Тома Фила за Данас: Истрага и судски процес против Жарка Лаушевића били су скандалозни, подметана лажна вештачења каква не памтим

Жарко Лаушевић напустио је овај наш свет 15. новембра у 64. години, остављајући за собом, како истиче стручна јавност, читаву баштину филмских и позоришних улога у којима је остварио глумачка ремек дела.

Бранио сам до тада стотине убица, можда и хиљаду, и обично су ме лагали, а тада сам први пут чуо да неко ко је оптужен искрено каже оно што мисли о себи. Жарко је, нажалост, заиста то живео у души до краја живота, а да, заправо, није био убица, што његову трагедју чини још већом, античком

Величанствени глумац, један од најпосебнијих и највољенијих на овом простору, отишао је у легенду тихо и помало усамљенички, као што је и живео последњих деценија.

А његови поштоваоци и блиски људи, од тренутка када је објављено да је преминуо, опраштају се од Лаушевића врло дирљиво, са посебном нежношћу, поштовањем и тугом: трагедију која му се догодила јула 1993. и заувек му променила живот, како сви тврде, ни са чим није заслужио.

Један од кључних људи који је са Лаушевићем поделио најстрашнији и најпотреснији период његовог живота је адвокат Тома Фила, његов правобранилац.

– Жарка сам упознао у тим најтежим тренуцима, преко професора Мишка Радомана који је тада био савезни функционер Србије и Црне Горе – каже за Данас Тома Фила. – Он ми је изложио његов случај и, наравно, бии сам јако заинтересован.

– Тог тренутка, Жарко је скоро два месеца био без правобраниоца, и отишао сам у затвор у Спуж да га посетим. Његова прва реченица после упознавања је била: „Ја сам убица, убио сам два човека, трећег сам ранио, и целог живота ћу то носити у себи. Али, молим вас да ми одбраните брата, јер он ни за шта није крив“.

То је Филу, како каже, импресионирало и јако дирнуло као човека.

– Бранио сам до тада стотине убица, можда и хиљаду, и обично су ме лагали, а тада сам први пут чуо да неко ко је оптужен искрено каже оно што мисли о себи. Жарко је, нажалост, заиста то живео у души до краја живота, а да, заправо, није био убица, што његову трагедју чини још већом, античком. До тог страшног догађаја довео је само стицај најнесрећнијих околности које су се у једном тренутку склопиле.

Како истиче Тома Фила, један од пресудних момената када је Жаркова судбина почела да се преокреће била је представа „Свети Сава“ у којој је играо Растка Немањића.

Као што је познато, маја 1990. извођење ове представе у Југословенском драмском позоришту сурово је прекинуто упадом свештеника и председника Српске светосавске странке Жарка Гавриловића, и протестима представника неких „патриотских странака“, међу којима је био и Војислав Шешељ.

– После тога више ништа није било исто у животу Жарка Лаушевића, непрестано су му стизале претње, у медијима су недељама трајали напади на њега и полемике због наводног „скрнављења“ лика и духа Светог Саве, представе у којима је играо су отказане.

Не треба заборавити да су то биле јако бурне и несрећне године, претили су му смрћу, претили су и његовој породици, и он је због тих претњи одлучио да набави пиштољ. И тада сам мислио, а и сада одговорно тврдим, да је представа „Свети Сава“ узрок свега што се Жарку Лаушевићу десило.

Друга несрећна околност, како објашњава Тома Фила, је то штоје он у лето 1993, када се догодила трагедија, дошао у Подгорицу прилично уморан, после представа које је играо на фестивалу у Будви, и хтео је да се мало одмори са фамилијом.

– Извео је брата у ресторан на вечеру, и чим су сели сетио се да задња врата на колима не могу да се затворе, и вратио се да узме торбицу у којој су му била документа и пиштољ.

Није, дакле, отишао по пиштољ кад је почео напад тројица младића на њих, како се тврдило у оптужници, и користило као један од кључних доказа против њега.

У међувремену, док је Жарко ишао по торбицу, почела су добацивања и напади на његовог брата, а он је покушао да смири ситуацију. Испред ресторана су била још четворица младића, познаници нападача, који су их такође вређали и провоцирали.

Како истиче Фила, у свему што се тада догодило, најгора је била црногорска чаршија, против које он није могао да се избори.

– Страшно је ометан случај Жарка Лаушевића, могу да кажем да готово не памтим да је током неког процеса који сам водио било толико прикиривања правих доказа, манипулација и подметања лажи..

На суду и у оптужници се тврдило да тројица младића у ресторану и четворица која су се придружила „нијесу имали ни пенкало“, а напад је кренуо тако што су Жарковог брата нокаутирали, лежао је на поду крвав и без свести, онда су га тако онесвешћеног бесомучно шутирали по глави и целом телу, а неколико њих је кренуло да пребија Жарка.

Али, и Жарков брат је оптужен заједно с њим како не би могао да буде сведок у процесу, иако је постојало лекарско уверење да је задобио тешке повреде опасне по живот, и апсолутно није учествовао у догађају.

Све време је био онесвешћен. Тачно је да седморица младића „нијесу имали ни пенкало“, али су сви крупне грађе, што се каже, као од „брега одваљени“, за разлику од Жарка, и таквим нападачима није потребно оружје да би некога пребили до смрти.

Како истиче Тома Фила, подметања лажних доказа су одмах кренула, од тренутка трагедије.

– Нађен је пиштољ којим им је, наводно, претио Жарков брат, а тај пиштољ је подметнут у брзини, јер је вештачењем утврђено да је метак у шаржер стављен наопачке, ка унутра, умести ка споља.

