Трибина „Светозар Милетић и Војводина данас“

У четвртак, 7. марта, у просторијама Дома културе Студентског града у Београду одржана je трибина посвећена српском политичару из 19. века Светозару Милетићу и данашњој ситуацији у Војводини, у организацији Уједињене омладине српске. На трибини су говорили професор историје са Филозофског факултета у Београду Милош Ковић, професори историје Филозофског факултета у Новом Саду Дејан Микавица и Душко Ковачевић и политички аналитичар и уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић. 

Милош Ковић се, упознавши присутне са основном политичком идејом Светозара Милетића, која је подразумевала и националну и грађанску свест, осврнуо на идеју народног суверенитета која је произилазила из њих.

- По тој идеји, сва власт припада народу, јер је народ даје, оно што неку владу чини легитимном је, дакле, воља народа. Из те идеје проистиче демократија, али и национална идеја, по чему је Милетић сличан свом савременику Ђузепеу Мацинију. И Мацини и Милетић имају неку врсту статуса светаца, односно жртава за националну идеју – рекао је Ковић и додао да је Светозар Милетић заправо започео сопствену политичку каријеру стварајући формална и неформална удружења српских студената у Угарској.

Говорећи о Војводини, Ковић је истакао да су Милетићеве идеје након 1945. године постале потпуно искривљене у званичној политици.

- Војвођанска идеја је коришћена против српске националне идеје још у Краљевини СХС. О томе нам сведоче и захтеви хрватских грађанских партија тог доба, које су увек рачунале на Војводину као једну од федералних јединица које би требало да се оформе... Чини се да је Тито остварио и унапредио те идеје, па је та идеја и употребљена против српске националне идеје након 1945. године. Као Мачванин по оцу, животно сам заинтересован за питање Војводине и имам врло радикалан став по том питању, а то је да не подржавам аутономију Војводине ни у каквом облику – закључио је Ковић.

Дејан Микавица је на почетку излагања приметио да мисао Светозара Милетића данас није актуелна.

- Разлог за то је што то никога не занима, јер структуре у држави и друштву не дозвољавају, пре свега преко медија, да се о државотворним и грађанским идејама говори. Ми као народ долазимо у ситуацију да морамо да поштујемо сва права, док та иста права не важе за српски народ. За српски народ не важе ни историјско, ни етничко, ни демократско, ни грађанско право. Тако, рецимо, на годишњицу рођења Петра II Петровића Његоша не смемо да говоримо какви су били његови политички ставови. Живимо у друштву у којем национална идеја једноставно није популарна – рекао је Микавица, уз напомену да је један од главних разлога за такво стање то што данашњи Срби више нису оно што су били њихови преци.

- Замислите да је Карађорђу 1805. године неко понудио мир са Турцима у замену за неки датум. Некад се говорило да неки дају веру за вечеру, а ми данас дајемо веру за обећање ужине. Изгубили смо своју државу. Искрен да будем, ја се дивим и чудим вама који сте дошли овде одакле вам храбрости и одлучности, ко вас је то научио да треба водити рачуна о својој држави и нацији. На факултету морам да мерим сваку реч јер сам као шеф катедре за историју био изложен квалификацијама да ширим националистичке и фашистичке идеје, тако да сам запањен и одушевљен тиме што је неко овде у Београду дошао да ме слуша док причам о српском политичком деловању у Аустроугарској. Честитам вам и на интересовању, на томе што уопште хоћете да размишљате, јер не морате да будете националисти да бисте схватили шта се дешава. Морате да видите да је неправда,  да само Срби немају права, а да се од Срба тражи да сва та права поштују кад су други у питању. Уче нас памети, постављају нам услове, рачунају на наше сиромаштво и да је се наш менталитет увелико променио, да Срби неће да се боре за своју отаџбину јер то није популарно – рекао је Микавица, закључивши да је српска држава данас нападнута са свих страна, па да самим тим треба и да се брани са свих страна.

Душко Ковачевић је своје излагање највише посветио историјском контексту у којем је Светозар Милетић настао као политичар.

