Стојан Стаменковић: Србији прети банкрот

Србија неизоставно мора да закључи аранжман са ММФ-ом, да задржи лањски износ „крос бордер” кредита, да револвира краткорочне зајмове, да убеди банке да не смањују кредитну активност… Да учини све не би ли одржала девизну ликвидност. Без тога прети нам сценарио из 1980, када смо као држава банкротирали, каже за „Политику” Стојан Стаменковић, уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови”.

Чак и да у свему томе успемо, неминовно је смањивање укупне јавне и друге потрошње. Да ли смо спремни и способни за то?

Стаменковићу, који се већ 30 година као стручни консултант „рве” са разним мисијама ММФ-а и који је тренутно члан саветничког тима премијера Цветковића, јасно је да ћемо уместо кресања расхода из буџета посегнути за повећањем дефицита – са 1,75 на свих три процента БДП. То су, признаје наш саговорник, чиниле и друге земље, али ММФ ће се, уверен је, одмах успротивити таквом предлогу. Ако га и прихвати, захтеваће да се тај дефицит искористи за инвестиције у инфраструктурне објекте, а не за друге видове потрошње. Где је излаз?

Да влада што пре изађе са што разумнијом економском политиком за савладавање кризе и рецесије у којој ће штедња и смањивање јавне потрошње бити на првом месту. Ако она то не учини – урадиће то инфлација и курс. Отуда и Стаменковићева процена да ће инфлација 2009. бити око 15 одсто, а ни раст курса евра не може бити ни за промил мањи. Можда чак и већи.

– Прошлонедељни копаонички сусрет политичара, привредника и економиста само је још један доказ олаког односа наше елите према све оштријој рецесији. И уместо да чујемо шта ћемо и како да урадимо не бисмо ли њене последице што више ублажили, јер на узроке не можемо да одговоримо, ми смо поново били сведоци подгревања климе како је све мање-више нормално. Тако је било почетком октобра, када смо први пут упозорили да светска финансијска криза и рецесија долазе с несагледивим последицама, тако је и сада – игнорисање крајње опасних чињеница и показатеља – каже Стаменковић.

Истина, почело се са одобравањем субвенционисаних кредита привреди и грађанима за продају трајних потрошних добара, али та акција ни изблиза не може да преокрене опадајући тренд привредне активности. Закључно са јануаром, индустријска производња је опала 1,7 одсто. Настави ли се то малаксавање истим темпом и осталих месеци, крај године дочекаћемо с падом од свих 19 процената. И то, напомиње Стаменковић, у кључним прерађивачким гранама које чине чак 75,5 одсто укупног учинка у индустрији.

Да је привредна динамика на опасној силазној путањи не указује само инфлација од 5,3 одсто у прва два месеца или пад увоза од 37,5 и извоза од 24 одсто. Све мање купујемо репродукциони материјал (29,8), енергију (21,6) и капитална добра (24 одсто). Шта то значи? Да наша прерађивачка индустрија стаје, а с њом – извоз и понуда добара за домаће тржиште. Инвестиције су већ у дебелом реалном минусу – 15 одсто.

– У време усвајања буџета упозоравали смо да је 3,5 одсто раста БДП-а немогућа мисија. Игнорисано је. Сада се барата са 0,5 одсто раста пред неминован ребаланс, а све указује да ће бити добро ако пад привредне активности буде минус један. Дај боже да се ја преварим у тој процени, па да не буде горе. Лако ћемо поделити вишак, али шта с мањковима на сваком кораку? – пита Стаменковић и предлаже да држава уз помоћ банака затражи финансијску помоћ где год за то има шансе. Да у земљу унесе сваки расположиви евро или долар.

(Политика)