo sopstvenu političku karijeru stvarajući formalna i neformalna udruženja srpskih studenata u Ugarskoj.

Govoreći o Vojvodini, Ković je istakao da su Miletićeve ideje nakon 1945. godine postale potpuno iskrivljene u zvaničnoj politici.

- Vojvođanska ideja je korišćena protiv srpske nacionalne ideje još u Kraljevini SHS. O tome nam svedoče i zahtevi hrvatskih građanskih partija tog doba, koje su uvek računale na Vojvodinu kao jednu od federalnih jedinica koje bi trebalo da se oforme... Čini se da je Tito ostvario i unapredio te ideje, pa je ta ideja i upotrebljena protiv srpske nacionalne ideje nakon 1945. godine. Kao Mačvanin po ocu, životno sam zainteresovan za pitanje Vojvodine i imam vrlo radikalan stav po tom pitanju, a to je da ne podržavam autonomiju Vojvodine ni u kakvom obliku – zaključio je Ković.

Dejan Mikavica je na početku izlaganja primetio da misao Svetozara Miletića danas nije aktuelna.

- Razlog za to je što to nikoga ne zanima, jer strukture u državi i društvu ne dozvoljavaju, pre svega preko medija, da se o državotvornim i građanskim idejama govori. Mi kao narod dolazimo u situaciju da moramo da poštujemo sva prava, dok ta ista prava ne važe za srpski narod. Za srpski narod ne važe ni istorijsko, ni etničko, ni demokratsko, ni građansko pravo. Tako, recimo, na godišnjicu rođenja Petra II Petrovića Njegoša ne smemo da govorimo kakvi su bili njegovi politički stavovi. Živimo u društvu u kojem nacionalna ideja jednostavno nije popularna – rekao je Mikavica, uz napomenu da je jedan od glavnih razloga za takvo stanje to što današnji Srbi više nisu ono što su bili njihovi preci.

- Zamislite da je Karađorđu 1805. godine neko ponudio mir sa Turcima u zamenu za neki datum. Nekad se govorilo da neki daju veru za večeru, a mi danas dajemo veru za obećanje užine. Izgubili smo svoju državu. Iskren da budem, ja se divim i čudim vama koji ste došli ovde odakle vam hrabrosti i odlučnosti, ko vas je to naučio da treba voditi računa o svojoj državi i naciji. Na fakultetu moram da merim svaku reč jer sam kao šef katedre za istoriju bio izložen kvalifikacijama da širim nacionalističke i fašističke ideje, tako da sam zapanjen i oduševljen time što je neko ovde u Beogradu došao da me sluša dok pričam o srpskom političkom delovanju u Austrougarskoj. Čestitam vam i na interesovanju, na tome što uopšte hoćete da razmišljate, jer ne morate da budete nacionalisti da biste shvatili šta se dešava. Morate da vidite da je nepravda,  da samo Srbi nemaju prava, a da se od Srba traži da sva ta prava poštuju kad su drugi u pitanju. Uče nas pameti, postavljaju nam uslove, računaju na naše siromaštvo i da je se naš mentalitet uveliko promenio, da Srbi neće da se bore za svoju otadžbinu jer to nije popularno – rekao je Mikavica, zaključivši da je srpska država danas napadnuta sa svih strana, pa da samim tim treba i da se brani sa svih strana.

Duško Kovačević je svoje izlaganje najviše posvetio istorijskom kontekstu u kojem je Svetozar Miletić nastao kao političar.

- Miletić je ušao u politiku u najburnijoj godini srpske istorije u Ugarskoj, a to je godina bune 1848. i 1849, posle gotovo poluvekovnog dremeža srpskog, od Temišvarskog sabora 1790. Ako bi se mogla pratiti životna i politička delatnost Svetozara Miletića, ta prva decenija bi svakako bila njen okvir, pa se sve vezano za njega nakon toga otprilike dešava na 10 godina... Godine 1849. ustoličeno je Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat, čiju je ideju isto tako baštinio sam Svetozar Miletić pre Majske skupštine u Sremskim Karlovcima. Nakon toga Miletić se vraća na studije, ide na službu u Lugoš, da bi nakon toga počeo da se bavi politikom. On zapravo 1859. godine oblikuje srpsko narodno mnjenje, da bi 1860. bilo ukinuto Vojvodstvo – rekao je Kovačević i dodao da se Miletić nije mirio sa tim stanjem, već da je nakon toga gradio svoju politiku na ideji ponovnog uspostavljanja Vojvodstva.

