Срђа Поповић: „Отпор” није завера већ аутентичан српски производ

У монтажном тржном центру у Гандијевој улици, у новобеоградском блоку 63, наизглед, скромна канцеларија невладине организације „Канвас”. Али, када се каже да је то штаб Центра примењених ненасилних акција и стратегија, и када у њој седи њен суоснивач Срђа Поповић, онда та канцеларија, између малог кафића, пекаре и фризерског салона, делује прилично мистериозно. 

Недавно је Срђа Поповић добио два признања. Оно прво, формално, значи да га је амерички магазин „Форин полиси” сврстао у добро друштво, међу 100 истакнутих мислилаца човечанства, заједно са брачним паром Клинтон, Обамом, Саркозијем, Кондолизом Рајс… Амерички часопис је издање Савета за међународне односе, а 1970. године основао га је тадашњи директор Савета Семјуел Хантингтон, који је својевремено предводио Одељење за планирање при Савету за националну безбедност САД. Хантингтон је аутор култне књиге „Сукоб цивилизација”, човек који је у последњих 20 године имао огромни утицај на спољну политику Сједињених Држава а, уз то, био је сарадник Збигњева Бжежинског.

Друго, неформално, признање јесте неуобичајено дуг прилог руске државне телевизије, посвећен Поповићу. Руси сматрају да је песница „Отпора”, а сада „Канваса”, уперена ка Москви.

Кога сте све видели у Вашингтону? Обама, Клинтонови и Саркози нису били присутни?

То је интересантан скуп, на који дође комплетан, утицајан медијски свет. Од стотинак глобалних мислилаца, било је нас 35. Неки од њих су били посебно интересантни. Била је једна храбра, млада жена Манал ал Шариф која се снимила на Ју тјубу како вози у Саудијској Арабији. Даје часове вожње на Тјубу, намерно крши закон...

Што је врло опасна субверзија...

У можда најрестриктивнијој муслиманској земљи на свету, уз Иран, она је нека врста женског Зороа. Било је и сјајних активиста с Блиског истока и Африке. Био је ту и Мустафа Баргути, најумеренији и насјперпективнији палестински политичар који се залаже против сваке врсте насиља. Првих 12 места на ранг-листи „Форин полисија” је, заправо, једно место – посвећено Арапском пролећу. Ту се налази 10 људи с Блиског истока, један Србин – ја, и један Американац, Џин Шарп. Практично, сви политичари су испод нас на листи.

Шта је за такве људе најзначајније што се догодило ове године?

Мислим да три ствари које су обележиле ову годину, могу да се вежу уз тај догађај: прво је Арапско пролеће, као почетак омладинског таласа у свету, који је кренуо на Блиском истоку, па се пренео на Медитеран, Шпанију и Израел, па Америку, на Вол стрит. Као и на Русију, на крају тог пута. Имамо крајње необичну годину, када је реч о науци званој ненасилна борба. Она је постала крајње интернационална.

Други спецификум је признање које су Срби добили. Прилично је шокантно колико је наш модел ненасилне револуције бренд напољу и код неких озбиљних људи, попут „Форин полисија”, Универзитета Колумбија, на којима смо гостујући предавачи. На несумњиво озбиљнијим местима, него што се то код нас и претпоставља. И, треће, била је то добра прилика да се оно што ми покушавамо да прикажемо као научни принцип покаже као добра платформа за цео свет.

Постоји сјајна студија које су писале две жене, Марија Стефани и Ерика Ченовет. Та студија третира 323 сукоба од 1900. до 2006. године. Подаци те студије су запањујући. Тако показује да 53 одсто шанси имаш да успеш, ако водиш ненасилну кампању, док 26 одсто шанси да успеш имаш ако водиш насилну кампању. Та разлика расте на 72 према 10 одсто у последњој деценији, у корист ненасилне борбе. На крају смо дошли до бомбардовања Србије, Ирака, Либије, који су очити примери неуспеха. Интересантне су и последице које анализира ова студија. Наиме, онога тренутка када као припадник ненасилног покрета узмеш пушку, ти преполовиш шансе за успех. У студији је анализирано шта се догађа пет година после конфликта: да ли је наступила демократија, или не. Ту је однос још драматичнији. Свега четири одсто насилних борби завршава у демократији, а 42 одсто друштава постаје демократско – ако је промена била ненасилна.

Мислите ли да су Американци то схватили?

Камо лепе среће да су схватили. Хајде да видимо да ли ће од Сирије да направе Либију. Либија показује да модел оружаног устанка, подржан страном интервенцијом, или косовски модел ако хоћете, односно, насилна војна сецесија, подржана страном војном интервенцијом – то је модел који не доноси ни мир, ни стабилност, ни демократију. На Косову је донео замрзнути конфликт, у Ираку је донео хиљаде мртвих, у Авганистану је донео перманентан грађански рат.