Кад сам доказима притиснуо црногорског вештака, рекао ми је да је пиштољ подметнут. Ометање истраге доказује и то што је већ сутрадан ујутру цео ресторан где се догодила трагедија опран и прекречен, а у црногорским медијима пласирана је лажна и застрашујућа вест.

Наводно је Жарко Лаушевић, кад је излазио из ресторана, испалио три метка у ваздух и рекао: „Кога овде још треба да убијем!“. И то је било на насловним странама и на телевизији.

– Ја сам онда тражио да се детектором утврди колико је метака испаљено у рестиорану, утврђено је да је свих девет, колико и може да стане у шаржер, а он није имао резервни, описује Тома Фила.

Дакле, како објашњава Фила, отпала је и та прича, али скандалима и скандалозним пропустима у истрази није било краја.

– Прво, нису прихватили извештај судског психијатра који је на основу доказа закључио да је Жарко био смањене урачунљивости. Јер, као што је познато, носио је контактна сочива која су се од удараца које је задобио у главу померила, и никако није могао јасно да види нападаче и где пуца у њих, поглед му је скоро потпуно био замућен.  Жарко је пуцао кад су нападачи батинама кренули да му отму пиштољ, јер је бранио свој и живот свог брата, и постојали су бројни докази да је то била чиста самоодбрана.

Жарко је пуцао кад су нападачи батинама кренули да му отму пиштољ, јер је бранио свој и живот свог брата, и постојали су бројни докази да је то била чиста самоодбрана

Као трећу несрећну околност у овој трагедији Фила наводи управо то што су на Жарковој торбици, која је стајала на столу, била два каиша. Пошто један није радио нападачи су могли да виде да има пиштољ, и насрнули су на њега бруталним ударцима да му отму.

– Све подметнуте и лажне доказе, изјаве и пропусте успели смо да оповргнемо на суду, али Црна Гора је мала средина, и Жарку је 1994. ипак потврђена пресуда на четрнаест година затворске казне која је правно скандалозна. Тада сам упутио Захтев за заштиту законитости, и имао сам чврсту потпору за то.

Наиме, члановима судско – медицинског одбора којима је случај био поверен, истекао је мандат још пре него што је овај процес започео. Али, све то што се дешавало, те силне манипулације у црногорској јавности и на суду против Жарка, биле су застрашујуће.

Објашњавајући овај случај, Тома Фила наводи и то да је његов отац, Филота Фила, био много успешнији адвокат од њега, али да никада није успео да добије Захтев за заштиту законитости, па су у Црној Гори сматрали да је та пракса „зацементирана“.

– Али, ја сам овај захтев успео да добијем, захваљујући што су тадашњи тужилац и председник савезног Врховног суда професионално радили свој посао. Они који су направили пропусте и прикривали доказе, и даље су тврдили да су све „радили по закону, али да сам ја овде искористио своје везе“. Никакве везе нисам ни имао, нити сам могао било шта да користим, а јавност зна како се све даље одвијало – каже Фила.

Као штоје познато, након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998, којим је председавала судија Светлана Вујановић, Лаушевоћу је изречена казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране.

Будући да је у том тренутку већ издржао четири и по године, пуштен је на слободу.

– Жарко и ја заувек смо остали пријатељи, и у време док је био у Њујорку често смо се чули. Поклонио ми је све своје књиге са врло дирљивим посветама, а ја сам осећао огромно, пре свега лично задовољство. Био сам неко ко је од првог тренутка свим срцем веровао да није убица, зато сам га заступао бесплатно.

Јер, неко као што је Жарко, не може да буде убица. Жарко је био човек врло нежне душе и врло посебан – племенит, високоморалних начела, отмени господин са дистанцом од свега примитивног и агресивног, романтични песник у души који осваја људе својим осмехом, да не говорим о његовом бескрајном глумачком таленту.

Ових дана слушам и читам како га неки описују и као шмекера, а то нема везе са њим, јер сам га током ових тридесет година јако добро упознао. Жарко је био шармантан човек, али тих, повучен, потпуно одан породици, својим ближњима. Највећа подршка у Њујорку била му је његова дивна супруга Анита, а он је тамо радио на тешким грађевинским и молерским пословима.

Нажалост, како тврди Тома Фила, без обзира на све доказе који су постојали у његову корист, Жарко сам себи никада није могао да опрости како је дозволио да се трагедија у Подгороци догоди.

– Тај дубоки осећај патње који је тридесет година носио усеби, тај константни стрес с којим је живео и у Њујорку и кад се вратио овде, без обзира што је опет био у својој професији и што је снимао филмове и серије, довели су до његове болести. То одговорно тврдим. А навешћу само један пример, који знам из наших разговора.

Жарко је снимио фантастичне филмске улоге, али је његова највећа љубав, како ми је причао, било позориште. Сцена је за њега била све, а од лета 1993. он никада више није био на „даскама које су му живот значиле“.

– Кад сам му једном приликом сугерисао да је можда време да почне да игра и у позоришту, Жарко ми је рекао: „Ми не знамо ко све долази у позориште. И замисли Томо да сам ја на сцени, и да неко, рецимо, усред представе добаци: Убицо!. Много тога сам издржао, али мислим да ово не бих преживео“.

Тако ми је говорио Жарко, и зато сам сигуран да је његов живот однела туга која је у њему стално пулсирала, и коју ништа није могло да надомести. Како кажу неки онколози, рак плућа је болест тужних људи. Жарко је у својој књизи записао: „Рођен сам 1960. године, а умро сам 1993.“ –  истиче Тома Фила.

(Данас)