Kada je reč o aktuelnom stanju u Vojvodini, prof. Kovačević je bio izričit da se autonomija mora ukinuti.

- Mislim da nismo izgubljeni, ali treba uraditi sve da nestane te Vojvodine. Pamtim i one stare autonomaše, i ove nove, a oni stvarno nemaju stida. Miletić je imao običaj da govori Mađarima „Oholost dolazi pred propast“, kao i da tu njihovu oholost leči samo motika. Ja mislim da autonomnu pokrajinu Vojvodinu neće izlečiti samo motika, ona se mora zatrpati, poravnati i zaboraviti na to mesto, jer ne postoje dva duhovna prostora severno i južno od Save i Dunava – zaključio je Kovačević.

Đorđe Vukadinović je na početku svog izlaganja skrenuo pažnju na važeći sistem funkcionisanja obrazovanja i privređivanja koji ne ostavlja mnogo vremena da se razmišlja o državotvornim i nacionalnim pitanjima.

- Ta vrsta svesti da nije beznačajno što smo svi mi ovde jeste nešto što usred ovog mraka, beznađa, apatije i pesimizma u kojem živimo ipak ima nekog svetla na kraju tunela, a da li ćemo mi do tog svetla stići ili ne, to će se tek videti. Što se Vojvodine tiče, treba zaista biti slep ili zaslepljen raznim privilegijama, a da se ne vidi da određeni centri žele da ostvare projekat vraćanja Srbije u pretkumanovske granice – rekao je Vukadinović i podsetio na slučaj iz 2007. godine, kada je tadašnji ambasador Nemačke u Srbiji Andreas Cobel u isti kontekst stavio Kosovo i Vojvodinu kao teritorije koje je Srbija dobila tek nakon ratova na početku 20. veka.

- Budući da je stvar oko Kosova (sa prethodnom i sadašnjom vladom) otišla u neočekivano dobrom pravcu po g. Cobela, možemo očekivati neko odlaganje otvaranja pitanja Vojvodine i Sandžaka, što bi bilo nešto poput odlaganja smrtne kazne. Sećamo se da se insistiralo na privođenju svih haških optuženika, a nakon što je to urađeno, aktuelizovano je pitanje Kosova, a evo kako su institucije u Prištini sve bliže onome što se naziva punom nezavisnošću, polako se prelazi na pitanje Republike Srpske i Vojvodine, s tim što se pitanje Vojvodine nikada nije u potpunosti ni zatvaralo – istakao je Vukadinović. On je rekao da za sadašnje stanje nije kriva samo komunistička vlast, već i beogradska politička elita koja se između dva svetska rata nije na najbolji način ophodila prema novooslobođenim teritorijama.

- Od 2000. godine, zaslugom DOS-a, odjednom imamo ekspanziju svakakvih tzv. vojvođanskih institucija... Tako danas imate Festival vojvođanske pesme, dakle, festival nečega što ne postoji, VANU i svega ostalog čiji je cilj stvaranje "vojvođanskog identiteta". To se sad svakodnevno nameće do te mere da čak i oni koji su protiv toga sve češće govore „Srbija i Vojvodina“ recimo, pa tako čujemo na vestima da su razgovarali premijer Srbije i Vojvodine itd. A reči i simboli su jako važni. Zbog njih su vođeni i ratovi, i nije tačno da to nisu bitne stvari, jer reči i simboli utiču na suštinu i donekle jesu suština, budući da se i sama suština pojavljuje u odnosu na pojmove i simbole. Problem je i to što su se sve dosadašnje vlasti u Beogradu time bavile na jedan loš način, smatrajući da je ova priča preterivanje, da separatistička priča nema šanse u Vojvodini itd. Ja to sve vreme slušam, dok ta stvar sve više napreduje i klizi ka nekoj kvazidržavotvornosti. Bez obzira na sve, kako god bilo, ne treba zaboraviti da je izvor naše nevolje zapravo ovde u Beogradu. Lek protiv toga su različite vrste delovanja, formalnog i neformalnog, političkog, društvenog, delovanje kroz organizacije i udruženja, kao i organizovanje ovakvih tribina – zaključio je Vukadinović.

Na kraju skupa prisutni su postavljali pitanja o perspektivi srpske nacionalne ideje u današnjim okolnostima.

Na tribini je zaključeno da je neophodno odupreti se nametnutoj kulturi medijske prevare i konzumerstva, koji i služe za skretanje pažnje sa bitnih društvenih pitanja, kao i da je potrebno da se u što većoj meri stvari nazivaju pravim imenima.

(Marko Radovanović - NSPM)