Либија већ увелико личи на те земље?

Одлука побуњеника у Либији да узму оружје и међународна војна интервенција праћена грађанским ратом у овој земљи је нешто најгоре што се догодило ове године јер је, нажалост, дала најпогрешнији могући пример свима који се боре за слободу широм света. Крунисан варварским убиством свргнутог Муамера Гадафија пред камерама.

Дакле, Руси су вас озбиљније схватили, с обзиром на прилог који вам је посвећен на њиховој националној телевизији. Они сматрају да митинзи у Москви и другим градовима могу да се злоупотребе као у северној Африци, Грузији или Украјини, и ту алудирају на песницу „Отпора”. Имају ли разлога да вас се боје?

Не знам зашто би се мене бојали. Ми нисмо измислили тај метод. Прва земља која га је применила била је Пољска, па Чешка. Источна Европа има дугу и плодну историју ненасилне борбе.

Руси тврде да се у песници „Канваса” обједињују све нити које повезују професионалне револуције из читавог света.

Нема извоза и увоза ненасилне револуције, да би била успешна она мора да буде сто посто домаћи производ.

Револуцију не посматрате као менаџмент?

То је неозбиљан приступ. Тај модел се не носи у торби, па ти требају два паметна Србина, милион ЦИА долара и, онда, хоп, хоп – ево револуције. Зашто је то немогуће? Ако ти је Че Гевара симбол оружане, левичарске револуције, зашто је Че могао да извози револуције, а ми не можемо? Зато што за оружану револуцију не треба много људи. Треба 300 до 400 добро организованих људи, које потрпаш у камионе, дођеш у земљу „икс” и кажеш: „Блокирам аеродром, заузимам радио-станицу, уперим пиштољ у главу постојећег председника, он даје изјаву на радију да предаје власт револуционарном комитету. Онда потрпам исти број људи у камион и одем у другу банана државу“. Ненасилна револуција има 50 одсто шанси за успех, каже она поменута студија, тек оног тренутка када у њој учествује три до осам одсто популације. То су десетине, стотине хиљада људи. Нема шансе да би они пратили једног Србина, или Американца, или било кога са стране.

Да је то тако лако, као што се мисли када се каже да је то извоз и увоз револуције, свет би био демократија за шест месеци. Ставиш мене у авион и пошаљеш ме у неку Бурму. Оно што се дешава у Русији је ехо нечега што се дешава у свету. Сасвим је могуће да је ова година, заправо, друга 1967. година, а да нас 2012. заправо, чека нова 1968. година. Свет се последњих 30 година озбиљно демократизовао. У Јужној Америци, тамо где су осамдесетих харале диктатуре, пиночеовског типа, данас су веома озбиљне демократије и привреде. Данас традиционални диктатори постају угрожена врста. Модел концентрације моћи у рукама појединца постаје неспојив с глобалном економијом. У ери интернета, не можеш држати људе у свести да се около ништа не дешава. Прва употреба грађанског новинарства догодила се у Бурми 2007. године, извештавања с демонстрација путем мобилних телефона... Где год се нешто догоди у свету, то се види.

Један амерички аутор, Вил Добс, истражује шта се догађа ако диктатори не уче. Истовремено, постоји читава нова светска генерација која се налази на чету, а не на ћошку... Та генерација „испилон” сматра да јој је неко мазнуо будућност. И она тај утисак има и у Тунису, и у Америци, и у Русији... Када се та генерација суочи с идиотским одговорима режима, попут Бен Алијевог у Тунису, онда се догоди карамбол. Арапско пролеће није почело као борба за демократију. Почело је као борба за права стомака.

Оно што одликује и Арапско пролеће и покрете по Европи, клинцима који су изашли на улице у Шпанији, Израелу и Америци, ствар је достојанства. Трећа заједничка карактеристика Арапског пролећа, медитеранског лета, америчке јесени и, евентуалне, руске зиме јесте да да нигде протести нису кренули од традиционалних политичких играча. Напротив. Они мисле да је истекао рок трајања политичког система у ком живе. То је оно где највише подсећају на „Отпор”, јер је „Отпор” настао 1998. године из очајања групе људи који су скапирали да Слоба не ваља, да неће да дођу ни НАТО ни Марсовци да га однесу, а да је опозиција таква, да ће, кад победи на изборима 1997, прво да се посвађа.

Дуго влада следећа фама о настанку „Отпора”: да ли сте се, наиме, сами сетили да се оснујете или вам је помагао пензионисани пуковник америчке војне обавештајне службе, Роберт Хелви?

