Хроника | |||
Светислав Басара: Отаџбина и очевина |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 05. новембар 2012. | |
Време је да се поради на побољшању животних услова за косовске Србе и - уопште - чемерни косовски живаљ свих народа и народности. Пашће ту (добро, Ивица не каже баш тим речима) и нека координациона тела, такозвани „официри“ за везу између двеју страна, који ће (надајмо се) допринети смиривању ситуације и почетку изванрововског дијалога. Весна Пешић је то лепо објаснила у „Пешчанику“. Може им се, брате. Ко ће да им се успротиви? Сила божја: Коштуница, Вукадиновић, Антонић и четрдесет гуслара. No big deal, што но се каже у вароши у којој столује „председник света“, наше горе лист, такође преамбициозно антипротиван сваком српско-албанском компромису. Е сад следи чувено питање? Шта се до сада чекало? Ваљда да опадне притисак митолошког „народног одушка“ који је, да се не лажемо, био политички индукован и медијиском хистеријом подигнут до тачке пуцања, а од кога је велику штету (на почетку) видео само Београд, а (потом) и остатак Србије. Ех, шта се чекало? Када смо ми то, Срби, ишта учинили пре него што би вода долазила до грла и пре него што би догорело до ноката. Поштено говорећи - никада. А зашто је то тако? Да ли имамо урођени самодеструктивни ген? Да ли смо мазохисти? Јок, море. Покушаћу да вам објасним, али немојте ме преозбиљно узимати, тешка тема је у питању. Елем, читамо ових дана врло интересантну књигу овде мало познатог италијанског аутора Корада Алвара, „Нешто као живот“. Књига је, да кажемо, апартна. Мешавина дневничких записа, прозе и афоризама. Да не буде забуне, Алваро не помиње ни Србе ни Косово, човек пише о мучним годинама настанка и пропасти фашизма у својој домовини. И ту, у тој књизи, налетим вам ја на следећу реченицу: „Сви су се дали у велике мисли па бркају отаџбину са очевином.“ Е, то је, даме и господо, и наш велики проблем. Исувише је овде дилбера који мешају отаџбину и очевину и који са нашом отаџбином - поглавито из суманутих или ниских побуда - раде оно што ни у сну не би урадили очевини. Таквима треба стати на пут, па ће се многи путеви отворити. А Косово ионако признати не морамо. (Данас) |