Srđan Dragojević: Trebalo bi da nas više ljute banditske marže od filma Andželine DŽoli

Film „Parada” reditelja Srđana Dragojevića sa upravo završenog Festivala u Berlinu otišao je sa tri nagrade – onom koju dodeljuje publika, „Special mention” ekumenskog žirija i nagradom „Golden else” koja se daje za film koji je najviše učinio za temu LGBT prava. O uspehu ostvarenja koje je izazvalo velike kontroverze kod nas, budućim planovima, ali i spornom filmu Anđeline DŽoli, poznati reditelj priča za „Blic”.

Izjavili ste da ne potcenjujete inteligenciju svoje publike. Da li je nagrada publike u Berlinu potvrda takvog vašeg stava?

- Moguće. Ne samo nagrada publike, već sve tri nagrade koje je „Parada” dobila zajedno dosta govore o prijemu filma u Berlinu. Veoma različite grupe ljudi dale su glas filmu koji kao alternativu nudi ljubav i saradnju. Moji filmovi nisu komercijalni, to su danas verovatno samo američki blokbasteri, već su komunikativni i dobro komuniciraju sa jako širokim slojem ljudi. Oni su na površini veoma jednostavni, ali kriju u sebi razna druga značenja koja, verujem, ipak dopiru i do prosečne publike. Ja se uvek trudim da nagovorim svoje gledaoce da isključe racio i da film dožive na emocionalnom nivou. Često u tu svrhu koristim komediju. Smeh i radovanje životu je važan aspekt našeg postojanja, ali smo često skloni da na to zaboravimo.

Kada sada pogledate „Paradu“, da li biste išta menjali?

- Ne bih, i dalje mislim da je to moj najbolji film do sada. Mislim da sadrži veliku dozu iskrenosti i ono što je za film jako važno - ogromnu količinu pozitivne energije i ljubavi koju smo u njega ugradili svi mi zajedno dok smo ga stvarali.

Da li ste pogledali film Anđeline DŽoli i da li mislite da treba takav holivudski projekat podizati na „nacionalni nivo”?

- Za mene je to istovetno spinovanje kao i izazivanje animoziteta prema LGBT zajednici u Srbiji. Film nisam pogledao ali, kakav god da je, ne zaslužuje toliku količinu negativnih emocija. Zar ne bi veći revolt trebalo da izazovu banditske marže na osnovne namirnice ili bestijalne monopolističke cene proizvoda za decu?

Anđelina DŽoli je nedavno izjavila da je vaš film „Lepa sela lepo gore” nešto najbolje što je u životu videla. Da li vam to nešto znači?

- I ja volim taj svoj film. Gledao sam ga prvi put posle 15 godina nedavno na televiziji i mislim da ga nije mnogo pojeo zub vremena.

Najavili ste da ćete snimiti film „Bodljikavo prase” po romanu DŽulijana Barnsa. Da li ste razmišljali o tome ko bi od naših glumaca mogao da igra Velikog vođu?

- Pa ne, finansiranje filma je dug i mukotrpan posao. U najboljem slučaju, mogao bih biti spreman za snimanje početkom 2013. U njemu će ponovo učestvovati dosta zemalja regiona, ali i još neke zemlje Balkana. Što se podele tiče, naravno da imam neke ideje, ali je o njima neodgovorno pričati u tako ranoj fazi pripreme.

Da li će vaša adaptacija „Bodljikavog praseta” aludirati na socijalnu situaciju u Srbiji?

- U ovom se filmu ne bavim Srbijom konkretno, već kolektivnim iskustvom građana Istočne Evrope koji su živeli i u socijalizmu i u periodu tranzicije. Ovaj film će ipak ispod slojeva trilera i priče o suprotstavljenim moralnim i ideološkim načelima pričati o dubokim emocijama ljubavi i tuge koje spajaju ideološke neprijatelje.

Tema romana podseća na devedesete i Miloševića. Da li vas je to podstaklo na takav projekat?

- Ma ne. Ja sam prvi put od DŽulijana Barnsa dobio prava na knjigu i napisao prvu verziju scenarija još 2002, pre čitavu deceniju. Vreme za filmovanje ove knjige je bilo jako nepovoljno jer je liberalni kapitalizam tada bio na svom vrhuncu, a ideje komunizma su svi doživljavali kao pobeđene i retrogradne. Sa krizom koja je posledica zaoštravanja klasne borbe i rastuće nepravde svuda u kapitalističkom svetu, ovaj divan i pametan roman dobija na svojoj aktuelnosti.

Vuk Vukmirović

(Blic)