Боба Хелвија смо упознали у мају 2000. године. Тада је „Отпор” већ имао 40.000 чланова и био већи од свих опозиционих партија заједно. „Отпор” смо направили пуне две године раније, 18. октобра 1998, у „Гринету”. Седели смо ја, Ђиновић, Ранђић, Андрић, Андрија Стаменковић, сада је у Индонезији, Константиновић, Хомен, Јован Ратковић и Миља Јовановић. „Отпор” није завера, већ аутентичан српски производ.

Мислиш да су вам милошевићевци сместили улогу Хелвија?

Имате толико танак списак који демократска власт ставља на опозицију. Прво си домаћи издајник, онда си, наравно, страни плаћеник. Онда си насилан, па мало терориста... Пошто је режим попут Милошевићевог увек неспреман да погледа истини у очи, и призна да је дебело забрљао, измишљена је још 1996. та мантра о „домаћим издајницима који марширају под страним заставама” на коју се логично надовезује та идиотска прича да је „Отпор” увезен споља. Сећате се оног генијалног јуловца који не крају баладе одлучио да прогласи „Отпор” за терористичку организацију. Смешно.

Заборавили сте ЦИА?

Теорије завере напросто не могу да прођу без свеприсутне ЦИА. Најбоље ако има и ЦИА. Ја се цео живот зезам – да ми је неко дао долар или евро, сваки пут када су ме оптужили да сам страни плаћеник, ја не бих живео у стану од 52 квадрата.

Вратимо се Русима. Да ли су вам се припадници руске опозиције обраћали за консалтинг или обуку?

Невероватно, али никад. Јер, ми радимо само кад нас зову. Украјинци су радили с бившим отпорашима, Грузијци такође. Као и Египћани, Бурманци, Малдивци. Никада ми неће бити јасно зашто неко прави фаму од тога, и заправо нас прави већим и важнијим него што јесмо. Уместо да кажу: То је тај мали, смешни НВО из Београда…

Јер, мени се чини да данас, када имаш неки друштвени конфликт, владајуће гарнитуре широм света имају три могућности: да крене ђоном – али се то показује као све скупљи и неодрживији модел. Сетимо се како је лако било гушити демонстрације деведесетих у Србији… Цена коштања репресије данас се ужасно повећава.

Традиционално диктаторско размишљање – гази тенковима сваког ко се побуни – више није одрживо. У последњој рупи на свету можеш да снимиш шта се дешава. Сви присутни с мобилним телефонима су заправо као модерни папараци. Нема шанси да у Сирији убију 20 људи а да то не буде после пет минута на интернету. Други сценарио је сценарио прилагођавања, који је, сасвим могуће, патентирао краљ Марока. Сео је с политичким партијама и рекао: „Да се договоримо, да примимо стране посматраче, да уведемо провидне кутије”... Видео је шта га чека и прилагођава се.

У Русији се такође види да је власт спремна да разговара са опозицијом. Не чини ми се да се у Русији иде путем конфронтације. А 2011. година је заиста била лоша за лоше момке. И, трећи сценарио, који се дешава у Европи и САД, јесте мејнстримизација. Имаш покрет који почиње као брод лудака, као еколози, али га у неком тренутку усвоје институције и он постаје „мејнстрим“. Сети се да су еколози као чудаци који се везују за ограде нуклеарних електрана, а сада немаш нигде државу без министарства за екологију.

Да се вратимо Србији. Милошевића нема 12 година. Људи из „Отпора”, уочи и после 5. октобра, били су национални хероји. Искрено, да ли се данас тако осећате?

Ђинђић је имао теорију да Срби не могу да буду успешан народ све док не почну да верују у успех, све док успех не можеш да пипнеш. Зашто је „Отпор” толико већи бренд у свету, него у Србији, зашто предајемо на Колумбији, а овде се боримо да акредитујемо студије? Зашто кад једног Србина ставе међу 100 мислилаца у свету, зачас се појави и гомила коментара типа: Он је ЦИА, милиција... Зашто? Зато што си ти онај ђак у основној школи који учи, па ти залепе жваку у косу? То ту почиње, у школи, па се наставља у лекцијама из националне историје. Пробуди сваког Србина у два ујутру и питај га кад је била Косовска битка и одговориће ти из топа. А да их питамо кад смо се ослободили од Турака? То нико не зна. Из неког разлога везани смо за митове и поразе а сопствене победе и успехе релативизујемо и не чине нам се важне. Зашто се цео државни врх и данас сјати да обележи годишњицу НАТО бомбардовања, али не постоји званично обележавање 5. октобра? Зато што смо престали да славимо дан када су друг Тито и руски генерал, коме смо улицу узели, ослободили Београд?

Ви не бисте одузели улицу генералу Жданову?

Никада. Мени је то лудило с мењањем улица, мада сам скандализован чињеницом да на пример још увек имамо и улицу Младе Босне и улицу Гаврила Принципа. Ја бих славио 20. октобар. Тада смо шутнули Хитлера одавде.