- Милетић је ушао у политику у најбурнијој години српске историје у Угарској, а то је година буне 1848. и 1849, после готово полувековног дремежа српског, од Темишварског сабора 1790. Ако би се могла пратити животна и политичка делатност Светозара Милетића, та прва деценија би свакако била њен оквир, па се све везано за њега након тога отприлике дешава на 10 година... Године 1849. устоличено је Војводство Србије и Тамишки Банат, чију је идеју исто тако баштинио сам Светозар Милетић пре Мајске скупштине у Сремским Карловцима. Након тога Милетић се враћа на студије, иде на службу у Лугош, да би након тога почео да се бави политиком. Он заправо 1859. године обликује српско народно мњење, да би 1860. било укинуто Војводство – рекао је Ковачевић и додао да се Милетић није мирио са тим стањем, већ да је након тога градио своју политику на идеји поновног успостављања Војводства.

Када је реч о актуелном стању у Војводини, проф. Ковачевић је био изричит да се аутономија мора укинути.

- Мислим да нисмо изгубљени, али треба урадити све да нестане те Војводине. Памтим и оне старе аутономаше, и ове нове, а они стварно немају стида. Милетић је имао обичај да говори Мађарима „Охолост долази пред пропаст“, као и да ту њихову охолост лечи само мотика. Ја мислим да аутономну покрајину Војводину неће излечити само мотика, она се мора затрпати, поравнати и заборавити на то место, јер не постоје два духовна простора северно и јужно од Саве и Дунава – закључио је Ковачевић.

Ђорђе Вукадиновић је на почетку свог излагања скренуо пажњу на важећи систем функционисања образовања и привређивања који не оставља много времена да се размишља о државотворним и националним питањима.

- Та врста свести да није безначајно што смо сви ми овде јесте нешто што усред овог мрака, безнађа, апатије и песимизма у којем живимо ипак има неког светла на крају тунела, а да ли ћемо ми до тог светла стићи или не, то ће се тек видети. Што се Војводине тиче, треба заиста бити слеп или заслепљен разним привилегијама, а да се не види да одређени центри желе да остваре пројекат враћања Србије у преткумановске границе – рекао је Вукадиновић и подсетио на случај из 2007. године, када је тадашњи амбасадор Немачке у Србији Андреас Цобел у исти контекст ставио Косово и Војводину као територије које је Србија добила тек након ратова на почетку 20. века.

- Будући да је ствар око Косова (са претходном и садашњом владом) отишла у неочекивано добром правцу по г. Цобела, можемо очекивати неко одлагање отварања питања Војводине и Санџака, што би било нешто попут одлагања смртне казне. Сећамо се да се инсистирало на привођењу свих хашких оптуженика, а након што је то урађено, актуелизовано је питање Косова, а ево како су институције у Приштини све ближе ономе што се назива пуном независношћу, полако се прелази на питање Републике Српске и Војводине, с тим што се питање Војводине никада није у потпуности ни затварало – истакао је Вукадиновић. Он је рекао да за садашње стање није крива само комунистичка власт, већ и београдска политичка елита која се између два светска рата није на најбољи начин опходила према новоослобођеним територијама.

- Од 2000. године, заслугом ДОС-а, одједном имамо експанзију свакаквих тзв. војвођанских институција... Тако данас имате Фестивал војвођанске песме, дакле, фестивал нечега што не постоји, ВАНУ и свега осталог чији је циљ стварање "војвођанског идентитета". То се сад свакодневно намеће до те мере да чак и они који су против тога све чешће говоре „Србија и Војводина“ рецимо, па тако чујемо на вестима да су разговарали премијер Србије и Војводине итд. А речи и симболи су јако важни. Због њих су вођени и ратови, и није тачно да то нису битне ствари, јер речи и симболи утичу на суштину и донекле јесу суштина, будући да се и сама суштина појављује у односу на појмове и симболе. Проблем је и то што су се све досадашње власти у Београду тиме бавиле на један лош начин, сматрајући да је ова прича претеривање, да сепаратистичка прича нема шансе у Војводини итд. Ја то све време слушам, док та ствар све више напредује и клизи ка некој квазидржавотворности. Без обзира на све, како год било, не треба заборавити да је извор наше невоље заправо овде у Београду. Лек против тога су различите врсте деловања, формалног и неформалног, политичког, друштвеног, деловање кроз организације и удружења, као и организовање оваквих трибина – закључио је Вукадиновић.

На крају скупа присутни су постављали питања о перспективи српске националне идеје у данашњим околностима.

На трибини је закључено да је неопходно одупрети се наметнутој култури медијске преваре и конзумерства, који и служе за скретање пажње са битних друштвених питања, као и да је потребно да се у што већој мери ствари називају правим именима.

(Марко Радовановић - НСПМ)