Svetislav Basara: Otadžbina i očevina

Kako stvari stoje, cenjeni publikume, izgleda da će baš ova, doskora turbopatriotska koalicija, napraviti značajne pomake u rešavanju kosovskog problema. Tako bar tvrdi njen predsednik, Ivica Dačić. Znamo, kaže Ivica, šta je moguće, šta pak nije.

Vreme je da se poradi na poboljšanju životnih uslova za kosovske Srbe i - uopšte - čemerni kosovski živalj svih naroda i narodnosti. Pašće tu (dobro, Ivica ne kaže baš tim rečima) i neka koordinaciona tela, takozvani „oficiri“ za vezu između dveju strana, koji će (nadajmo se) doprineti smirivanju situacije i početku izvanrovovskog dijaloga. Vesna Pešić je to lepo objasnila u „Peščaniku“. Može im se, brate. Ko će da im se usprotivi? Sila božja: Koštunica, Vukadinović, Antonić i četrdeset guslara. No big deal, što no se kaže u varoši u kojoj stoluje „predsednik sveta“, naše gore list, takođe preambiciozno antiprotivan svakom srpsko-albanskom kompromisu.

E sad sledi čuveno pitanje? Šta se do sada čekalo? Valjda da opadne pritisak mitološkog „narodnog oduška“ koji je, da se ne lažemo, bio politički indukovan i medijiskom histerijom podignut do tačke pucanja, a od koga je veliku štetu (na početku) video samo Beograd, a (potom) i ostatak Srbije. Eh, šta se čekalo? Kada smo mi to, Srbi, išta učinili pre nego što bi voda dolazila do grla i pre nego što bi dogorelo do nokata. Pošteno govoreći - nikada. A zašto je to tako? Da li imamo urođeni samodestruktivni gen? Da li smo mazohisti? Jok, more. Pokušaću da vam objasnim, ali nemojte me preozbiljno uzimati, teška tema je u pitanju.

Elem, čitamo ovih dana vrlo interesantnu knjigu ovde malo poznatog italijanskog autora Korada Alvara, „Nešto kao život“. Knjiga je, da kažemo, apartna. Mešavina dnevničkih zapisa, proze i aforizama. Da ne bude zabune, Alvaro ne pominje ni Srbe ni Kosovo, čovek piše o mučnim godinama nastanka i propasti fašizma u svojoj domovini. I tu, u toj knjizi, naletim vam ja na sledeću rečenicu: „Svi su se dali u velike misli pa brkaju otadžbinu sa očevinom.“ E, to je, dame i gospodo, i naš veliki problem. Isuviše je ovde dilbera koji mešaju otadžbinu i očevinu i koji sa našom otadžbinom - poglavito iz sumanutih ili niskih pobuda - rade ono što ni u snu ne bi uradili očevini. Takvima treba stati na put, pa će se mnogi putevi otvoriti. A Kosovo ionako priznati ne moramo.

(Danas)