Грађани живе лоше, обећања су изневерена. Да ли мислите да и „Отпор” дели одговорност за то. Да ли сматрате да је и ова власт заслужила песницу? Или, бар, неки од прстију?

Можда сам у животу направио гомилу грешака али и најмање две јако паметне ствари. Оставио сам пушење после 18 година, а друга је што сам се 2003 .скинуо с политике. Не кажем – изашао из политике, него се буквално скинуо – јер је политика дрога. Изашао сам из политике јер више нисам имао изазове. Један изазов је био Слоба, који је скинут с власти и завршио у Хагу. Други изазов је био Зоран Ђинђић. Као мој пријатељ, учитељ и идол. Када је убијен, отишао сам.

Нисте ми одговорили на питање о одговорности „Отпора” за лош живот грађана и изневерена обећања.

Не знам да ли је та наша генерација негде оманула. Не само они који су седели у „Гринету”, већ и млади широм Србије, јер, „Отпор” није био лидерска организација. Кад погледаш ту генерацију, како смо се надали, добро смо се удали. То је генерација рођена између 1968, 1969. године, па све до 1980. То је генерација довољно матора да запамти старо Титово време, да буде васпитана на братству и јединству, да иде у Хрватску на море...

...Да поштује старије, да им устаје у аутобусу...

...Данас, када постајем пионир, дајем часну реч да ћу марљиво учити и радити... (Срђа почиње да рецитује пионирску заклетву…)

Драга вам је Титова пионирска заклетва?

Звучи ми одлично, и често ми фале те друштвене вредности које је она симболички промовисала, ако занемаримо голи идеолошки контекст. Другарство, оданост, рад, поштовање околине, али разлика, космополитизам. У то време су клинци градили ауто-путеве јер су веровали у нешто. Толико је добрих ствари било у том времену. Та наша генерација је имала најскупљи пасош на црном тржишту на свету, без визе те водио у Москву и Вашингтон. У школи су те учили да ти је Хрват брат, а онда си са осамнаест одједном требао да идеш у Вуковар и пуцаш у неког зато што је Хрват.

Тако је моја генерација убачена у потпуну шизофренију. Ја сам доживео да мој отац, 20 година уредник на државној телевизији, 1993. године шверцује бензин да бисмо преживели. Мајци сам из околине Неготина доносио брашно да меси хлеб, јер га 93. није било у самоуслузи. Догодио се 9. март, студентски протести, Лека и Ђилас... Моја генерација је ту докторирала улицу, далеко пре пуковника Хелвија. Био сам, рецимо, најтужнији на свету кад сам недавно схватио да су оне шерпе и лонце измислили Чилеанци, и то 20 година пре нас, да би нервирали Пиночеа.

Ви сте у „Канвасу”, Ђиновић такође, с тим да је он и у озбиљном бизнису. Хомен је високи државни функционер, Андрић је у врху ЛДП-а, многи су у ДС-у. Имате ли утисак да су отпораши добро наплатили револуционарни рад и стекли неку врсту петооктобарске споменице?

А шта би требало да буду? Ја сам се 12 година бавио опозиционим радом, лепио плакате, био на улици, био одборник у Скупштини града, с друге стране завршио сам гимназију па биолошки факултет, написао две књиге пре 35. године... Нисам почео да се бавим политиком после револуције. Са 23 године сам ушао у градски парламент, логично је било да ћу са 27 да уђем у републички, чак и да сам живео у неком нормалном систему, а не у револуционарном.

Волео бих да је још више људи из те генерације ужасно успешно – и да следећа генерација буде још боља од нас у сваком смислу. Можда је грешка у мојим родитељима – али ја се радујем кад је неко успешан и васпитан сам да то поштујем. Ја мислим, на пример, да је страшна грешка што смо протерали Доситеја Обрадовића као шпијуна, а да је једино горе од тога ту грешку не признати јер само тако можемо нешто да научимо. Не може народ који слави само поразе и најсрећнији је кад комшији цркне крава да буде успешан народ. Без обзира на потенцијал, таленте, дух који нас свакако одликују.

Доказ за то су сви они паметни Срби из наше генерације које срећемо на путовањима, од Мелбурна, преко Лондона и Берлина до Торонта, Њујорка и Колорада. Свуда их срећемо и има их гомила који су страшно успешни тамо. Зашто? Куда год одеш у свет и покажеш успешан Си-Ви они ти кажу: „Браво, мајсторе, дођи да радиш овде”. Кад то кажеш у Србији, кажу ти: „Ма, ти си то наплатио”. Ипак, ово је моја земља, ја је волим и не губим ентузијазам. Доказ за то је да ове године имам 93 дана пута и 104.000 миља у ваздуху, али да су ми адреса и срце на Врачару.

Разговарао: Александар Апостоловски

(Политика)